Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 24 godine. Zbog neefikasnog postupanja sudova, posebno dugog prekida postupka, podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3927/2013
10.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. G. Dž. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. G. Dž. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 3427/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Somboru P. 2526/90) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. G. Dž. iz Sombora je, 18. maja 2013. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se tada vodio pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P. 3427/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Somboru P. 2526/90).

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 21. septembra 1990. godine tužilja S. S. podnela tužbu radi utvrđenja protiv pravnih prethodnika podnositeljke, da se postupak vodi već 23 godine i da i dalje nije okončan; da joj je zbog dužine trajanja postupka koji i dalje traje povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je naknadu materijalne i nematerijalne štete.

U skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), 21. maja 2014. godine, Apelacionom sudu u Novom Sadu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-3927/2013, u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R4g. 110/14 od 18. avgusta 2014. godine predmet Ustavnog suda Už-3927/13 vraćen je Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da je predmetni postupak pravnosnažno okončan 2. jula 2014. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P. 3927/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja S. S. je 21. septembra 1990. godine podnela Opštinskom sudu u Somboru tužbu tuženih protiv K. S. i Z. S, pravnih prethodnika ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja, sa predlogom za utvrđivanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 2526/90.

Pred Opštinskim sudom u Somboru bilo je održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju. Tokom 1991. godine preminula je tužena Z. S.

Presudom Opštinskom suda u Somboru P. 2526/90 od 29. maja 1992. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, dok o privremenoj meri sud nije odlučio.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 131/93 od 24. februara 1993. godine žalba tužilje je uvažena, presuda Opštinskog suda u Somboru P. 2526/90 od 29. maja 1992. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Tokom 1993. godine preminuo je tuženi K. S.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 364/93.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 364/93 od 12. maja 1994. godine prekinut je postupak P. 364/93 do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza preminulih tuženih.

Podneskom od 10. oktobra 2003. godine tužilja je obavestila sud da je ostavinski postupak bespredmetan jer se nekretnina koja je predmet parnice vodi na ime K. G. Dž, koju je označila kao tuženu i tražila je od suda da nastavi prekinuti postupak.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 364/93 od 6. juna 2006. godine sud je obavezao tužilju da dostavi tačnu adresu tužene, kao i prepis lista nepokretnosti za nekretninu koja je predmet spora, a sve pod pretnjom odbačaja predloga za nastavak postupka. Međutim, u ostavljenom roku tužilja nije postupila po nalogu suda, već je ponovo 10. aprila 2007. godine tražila od suda da se postupak nastavi.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 364/93 od 25. marta 2008. godine odbačen je predlog tužilje za nastavak postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 675/08 od 8. jula 2008. godine žalba tužilje je uvažena, rešenje Opštinskog suda u Somboru P. 364/93 od 25. marta 2008. godine je ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, rešenjem Osnovnog suda u Somboru P. 364/93 od 16. novembra 2010. godine određen je nastavak postupka. Podneskom od 3. decembra 2010. godine tužilja je navela da je podnositeljka tokom trajanja prekida postupka zlonamerno otuđila spornu parcelu u korist O. K, te je tužba proširena i na ovu tuženu. Podneskom od 28. decembra 2010. godine O. K. se protivila ovom proširenju tužbe, te je Osnovni sud u Somboru rešenjem P. 3427/10 od 9. marta 2011. godine odbio preinačenje tužbe proširenjem tužbe na tuženu O. K. Tužilja je 13. maja 2011. godine podnela tužbu Osnovnog sudu u Somboru protiv tuženih podnositeljke ustavne žalbe i O. K, radi utvrđenja i predložila je da sud spoji ove dve parnice. Navedena nova tužba je zavedena pod brojem P. 671/11.

Osnovni sud u Somboru je 21. septembra 2011. godine spojio parnice P. 671/11 i P. 3427/10 i odredio je da se jedinstveni postupak dalje vodi pod brojem P. 3427/10. Tužilja je 27. januara 2012. godine precizirala tužbeni zahtev tražeći da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji zaključen između tuženih Ov. 7751/07 od 2. oktobra 2007. godine.

Dalje je održano devet ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i saslušani su svedoci, dok jedno ročište nije bilo održano zbog nedolaska pozvanog svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P. 3427/10 od 18. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je nekretnina - parcela 1217 suvlasništvo tužilje u ¾ dela; u stavu drugom izreke tužena K. G. Dž. je obavezana da tužilji prepusti u suposed i raspolaganje i da trpi da se u Službi za katastar nepokretnosti ovakav suvlasnički deo upiše u korist tužilje; u stavu trećem izreke utvrđeno je da je druga nekretnina - parcela 4257 suvlasništvo tužilje u ¾ dela, pa je tužena O. K. obavezana da tužilji prepusti u suposed i raspolaganje i da trpi da se u Službi za katastar nepokretnosti ovakav suvlasnički deo upiše u korist tužilje; u stavu četvrtom izreke utvrđena je delimična ništavost ugovora o kupoprodaji koji je zaključen 2. oktobra 2007. godine pod brojem Ov. 7751/07, pa je tužena O. K. obavezana da tužilji preda u suposed nekretninu - parcelu 4257, suvlasništvo tužilje u ¾ dela i da trpi da se ovakav suvlasnički udeo upiše u katastar nepokretnosti u korist tužilje; u stavu petom izreke odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo utvrđenje ništavosti navedenog kupoprodajnog ugovora i preostalih ¼ dela parcele 4257, kao i deo zahteva kojim je traženo da se tužena K. G. Dž. obaveže da solidarno sa tuženom O. K. preda tužilji suposed ove nekretnine-parcele 4257; u stavu šestom do devetom izreke predlozi za izdavanje privremene mere su delimično usvojeni pa je tuženoj K. G. Dž. zabranjeno otuđenje i opterećenje ¾ dela nepokretnosti-parcele 1217 do pravnosnažnog okončanja parnice, a u odnosu na parcelu 4257 i na ¼ dela parcele 1217 predlog za izdavanje privremene mere je odbijen, dok je tuženoj O. K. zabranjeno otuđenje i opterećenje ¾ dela nepokretnosti parcele 4257, a u odnosu na parcelu 1217 i na ¼ dela parcele 4257 predlog za izdavanje privremene mere je odbijen; u stavu desetom izreke obavezana je tužena K. G. Dž. da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.000,00 dinara; u stavu jedanaestom izreke obavezene su obe tužene da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 97.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1474/14 od 2. jula 2014. godine žalbe tuženih su usvojene, pa je prvostepena presuda Osnovnog suda u Somboru P. 3427/10 od 18. septembra 2013. godine preinačena u pobijanom usvajajućem delu tužbenog zahteva iz st. 1. i 2. njene izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je nekretnina-parcela 1217 suvlasništvo tužilje u ¾ dela, te da se obaveže tužena K. G. Dž. da tužilji prepusti u suposed i raspolaganje i da trpi da se u Službi za katastar nepokretnosti ovakav suvlasnički deo upiše u korist tužilje, da se utvrdi da je nekretnina-parcela 4257 suvlasništvo tužilje u ¾ dela, te da se obaveže tužena O. K. da tužilji prepusti u suposed i raspolaganje i da trpi da se u Službi za katastar nepokretnosti ovakav suvlasnički deo upiše u korist tužilje, kao i da se utvrdi delimična ništavost ugovora o kupoprodaji koji je zaključen 2. oktobra 2007. godine pod brojem Ov. 7751/07, i da se tužena O. K. obaveže da tužilji preda u suposed nekretninu-parcelu 4257, suvlasništvo tužilje u ¾ dela i da trpi da se ovakav suvlasnički udeo upiše u Službu za katastar nepokretnosti u korist tužilje; u delu odluke o privremenoj meri iz st. 6. do 9. izreke, tako što je odbijen predlog za izdavanje privremene mere kojom bi tuženoj K. G. Dž. bilo zabranjeno otuđenje i opterećenje ¾ dela nepokretnosti-parcela 1217 do pravnosnažnog okončanja parnice, a tuženoj O. K. otuđenje i opterećenje ¾ dela nepokretnosti-parcele 4257, i u delu odluke o troškovima postupka iz st. 10. i 11. izreke, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka i obavezana je tužilja da tuženoj K. G. Dž. naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 103.500,00 dinara; obavezana je tužilja da tuženima naknadi troškove žalbenog postupka i to tuženoj K. G. Dž. u iznosu od 16.760,00 dinara, a tuženoj O. K. u iznosu od 12.000,00 dinara; odbijen je zahtev tužilje za dosuđenje troškova odgovora na žalbu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1245/16 od 16. juna 2015. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1474/14 od 2. jula 2014. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe pozvala, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 1 6 godina, tako je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv pravnih prethodnika podnositeljke – 21. septembra 1990. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od skoro 24 godine nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud ukazuje da su nakon podnošenja tužbe, postupajući sudovi delotvorno postupali, te je prvostepena presuda doneta nakon nepune dve godine, dok je drugostepeni sud odlučio nakon devet meseci. Međutim, u daljem toku postupka, postupajući sudovi nisu bili efikasni i ažurni. Tako je prvostepeni sud nakon pet godina od zahteva tužilje za nastavak prekinutog postupka, a u kome je podnositeljka ustavne žalbe označena kao tužena, odbacio njen zahtev za nastavak postupka. Zatim je nakon dve i po godine od ukidanja prvostepenog rešenja o odbacivanju zahteva tužilje za nastavak postupka od strane drugostepenog suda, a posle sedam godina od zahteva tužilje za nastavak postupka, prvostepeni sud nastavio postupak. Postupak je bio u prekidu od 12. maja 1994. do 16. novembra 2010. godine, dakle 16 i po godina. Dalje, od nastavka prekinutog postupka, postupajući sudovi su ažurno i delotvorno postupali. Tako je prvostepeni sud odlučio za nepune tri godine, a drugostepeni sud za nepunih godinu dana, čime je postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmetni postupak je bio u određenoj meri složen jer je postupajući sud odlučivao o više tužbenih zahteva, dve parnice su spojene radi jedinstvenog odlučivanja, na strani tužene strane su bila dva lica, a i tokom postupka je bilo potrebno razrešiti veći broj kako spornih činjeničnih, tako i spornih pravnih pitanja.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Međutim, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka doprinela dužini trajanja postupka jer tokom trajanja prekida postupka nije zahtevala od suda njegov nastavak, posebno imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku tokom celokupnog trajanja postupka, odnosno od podnete tužbe protiv njenih pravnih prethodnika.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 2526/90, a okončan pred Osnovnim sudom u Somboru pod brojem P. 3427/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnost suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka nije pružila dokaze da je u predmetnom postupku pretrpela materijalnu štetu. Stoga je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti