Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radosava Novčića iz Blaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radosava Novčića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu P. 1571/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 109/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Radosav Novčić iz Blaca podneo je , 18. maja 2013. godine, preko punomoćnika Gordijane Anđelić Binić, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji j e vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu P. 1571/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 109/01), kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, intrepretiran tok parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Prokuplju P. 1571/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac K. M. je 4. aprila 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju protiv Radosava Novčića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja nepostojanja prava službenosti prolaza na spornoj parceli. Predmet je formiran pod brojem P. 109/01.

Na ročištu za glavnu raspravu od 7. maja 2001. godine spojeni su postupci koji se vode u predmetu P. 109/01 i u predmetu P. 112/01, u jedinstveni postupak pod brojem P. 109/01. Ovaj drugi postupak se vodio po tužbi tuženog Radosava Novčića, radi utvrđenja prava korišćenja na spornoj parceli.

Opštinski sud u Prokuplju je rešenjem P. 109/01 od 21. juna 2005. godine odredio privremenu meru.

Opštinski sud u Prokuplju je presudom P. 109/01 od 21. januara 2002. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca.

Okružni sud u Prokuplju je rešenjem Gž. 269/02 od 13. maja 2002. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1233/02.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka geometra je dostavljen sudu 29. septembra 2004. godine.

Opštinski sud u Prokuplju je presudom P. 1233/02 od 18. novembra 2004. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je odbacio protivtužbu tuženog-protivtužioca.

Okružni sud u Prokuplju je rešenjem Gž. 419/05 od 17. juna 2005. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1849/05.

Na ročištu za glavnu raspravu od 21. oktobra 2005. godine odlučeno je da se zastane sa postupkom po tužbi tužioca-protivtuženog, jer je još u toku upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije po tužbi tuženog-protivtužioca.

Opštinski sud u Prokuplju je rešenjem P. 1849/05 od 20. januara 2006. godine prekinuo predmetni parnični postupak, do okončanja upravnog postupka i upravnog spora koje su stranke pokrenule, a koji imaju karakter prethodnog pitanja u predmetnom parničnom postupku.

Tužilac-protivtuženi je 6. maja 2009. godine podneo zahtev za nastavak postupka.

Na ročištu za glavnu raspravu od 8. juna 2009. godine doneto je rešenje o nastavku postupka. Predmet je dobio novi broj P. 1217/09.

Opštinski sud u Prokuplju je rešenjem P. 1217/09 od 16. juna 2009. godine stavio van snage rešenje o privremenoj meri.

Okružni sud u Prokuplju je rešenjem Gž. 718/09 od 14. jula 2009. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu P. 1571/10.

Osnovni sud u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu se rešenjem P. 1571/10 od 5. oktobra 2010. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po protivtužbi, sa obrazloženjem da je o zahtevu iz protivtužbe nadležan da odlučuje organ uprave.

Viši sud u Prokuplju je rešenjem Gž. 757/10 od 16. decembra 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje.

Osnovni sud u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu je presudom P. 1571/10 od 2. avgusta 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

U žalbenom postupku, pred Apelacionim sudom u Nišu, otvorena je glavna rasprava 6. marta 2013. godine.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2221/11 od 6. marta 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca-protivtuženog i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, dok je prvostepenu presudu u usvajajućem delu preinačio, tako što je usvojio protivtužbeni zahtev onako kako je postavljen u protivtužbi, pošto je prvostepeni sud prekoračio protivtužbeni zahtev. Drugostepena presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 18. aprila 2013. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je ukupno 20 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu samo jedno ročište nije održano na predlog tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U toku parničnog postupka je izveden dokazni postupak veštačenjem, svedočenjem, saslušanjem parničnih stranaka i čitanjem priloženih pismena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pokrenut predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ) koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je celokupan period, od 4. aprila 2001. godine, kada je tužilac-protivtuženi podneo tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju, do 6. marta 2013. godine, kada je doneta drugostepena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2221/11, odnosno do 18. aprila 2013. godine, kada je drugostepena presuda dostavljena podnosiocu ustavne žalbe. Dakle, predmetni sudski postupak je trajao 12 godina.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo po sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je navedeni spor u određenoj meri bio pravno složen, jer je sud odlučivao o podnetoj tužbi tužioca-protivtuženog i protivtužbi podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog-protivtužioca, te je odlučivao i o predlogu za određivanje privremene mere.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac imao nesumnjiv materijalni interes da sud odluči kako o tužbi, tako i o protivtužbi, u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on po pravilu uredno dolazio na ročišta, te da je postupao po nalozima suda. Međutim, jedno ročište nije održano na predlog podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje na period neaktivnosti od skoro deset meseci koji je protekao od 29. septembra 2009. godine, kada je održano ročište, do 6. jula 2010. godine, kada je održano sledeće ročište. Ustavni sud dalje konstatuje da u ovom parničnom postupku, ročišta po pravilu nisu zakazivana u prihvatljivim vremenskim intervalima. Takođe, prvostepena presuda je bila dva puta ukidana. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. presude Evropskog suda za ljudska prava Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Predmetni parnični postupak je bio u prekidu više od tri godine, od 20. januara 2006. do 8. juna 2009. godine, kada je postupak nastavljen na predlog tužioca-protivtuženog. Ovaj period se ne može staviti na teret parničnim sudovima. Naime, po oceni Ustavnog suda, prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, već bi jedino neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, prouzrokovalo povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske , aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Blacu P. 1571/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 109/01), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog postupka, konstantovanu složenost spora u određenoj meri, kao i prekid predmetnog postupka duže od tri godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a koji su razmatrani u prethodnom delu obrazloženja, zbog čega Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenog ustavnog prava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti