Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u šesnaestogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje šesnaest godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1400 evra i naloženo nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Vujovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Vujovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu po tužbi podnosioca protiv tuženih L.M. i Lj.M. u predmetu P. 4150/02, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Vujović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 30. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika dr Radeta Subašića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 22. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnim postupcima koji su se vodili pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 4150/02 i P. 2398/04, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pre d Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4452/06. Podnosilac ustavne žalbe je 19. decembra 2012. godine, preko punomoćnika, podneo Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe kojom je osporio „ustavnost odl uke suda o troškovima postupka zbog diskriminacione procedure suđenja" i povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da su parnice koje su vođene radi naknade štete pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 4150/02 po tužbi podnosioca protiv Lj.M. i Lj.M. i P. 2398/04 po tuž bi podnosioca protiv osiguravajućeg društva „ Auto Nena“, prvo spojene, a zatim, posle otvaranja likvidacionog postupka nad osiguravačem, razdvojene, nakon čega su predmeti izgubljeni. Dalje je navedeno da je usled gubitka i nedostavljanja spisa predmeta postupka koji se vodio protiv „Auto Nena“ nadležnom Trgovinskom sudu podnosilac onemogućen da svoje pravo os tvari u likvidacionom postupku zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na sudsku zaštitu. Podnosilac smatra da su mu zbog šesnaestogodišnjeg trajanja parnice po tužbi protiv L.M. i Lj.M, te gubljenja i ovog predmeta povređena pravo na sudsku zaštitu i pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku.

U odnosu na postupak koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4452/06 podnosilac je naveo da su prvostepeni i drugostepeni sud svoje odluke, kojima je odbijen njegov tužbeni zahtev prema Garantnom fondu , zasnovali na neproverenoj i neistinitoj pre tpostavci da on po nalogu suda u likvidacionom postupku nije pokrenuo parnicu protiv „Auto Nena“, s obzirom na to da je tu žba protiv pomenutog osiguravajućeg društva podneta Drugom opštin skom sudu u Beogradu još 2004. godine. Dalje je naveo da u spisima predmeta ne postoji obrazložena žalba od 18. aprila 2007. godine koju je izjavio protiv prvostepene presude, usled čega drugostepeni sud žalbu nije ni razmatrao, već je svoju odluku doneo samo na osnovu najave žalbe od 20. m arta 2007. godine. Takođe je naveo da je prvostepeni sud odbio njegov predlog za prekid ovog postupka do okončanja likvidacionog postupka protiv „Auto Nena“ i da je tuženom dosudio troškove postupka iako tuženi nije bio zastupan od strane advokata. Usled opisanog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje.

Predložio je da sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i istakao je zahtev za naknadu štete, kao i zahtev za naknadu troškova zastupanja pred Ustavnim sudom. Takođe je tražio da Ustavni sud privremenom merom obaveže nadležni sud da mu dostavi spise predmeta P. 2398/04 radi uvida i da pronađe predmet P. 4150/02.

U dopuni ustavne žalbe podnosilac je naveo da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4452/06 od 6. februara 2007. godine odbijen njegov predlog da se parnica koju je vodio protiv „Auto Nena“ spoji sa parnicom koju je vodio protiv Garantnog fonda, te da se posledica takvog diskriminacionog postupka ogleda u tome što je on izložen plaćanju ogromnih sudskih taksi u oba postupka. Dodao je da je posle dvanaest godina trajanja parnice sud odbio njegovu molbu da bude oslobođen plaćanja sudskih taksi, z bog čega smatra da je odluka suda o troškovima postupka protivna odredbi člana 32. Ustava. Predložio je da Ustavni sud izmeni odluku redovnog suda u pogledu odluke o troškovima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu uvida u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1061/11 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4150/02), spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76206/10 (ranije predmet Prvog opštins kog suda u Beogradu P. 4452/06) i iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu

Tužilac Jovan Vujović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. januara 1997. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih L.M, Lj.M, osiguravajućih društava "Šumadija", "Kolubara", "Kopaonik" i "Morava" radi naknade štete koju je pretrpeo u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 11. avgusta 1994. godine . U tužbi je, između ostalog, navedeno da vozilo čiji je vlasnik tužena Lj.M. u momentu nezgode nije bilo osigurano.

Do donošenja rešenja P. 281/97 od 29. maja 1998. godine kojim je, zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca, utvrđeno da postupak miruje, od ukupno zakazanih pet ročišta nijedno nije održano. Jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tuženih L.M. i Lj.M, dok ostala ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja nekog od tuženih osiguravajućih društava.

Postupak je nastavljen na ročištu održanom 29. oktobra 1998. godine, na kojem je punomoćniku tužioca naloženo da dostavi dokaze na okolnosti iz tužbe. Povodom naloga suda, punomoćnik tužioca je u podnesku od 26. novembra 1998. godine naveo "da su poznate sve okolnosti vezane za saobraćajnu nezgodu i da nije mesto da o tome sada piše". Punomoćniku tužioca nalog je ponovljen 29. januara 1999. godine, a na ročištu održanom 20. juna 2000. godine naloženo mu je da se izjasni o daljem toku postupka prema tuženim osiguravajućim društvima. Naredna dva ročišta zakazana za 6. novembar 2000. godine i 28. februar 2001. godine nisu održana zbog sprečenosti sudije.

U toku 2002. godine nije zakazano nijedno ročište, i predmet je dobio nov broj P. 4150/02, dok u 2003. godini nijedno od tri zakazana ročišta nije održano, zbog neurednog pozivanja nekog od tuženih. U novembru 2003. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova obavestilo je sud da je vozilo čiji je vlasnik tužena Lj.M. na dan štetnog događaja bilo osigurano kod osiguravajućeg društva "Auto Nena". Ročište koje je bilo zakazano za 12. februar 2004. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tuženih. Podneskom od 9. marta 2004. godine tužilac je predložio da se sa ovom parnicom spoji parnica koja se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2398/04 po njegovoj tužbi od 9. marta 2004. godine protiv tuženog osiguravajućeg društva "Auto Nena". Tužilac je istovremeno izjavio da povlači tužbu prema tuženim osiguravajućim društvima .

Na sledećem ročištu održanom 27. maja 2004. godine sud je rešenjem spojio parnice P. 4150/02 i P. 2398/04, i postupak je nastavljen pod brojem P. 4150/02. U toku 2004. godine zakazano je još jedno ročište koje nije održano zbog neurednog pozivanja tuženih, a u avgustu iste godine tuženi L.M. i Lj.M. podneli su protivtužbu protiv tužioca radi naknade štete povodom istog štetnog događaja.

Tuženi "Auto Nena" je podneskom od 26. januara 2005. godine obavestio sud da je nad njim pokrenut postupak likvidacije.

Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1. marta 2005. godine rešenje P. 4150/02 kojim je: utvrđeno da je tužba tužioca Jovana Vujovića povučena prema prvobitno tuženim osiguravajućim društvima (stav 1. izreke); prekinut postupak prema tuženom "Auto Nena" (stav 2. izreke).

Rešenjem P. 4150/02 od 22. septembra 2005. godine sa parnicom P. 4150/02 spojena je parnica P. 6085/04 po protivtužbi tuženih L.M. i Lj.M. protiv tužioca.

Podneskom od 23. januara 2006. godine tužilac protivtuženi je tražio da se nastavi postupak protiv tuženog "Auto Nena", a zatim je podneskom od 4. decembra 2006. godine tražio da se spisi predmeta po njegovoj tužbi protiv tuženog "Auto Nena" dostave Trgovinskom sudu u Beogradu.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4150/02 od 5. novembra 2007. godine je: nastavljen postupak prema tuženom "Auto Nena" (stav 1. izreke); razdvojen postupak po tužbi tužioca protivtuženog Jovana Vujovića protiv tuženih protivtužilaca L.M. i Lj.M.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 19. decembra 2007. godine doneo rešenje P. 4150/02 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Protiv navedenog rešenja tužilac Jovan Vujović je izjavio žalbu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 642/10 od 22. juna 2010. godine potvrđeno je rešenje kojim se Drugi opštinski sud u Beogradu oglasio stvarno nenadležnim, nakon čega su spisi predmeta P. 82783/10 (ra niji predmet P. 4150/02) dostavljeni Privrednom sudu na nadležnost 4. februara 2011. godine. Predmet je pred Privrednim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P. 1061/11.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 1061/10 od 28. marta 2011. godine utvrđen je prekid postupka zbog brisanja tuženog "Auto Nena " iz registra privrednih subjekata. Istim rešenjem odlučeno je da će se postupak nastaviti kad pravni sledbenik tuženog preuzme postupak, ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini.

Na zahtev Ustavnog suda za dostavljanje spisa predmeta parničnog postupka Drugog opštinskog suda u Beogradu koji je, nakon donošenja rešenja tog suda od 5. novembra 2005. godine o razdvajanju postupka, nastavljen po tužbi tužioca Jovana Vujovića protiv tuženih L.M. i Lj.M, zamenik v.f.predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavio je obaveštenje VIII Su. 43-505/12 od 17. januara 2013. g odine, u kojem je, između ostalog, navedeno : da je nakon donošenja rešenja o stvarnoj nenadležnosti Drugog opštinskog suda u Beogradu, predmet P. 4150/02 upućen u Okružni sud u Beogradu 4. marta 2008. godine ; da je po vraćanju iz Višeg suda u Beogradu predmet zaveden pod brojem P. 82783/10 i da je upućen u Privredni sud u Beogradu; da se ne može utvrditi da li je, kada i na koji način okončan postupak po tužbi tužioca Jovana Vujovića protiv tuženih L.M. i Lj.M, budući da takav predmet ne postoji u arhivi suda. U prilogu obaveštenja dostavljena je službena beleška koju je sačinio šef parnične pisarnice Prvog osnovnog suda u Beogradu, u kojoj je navedeno da se pretragom kroz elektronski upisnik nije moglo utvrditi da je postupak razdvojen u odnosu na tužene L.M. i Lj.M.


3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu

Tužilac Jovan Vujović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. maja 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore - Garantni fond ( u daljem tekstu: UOO SCG) , radi naknade štete koju je pretrpeo u saobraćajnoj nezgodi 11. avgusta 1994. godine, povodom ko jeg štetnog događaja je vođena i parnica pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4150/02. Tužilac je naveo da je tužba protiv UOO SCG podneta saglasno rešenju Trgovinskog suda u Beogradu L. 26/05 od 10. januara 2006. godine kojim je on kao poverilac čije je potraživanje prema "Auto Nena" osiguranje u celini osporeno, upućen na parnicu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4452/06 od 6. februara 2007. godine je: odbijen predlog tužioca za prekid parničnog postupka do okončanja postupka likvidacije nad a.d. za osiguranje "Auto Nena" kao neosnovan (stav 1. izreke); odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi UOO SCG da mu na ime naknade štete isplati određene novčane iznose (stav 2. izreke); odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka (stav 3. izreke). U obrazloženju presude je navedeno da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno da je motorno vozilo kojim je prema navodima tužioca prouzrokovana predmetna saobraćajna nezgoda 11. avgusta 1994. godine, u vreme štetnog događaja bilo osigurano kod osiguravajuće organizacije a.d. "Auto Nena", nad kojim je pokrenut postupak likvidacije rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VIL. 26/05 od 1. februara 2005. godine , koji još uvek nije zaključen. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba člana 99. stav 2. tačka 3) i člana 106. Zako na o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 53/99 i 55/99), prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog osnovan, jer u konkretnom slučaju tužilac od tuženog potražuje novčani iznos na ime naknade štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak likvidacije, koji je i dalje u toku, a ne postupak stečaja. Razloge za odbijanje predloga za prekid postupka do okončanja postupka likvidacije nad a.d."Auto Nena", prvostepeni sud je obrazložio time da za postojanje obaveze tuženog nije od uticaja okončanje postupka likvidacije nad navedenim osiguravajućim društvom.

Protiv navedene presude tužilac je 20. marta 2007. godine izjavio žalbu iz svih zakonom propisanih razloga, sa napomenom da će, "zbog proučavanja niza drugih predmeta i činjenica obrazloženje dostaviti u zakonskom roku ".

U prilogu dopisa od 24. aprila 2007. godine Prvi opštinski sud u Beogradu dostavio je Okružnom sudu u Beogradu dva primerka dopune žalbe tužioca od 18. aprila 2007. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 16. maja 2008. godine dopunsko rešenje P. 4452/06, kojim je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka na ime takse na odgovor na tužbu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 448/10 od 2. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Prihvatajući u svemu razloge date u prvostepenoj presudi, drugostepeni sud je, pozivajući se na odredbe člana člana 99. stav 2. tačka 3) i člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda da je osnovan istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog. Pored toga, istaknuto je da je u konkretnom slučaju, tužilac radi naplate potraživanja koje predstavlja predmet spora u ovoj pravnoj stvari, saglasno uputu likvidacionog veća iz rešenja Trgovinskog suda u Beogradu L. 26/05 od 10. januara 2006. godine, trebalo da u roku od osam dana od prijema rešenja, pred Trgovinskim sudom u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnim sudom, saglasno odredbi člana 15. stav 2. tada važećeg Zakona o sudovima, pokrene parnični postupak radi utvrđenja osporenog potraživanja, i to protiv osiguravajuće organizacije "Auto Nena" a.d. u likvidaciji, te da bi u slučaju pozitivnog ishoda spora bio u mogućnosti da u celosti naplati potraživanje iz likvidacione mase. Drugostepeni sud je zaključio da propuštanje tužioca da blagovremeno pokrene postupak radi utvrđenja osporenog potraživanja pred nadležnim sudom protiv navedene osiguravajuće organizacije , pada na teret tužioca, kao i da eventualna odluka u takvom postupku nije od bilo kakvog uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari. Drugostepeni sud je takođe prihvatio i razloge na kojima je prvostepeni sud zasnovao odluku o odbijanju predloga za prekid postupka, kao i odluku o troškovima postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76206/10 od 2. septembra 2010. godine odbijen je predlog tužioca da bude oslobođen plaćanja troškova sudskih taksi. Prvostepeni sud je, citirajući odredbu člana 165. s tav 2. Zakona o parničnom postupku, našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za oslobađanje tužioca od plaćanja troškova sudskih taksi, jer tužilac osim izvešt aja o izvršenim isplatama penzije, nije podneo druge dokaze o svom imovnom stanju propisane navedenom zakonskom odredbom.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 24696/10 od 3. oktobra 2012. godine potvrdio navedeno rešenje.

4. Odredbama Ustava , na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je : da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu , bilo je propisano : da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 2.); da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se u navedenom postupku primenjuje saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. stav 1. tačka 5)); da sud može odrediti da se odvojeno raspravlja o pojedinim zahtevima u istoj tužbi i po završetku odvojenog raspravljanja može doneti posebne odluke o tim zahtevima (član 314. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva u odnosu na postupak koji se vodio po njegovoj tužbi protiv tuženih L.M. i Lj.M. u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4150/02, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo podnošenjem tužbe 21. januara 1997. godine i da do danas, nakon šesnaest godina još uvek nije okončan.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da nakon donošenja rešenja P. 4150/02 od 5. novembra 2007. godine o razdvajanju postupka po tužbi podnosioca ustavne žalbe u odnosu na tužene L.M. i Lj.M. s jedne strane, i u odnosu na osiguravajuće društvo "Auto Nena" s druge strane, u upisniku Drugog opštinskog suda u Beogradu nema podatka o tome da je navedeno rešenje sprovedeno i da je po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženih L.M. i Lj.M. formiran poseban predmet, jer takav predmet u arhivi Prvog osnovnog suda u Beogradu ne postoji.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da se šesnaestogodišnje trajanje postupka nikako ne može smatrati razumnim, niti može biti opravdano bilo kakvom složenošću pravnih i činjeničnih pitanja.

Pri datoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Po nalaženju Ustavnog suda, činjenica da je zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika podnosioca na ročište bilo utvrđeno mirovanje postupka, kao i činjenica da punomoćnik podnosioca nije postupio po nalogu suda za dostavljanje dokaza na okolnosti iz tužbe, su u određenoj meri doprinele odugovlačenju postupka, ali ne u tolikoj da bi se mogle smatrati razlogom koji je uticao na to da osporeni postupak traje šesnaest godina. U vezi sa izloženim, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud tek u oktobru 1998. godine, dakle, skoro dve godine posle podnošenja tužbe, podnosiocu naložio da dostavi dokaze na koje se pozvao u tužbi. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su intervali između zakazanih ročišta bili neprimereno dugi (29. oktobar 1998. godine - 20. jun 2000. godine i 28. februar 2001. godine - 20.- mart 2003. godine), te da sud nakon poslednjeg zakazanog ročišta u decembru 2004. godine više nije preduzimao radnje povodom tužbe u odnosu na tužene L.M. i Lj.M. Po oceni Ustavnog suda, već i okolnost da period od novembra 2007. godine, kada je postupak razdvojen u odnosu na osiguravajuće društvo "Auto Nena", nakon čega po tužbi protiv tuženih L.M. i Lj.M. nije preduzeta nijedna procesna radnja sve do danas , je dovoljan razlog da se zaključi da postupak nerazumno dugo traje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim i nedelotvornim radom Drugog opštinskog suda u Beogradu podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmet P. 4150/02 , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, značaj koji predmet spora ima za podnosioca ustavne žalbe, kao i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i ponašanje podnosioca ustavne žalbe koje je u manjoj meri doprinelo dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja suda.

7. Kako predmetni postupak još nije okončan u odnosu na tužene L.M. i Lj.M , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

8. U vezi sa istaknutom povredom načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 22. stav 1. i članom 32. s tav 1. Ustava u odnosu na postupak koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu po tužbi podnosioca protiv tuženih L.M. i Lj.M . u predmetu P. 4150/02 , Ustavni sud nalazi da je u tom delu ustavna žalba preuranjena, imajući u vidu da parnični postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Analizirajući sadržinu ustavne žalbe u delu u kojem se ističe povreda prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava u odnosu na postupak koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu po podnosiočevoj tužbi protiv tuženog osiguravajućeg društva „Auto Nena“, Ustavni sud je utvrdio da povredu označenog ustavnog načela podnosilac obrazlaže tvrdnjom da je zbog gubitka spisa predmeta tog parničnog postupka onemogućen da ostvari svoje pravo u likvidacionom postupku koji je vođen protiv pomenutog osiguravača. Polazeći od razloga na kojima je zasnovana tvrdnja o povredi načela iz člana 22. s tav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je nakon donošenja rešenja o razdvajanju postupka u odnosu na tužene L.M. i Lj.M, postupak protiv pomenutog osiguravajućeg društva nastav ljen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4150/02 , te da su spisi predmeta nakon donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 642/10 od 22. juna 2010. godine kojim je potvrđeno rešenje o stvarnoj nenadležnosti prvostepenog suda, dostavljeni na nadležnost stvarno nadležnom Privrednom sudu u Beogradu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da navodi podnosioca nemaju činjenično utemeljenje, zbog čega se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima o povredi načela iz člana 22. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi lana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na postupak koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4452/06, Ustavni sud je zaključio da podnosilac osporava pravičnost presuda prvostepenog i drugostepenog suda koje su donete u tom postupku.

Pre svega, u pogledu navoda podnosioca da su osporene odluke zasnovane na neproverenoj i neistinitoj pretpostavci da on nije pokrenuo postupak protiv osiguravajućeg društva "Auto Nena", Ustavni sud konstatuje da su osporene odluke nadležnih sudova zasnovane na oceni osnovanosti prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog u smislu odredaba člana 99. stav 2. i člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lice, a ne na razlozima koje navodi podnosilac.

Što se tiče navoda o tome da drugostepenom sudu nije dostavljeno obrazloženje žalbe od 18. aprila 2007. godine, zbog čega u osporenoj drugostepenoj presudi ti navodi nisu uzeti u razmatranje, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva primerka pomenutog obrazloženja žalbe uputio drugostepenom sudu 24. aprila 2007. godine. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, osim očigledno neutemeljenog navoda o nedostavljanju obrazloženja žalbe drugostepenom sudu, ne nudi bilo kakve druge argumente koji bi eventualno mogli ukazivati na povredu označenog ustavnog prava.

Nadalje, po oceni Ustavnog suda, bez značaja su i navodi podnosioca o tome da je sud odbio njegov predlog za prekid postupka, jer podnosilac, osim paušalne konstatacije, navedenu činjenicu ni na koji način ne dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje.

Takođe, po nalaženju Ustavnog suda, bez uticaja su i navodi o tome da su tuženom priznati troškovi postupka iako nije bio zastupan od strane punomoćnika iz reda advokata, budući da se priznati troškovi odnose na taksu za odgovor na tužbu.

Imajući u vidu sadržinu dopune ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava ističe u odnosu na rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76206/10 od 2. septembra 2010. godine i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. Gž. 24696/10 od 3. oktobra 2012. godine kojim je odbijen njegov zahtev za oslobađanje od plaćanja od troškova sudskih taski, pri čemu povredu označenog ustavnog prava vidi u tome što je dužan da plati troškove sudskih taksi "u oba postupka" koje je vodio pred nadležnim sudovima. U vezi sa izloženim, Ustavni sud ukazuje da je odlukom da podnese tužbu i vodi postupak protiv UOO SCG podnosilac preuzeo rizik ishoda konkretne parnice, te samim tim i propisana obaveze plaćanja sudskih taksi, zbog čega ustavnosudsku zaštitu ne može tražiti i zasnivati na razlozima koji se tiču radnji koje je sam preduzimao a koje su za posledicu imale ishod kojim podnosilac nije zadovoljan.

Polazeći od svega izloženog,Ustavni sud konstatuje da podnosilac ne nudi bilo kakve argumente koji bi opravdali njegovu tvrdnju da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4452/06 od 6. februara 2007. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 448/10 od 2. juna 2010. godine i rešenjima Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4452/06 od 16. maja 2008. godine, Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76206/10 od 2. septembra 2010. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 24696/10 od 3. oktobra 2012. godine na bilo koji način došlo do kršenja njegovog prava na pravično suđenje, osim što je nezadovoljan ishodom spora. Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova naime zastupanja pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

11. Na osnovu svega iznetog, i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević