Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za isplatu ratnih dnevnica zbog zastarelosti. Navodi o neizvođenju svih dokaza i promeni pravnog osnova nisu ukazali na povredu prava na pravično suđenje, već na neslaganje sa sudskim odlukama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3932/2010
03.02.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Boričića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Petra Boričića iz Niša izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 631/10 (4280/09) od 22. januara 2010. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 1992/10 od 24. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Boričić iz Niša, preko punomoćnika, advokata Srđana Aleksića iz Niša, podneo je 27. avgusta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 631/10 (4280/09) od 22. januara 2010. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 1992/10 od 24. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da se „odluke prvostepenog i drugostepenog suda ne mogu smatrati pravičnim (...) jer su sudovi načinili bitnu povredu odredaba ZPPa, budući da tokom postupka sud nije izveo sve dokaze koje su tužioci predlagali“, i time da je „samovlasno promenio suštinu tužbenog zahteva tužilaca“ i to tako što je kao “pravni osnov potraživanja naveo štetu, a ne dug, kako su to naveli tužioci“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u osporene akte, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 631/10 (4280/09) od 22. januara 2010. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 1410 Niš, da tužiocu isplati iznos od 9.500,00 dinara za učešće u ratu od 5. aprila 1999. godine do 17. juna 1999. godine, na ime neisplaćenih ratnih dnevnica, naknade troškova i naknade troškova zbog odvojenog života od porodice, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. juna 1999. godine pa do isplate. Istom presudom odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti Osnovnog suda u Nišu za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezan da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 2.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1992/10 od 24. juna 2010. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je gore pomenuta prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Podnosilac ističe i povredu prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Međutim, u ustavnoj žalbi podnosilac ne navodi razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi navedenog prava.

Što se tiče navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo sve dokaze koje je kao tužilac predložio u parničnom postupku, konkretno - saslušanje stranaka i veštačenje, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranki neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se saslušaju stranke ili izvrši veštačenje. S druge strane, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza sudova da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje je stranka izričito zahtevala. Poštovanje ovog principa prvenstveno omogućava stranki da kasnije delotvorno i efikasno koristi raspoložive pravne lekove (vidi npr: Odluku Ustavnog suda Už – 1100/2008). U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je obrazložio svoju odluku o neizvođenju dokaza time što je ocenio kao osnovan istaknuti materijalnopravni prigovor zastarelosti potraživanja, pa bi izvođenje dokaza veštačenjem bilo suprotno pravu stranaka da se postupak završi u razumnom roku i dužnosti suda da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je sud promenio pravni osnov potraživanja, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano da će sud postupati po tužbi i kada tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega, te je stoga, u skladu sa načelom iura novit curia, dužnost suda da utvrdi pravni osnov.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravne razloge na kojima se mogu zasnivati tvrdnje o povredi ustavnih prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu pred sudovima. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija dr Agneš Kartag Odri

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti