Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi isplate zarade, koji je trajao 12 godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka je neefikasno postupanje prvostepenog suda. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P, N. M. i D. S, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P, N. M. i D. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 347/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 620/02) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P, N. M. i D. S, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 30. aprila 2014. godine, preko punomoćnika V. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 347/10 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 476/14 od 12. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakli: da su 15. marta 2002. godine podneli tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi isplate neisplaćene zarade za određeni vremenski period; da je predmetni postupak okončan nakon 12 godina, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 476/2014 od 12. marta 2014. godine; da su podnosioci bili u stalnom radnom odnosu kod „F.“ AD Beograd i da su od strane tuženog upućeni na rad u Surgut, Ruska federacija; da je „F.“ AD Beograd, osnivač firme „P.“ i da je ista bila pod neposrednim rukovođenjem i upravljanjem tuženog; da tuženi kao matično preduzeće solidarno odgovara za obaveze zavisnog preduzeća, te da je tuženi stupio u obaveze isplate neisplaćenih zarada. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu, a istakli su i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 347/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

D. P, N. M. i D. S, svi iz Beograda, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 15. marta 2002. godine pojedinačne tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Holding kompanije „F.“ AD Beograd, radi isplate neisplaćenih zarada u pojedinačnim iznosima od 18.921 USD, 5.660 USD i iznosu od 1.690 USD, sve u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom počev od 1. avgusta 1999. godine, koje su u sudskom upisniku zavdene pod br. P1. 620/02, P1. 624/02 i P1. 625/02.

Podneskom od 7. maja 2002. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da je još devet radnika tuženog pokrenulo spor po istom osnovu i predložio da sud, radi procesne ekonomičnosti postupka, izvrši spajanje predmeta P1. 620/02 sa ostalim predmetima formiranim po istom osnovu. Van ročišta sud je odredio da se predmetu P1. 620/02 pripoje predmeti P1. 624/02 i P1. 625/02, radi jedinstvenog vođenja postupka i odlučivanja.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 21. maja 2002. godine, a zatim su održana ročišta 5. septembra i 5. novembra 2002. i 21. januara 2003. godine.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 620/02 od 21. januara 2003. godine određen je prekid postupka u ovoj parnici usled nastupanja pravnih posledica otvaranja likvidacionog postupka nad tuženim.

Podneskom od 23. marta 2004. godine tužioci su tražili da sud nastavi postupak, sa obzirom na to da je Trgovinski sud u Beogradu obustavio prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje postupka likvidacije nad tuženim, nako čega je Prvi opštinski sud u Beogradu rešenjem P1. 620/02 od 5. aprila 2004. godine, odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari.

Tuženi je izjavio žalbu protiv rešenja o nastavku postupka, koja je kao neosnovana odbijena rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1567/04 od 16. juna 2004. godine.

Postupak je nastavljen u predmetu pod novim brojem P1. 597/04. Do donošenja presude, pred prvostepenim sudom je održano 18 ročišta ročišta za glavnu raspravu, a nije održano 15 ročišta, uglavnom zbog nepristupanja svedoka, radi izvođenja dokaza saslušanjem ili zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a nekoliko ročišta i zbog dojave o postavljenoj bombi. Tokom postupka sud je dva puta donosio rešenja o povlačenju tužbe, ali su oba rešenja stavljena van snage. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke, predloženi svedoci i izvršen je uvid u celokupnu dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 347/10 od 5. septembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da im na ime neisplaćene zarade, i to tužiocu D. P. za period od 1. jula 1997. do 18. jula 1998. godine isplati iznos od 18.921 USD, tužiocu N. M. za period od 19. novembra 1998. do 13. jula 1999. godine iznos od 5.660 USD i tužiocu D. S. za period od 31. maja do 22. avgusta 1998. godine iznos od 1.690 USD, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate, po kome poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu sa kamatom na navedene iznose po stopi koje se naplaćuje u zemlji domicilne valute počev od 1. avgusta 1999. godine do isplate; stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 237.000 dinara; stavom trećim izreke tužioci su oslobođeni od obaveze plaćanja sudskih taksi; stavom četvrtim izreke odbijen je predlog tužilaca za oslobođenje plaćanja ostalih troškova postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6856/13 od 27. novembra 2013. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 476/14 od 12. marta 2014. godine potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 347/10 od 5. septembra 2013. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 28. januara 2014. godine, dok je zahtev tužilaca za naknadu troškova nastalih povodom izjavljene žalbe odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju navedene drugostepene presude, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja navedeno je: da je tužilac D. P. bio u radnom odnosu ,,I." Preduzeća ... Beograd, u periodu od 1. januara 1990. do 30. novembra 1995. godine, a u periodu od 1. septembra 1996. do 31. jula 1997. godine kod AD za međunarodno poslovanje „ I." AD Beograd, te u periodu od 18. jula 1999. do 19. septembra 2002. godine kod tuženog; da je ovaj tužilac kao radnik tuženog podneo zahtev za neplaćeno odsustvo i isto mu je odobreno u trajanju do jedne godine, počev od 1. jula 1997. godine rešenjem od 21. jula 1997. godine; da je tužilac N. M. bio u radnom odnosu kod AD za međunarodno poslovanje „ I.“ AD Beograd u periodu od 15. novembra 1990. do 31. oktobra 1997. godine, a u periodu od 1. novembra 1997. do 15. januara 1999. godine i u periodu od 1. avgusta 1999. do 12. novembra 2002. godine kod tuženog; da je rešenjem tuženog od 15. decembra 1998. godine ovom tužiocu odobreno neplaćeno odsustvo do jedne godine počev od 16. decembra 1998. godine dok je tužilac D. S. bio u radnom odnosu kod „ I.“ Preduzeća ... Beograd, u periodu od 1. januara 1990 do 31. oktobra 1997. godine a u periodu od 1. novembra 1997. do 12. novembra 2002. godine kod tuženog; da su svi tužioci upućeni na rad u Rusiju, i to D. P. po rešenju AD za međunarodno poslovanje „I.“ Beograd, od 21. aprila 1997. godine, tužilac N. M. kao i tužilac D. S. nalozima za službeno putovanje od 11. decembra 1998. i 5. maja 1998. godine; da su u navedenim periodima tužioci D. P. i N. M. bili odjavljeni kod Fonda PIO i za taj period nisu imali svojstvo osiguranika po tom osnovu; da su u označenom vremenskom periodu tužioci radili u mestu Surgut u Ruskoj Federaciji za preduzeće „P.“ iz Paname; da tuženi nije uputio tužioce na rad kod navedenog preduzeća a tuženi i Preduzeće „P.“ iz Paname nisu u odnosu zavisnog i matičnog preduzeća niti je tuženi osnivač navedenog preduzeća.

Dalje, u obrazloženju je navedeno: da iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužioci radili u mestu Surgut u Ruskoj Federaciji za preduzeće „P.“ a ne za tuženog, te da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca D. P. za isplatu 18.921,00 USD, u dinarskoj protivvrednosti, na ime neisplaćenih zarada za rad izvršen za račun navedenog preduzeća u Panami, kao i tužbeni zahtev N. M. za iznos od 5.660,00 USD, u dinarskoj protivvrednosti po istom osnovu, te tužioca D. S. za iznos od 1.690,00 USD, u dinarskoj protivvrednosti, sve sa kamatom kao u stavu prvom izreke ožalbene presude. Naime, tužioci su u periodu za koji potražuju zaradu radili i obavljali poslove za preduzeće „P.“ iz Paname a ne za tuženog. Tuženi nije uputio tužioce na rad kod navedenog preduzeća, pa tuženi nije pasivno legitimisan u ovom sporu.

U pogledu ostalih žalbenih navoda, istaknuto je: da je neosnovan navod žalbe tužilaca da je tuženi priznao njihovo potraživanje preko S. Š. koji je bio generalni direktor tuženog, stoga što tuženi nije izjavom, davanjem otplate, plaćanjem kamate, davanjem obećanja, odnosno ni na jedan od predviđenih načina iz člana 387 . stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, priznao dug, kao i što izjava S. Š. da preuzme obavezu isplate neisplaćenih zarada za rad u Rusiji radnicima „I." nije priznanje duga za tužioce pošto nije izjavom decidno opredeljeno da se ista izričito odnosi na tužioce koji su u Rusiji radili - obavljali poslove za drugo pravno lice - AD za međunarodno poslovanje „ I.“ iz Beograda; da je neosnovano insistiranje tužilaca u žalbi da je tuženi u obavezi da im neisplaćenu zaradu u Rusiji isplati, stoga što je iz napred navedenih razloga osnovan prigovor pasivne legitimacije tuženog kao i zbog toga što tužioci u toku ove parnice nisu pružili dokaze da tuženi odgovara neograničeno solidarno za obaveze preduzeća „P“ iz Paname niti da je tuženi sa navedenim preduzećem u odnosu zavisnog i matičnog preduzeća, odnosno da je tuženi osnivač navedenog preduzeća, kao ni da je tuženi preuzeo obavezu isplate duga navedenog preduzeća koji isti ima prema tužiocima za poslove koje su tužioci obavljali u navedenom vremenskom periodu. Cenjeni su i ostali navodi žalbe tužilaca za koje Apelacioni sud nalazi da nisu od odlučnog značaja u smislu člana 382 . stav 1 . ZPP, jer se njima ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primena materijalnog prava.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 1. aprila 2014. godine dostavljen punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1176/2014 od 26. decembra 2014. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 473/14 od 12. marta 2014. godine, koja nije osporena navodima ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01) bilo je propisano da z aposleni ima pravo na neplaćeno odsustvo, za vreme i u slučajevima utvrđenim kolektivnim ugovorom i da za vreme odsustvovanja sa rada u smislu stava 1. ovog člana zaposlenom miruju prava i obaveze, ako zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom nije drukčije određeno (član 61.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo) i da za vreme odsustvovanja sa rada iz stava 1. ovog člana zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno (član 62.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano da ugovorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika (član 451.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su tužbe u ovoj parnici podnete 15. marta 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 476/14 od 12. marta 2014. godine.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 12 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen, iako je u toku postupka pribavljena obimna pismena dokumentacija i saslušani brojni svedoci, da bi mogao opravdati dvanaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci, kao tužioci, kao i njihov punomoćnik u izvesnoj meri doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da je sud tokom trajanja postupka dva puta doneo rešenje o povlačenju tužbe, zbog nedolaska na ročišta, koja su stavljena van snage, ali je takvo ponašanje ipak u određenoj meri produžilo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka, pre svega, postupanje prvostepenog suda, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetim tužbama, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvu presudu (P1. 347/10 od 5. septembra 2013. godine) sud doneo nakon devet i po godina od podnošenja tužbe. Pred prvostepenim sudom nije održan značajan broj ročišta zbog nedolaska predloženih svedoka, a sud nije preduzimao procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju kako bi sprečio takvo ponašanje, koje je takođe doprinelo dugom trajanju postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, određenu složenost predmeta spora i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe i njihovog punomoćnika. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu, drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da su u konkretnom slučaju neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, jer su u periodu za koji potražuju neisplaćenu zaradu bili na neplaćenom odsustvu po rešenjima donetim od strane tuženog, kao i od strane „I.“ AD za međunarodno poslovanje, te su im u ovom periodu mirovala prava i obaveze kod tuženog. Pored toga, drugostepeni sud je našao da tužioci nisu dokazali da je firma „P.“ bila pod neposrednim upravljanjem tuženog, jer je reč o stranom pravnom licu koje posluje po domicilnim propisima. Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovane. Ustavni sud je isti pravni stav zauzeo i u Odluci Už-3546/2011 od 11. jula 2014. godine.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava zasnivaju zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u preostalom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.