Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro dvanaest godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se zahtev za naknadu materijalne štete odbacuje kao neopredeljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Bajića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Bajića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 578/2000 , kasnije predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3307/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Bajić iz Beograda je 15. maja 2012. godine, preko punomoćnika Zorana Ješića, advokata iz Beograda , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 578/2000.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je od podnošenja tužbe u osporenom parničnom postupku 13. oktobra 2000. godine do presude Apelacionog suda u Beogradu od 15. marta 2012. godine, kojom je pravnosnažno okončan predmetni spor, proteklo skoro dvanaest godina, da postoji povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da ovaj spor veoma dugo traje u odnosu na težinu predmeta, da podnosilac nije doprinosio svojim radnjama odugovlačenju spora i da je na svim ročištima uredno zastupan, što ga je izlagalo velikim troškovima, kao i da je trpeo dugotrajnu napetost i iščekivanje epiloga ovog sudskog spora, a posebno imajući u vidu da je preko suda upravo tražio zaštitu prava iz radnog odnosa. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete i naknadu materijalne štete, kao i naknadu za troškove sastavljanja ustavne žalbe, a sve u cilju pravičnog zadovoljenja podnosioca zbog povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3307/10 (ranije predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 578/2000), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Branko Bajić iz Beograda je 13. oktobra 2000. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Savezne uprave za kontrolu letenja radi isplate kontrolorskog dodatka za period od 1. januara 1994. do 18. marta 1999. godine, koji je u toku postupka više puta preinačavan i preciziran.

Postupajući po nalogu prvostepenog suda, podnosilac je 3. novembra 2000. godine dostavio dopunu tužbe, a tužena je 6. decembra 2000. godine dostavila odgovor na tužbu.

Pripremno ročište pred prvostepenim sudom je održano 11. januara 2001. godine.

Na ročištu održanom 17. aprila 2001. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu je, na predlog tužioca, odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka finansijske struke M. L, a na okolnosti da li je tužiocu isplaćen kontrolorski dodatak u utuženom periodu i ako nije, koliko bi tužiocu po tom osnovu pripadalo u naznačenom periodu. Veštak je dostavio svoj nalaz i mišljenje 14. juna 2001. godine.

Na ročištu 31. oktobra 2001. godine glavna rasprava je pred novim predsednikom sudskog veća počela iznova čitanjem spisa, a po nalogu suda da se izjasni o primedbama stranaka na njegov izveštaj, veštak M. L. je 24. decembra 2001. godine dostavio dopunu nalaza. Tužilac je podneskom od 19. marta 2002. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

U toku 2002. godine zakazana su četiri, a održana tri ročišta, na kojima je saslušan veštak M. L. (20. maja 2002. godine), a na ročištu 24. decembra 2002. godine je naloženo tužiocu da dopuni tužbu tako što će precizirati tužbeni zahtev po mesečnim iznosima.

U 2003. godine postupak je nastavljen pred novim, trećim, predsednikom sudskog veća, pred kojim se postupak vodio do donošenja prvostepene presude.

Ročište zakazano za 8. april 2003. godine nije održano, jer tuženi nije pristupio, a tužiocu je naloženo da označi tuženog shodno Ustavnoj povelji državne zajednice Srbija i Crna Gora i Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje. Podneskom od 10. aprila 2003. godine tužilac je označio kao tuženu državnu zajednicu Srbija i Crna gora – Saveznu upravu za kontrolu letenja.

Tužilac je uređen tužbeni zahtev po mesecima dostavio podneskom od 21. oktobra 2003. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 9. decembra 2003. godine naložio tužiocu da uredi tužbu tako što će kao tuženu označiti Republiku Srbiju, s obzirom na to da je, shodno Ustavnoj povelji i Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje, poslove Savezne uprave za kontrolu letenja preuzela Republika Srbije, što je tužilac učinio podneskom od 11. decembra 2003. godine.

Tužilac je 19. januara 2004. godine prvostepenom sudu dostavio podnesak u kome je kao tuženog označio Agenciju za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. iz Beograda. Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. je u svom podnesku od 30. marta 2004. godine istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije, a zatim se u većem broju podnesaka u toku 2004, 2005. i 2006. godine protivila subjektivnom preinačenju tužbe i isticala prigovor nedostatka pasivne legitimacije.

S obzirom na to da na ročište zakazano za 8. april 2004. godine uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile, prvostepeni sud je doneo rešenje P1. 578/2000 o mirovanju predmetnog postupka.

Tužilac je 22. aprila 2004. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje. O ovom predlogu je odlučeno na ročištu održanom 14. septembra 2004. godine, kada je predlog usvojen i ukinuto rešenje o mirovanju postupka.

Tužilac je 1. decembra 2004. godine podneo prvostepenom sudu podnesak kojim je preinačio tužbeni zahtev, tako što je kao tužene označio: Agenciju za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore d.o.o. (u daljem tekstu: Agencija), Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.

Ročište koje je bilo zakazano za 16. februara 2005. godine prvostepeni sud je otkazao na neodređeno vreme.

Naredno ročište zakazano za 22. maj 2006. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki (za drugo, treće i četvrtotuženog pozivi greškom nisu bili raspisani).

Tužena Republika Srbija – Savezna uprava za kontrolu letenja je podneskom Republičkog javnog pravobranilaštva od 2. juna 2006. godine istakla prigovor apsolutne nenadležnosti suda u ovom sporu, a državna zajednica Srbija i Crna Gora je podneskom od 26. juna 2006. godine obavestila prvostepeni sud da ne prihvata stupanje u parnicu.

Tužilac je 5. jula 2006. godine ponovo dostavio prvostepenom sudu podnesak od 1. decembra 2004. godine kojim je preinačio tužbeni zahtev. Ročište zakazano za 14. juli 2006. godine nije održano, a punomoćniku prvotuženog je uručen podnesak tužioca od 5. jula 2006. godine.

Tužilac je podneskom od 11. oktobra 2006. godine povukao tužbu prema Republici Crnoj Gori i državnoj zajednici Srbija i Crna Gora i kao tužene označio Agenciju i Republiku Srbiju.

Prvostepeni sud je 16. oktobra 2006. godine dostavio Ministarstvu pravde Republike Srbije zamolnicu za dostavljanje podneska tužioca od 11. oktobra 2006. godine nadležnom organu u Republici Crnoj Gori.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 11. aprila 2007. godine doneo rešenje P1. 578/2000 kojim se oglasio nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca protiv tužene Republike Crne Gore.

Na ročištu održanom 26. novembra 2007. godine prvostepeni sud je doneo rešenje P1. 578/2000 da se ne dozvoljava preinačenje tužbe u odnosu na Agenciju.

Na predlog Agencije od 29. januara 2008. godine, prvostepeni sud je 26. marta 2008. godine doneo rešenje o ispravci rešenja P1. 578/2000 od 26. novembra 2007. godine.

Na ročištu 24. novembra 2008. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke i zaključena je glavna rasprava.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 578/2000 od 24. novembra 2008. godine delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu na ime neisplaćenog kontrolorskog dodatka isplati iznose navedene u stavu prvom izreke po mesecima, za period od januara 1994. do marta 1999. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. decembra 2001. godine pa do isplate, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se tužena obaveže da tužiocu isplati iznose na ime zakonske zatezne kamate do 7. decembra 2001. godine navedene u stavu drugom izreke, kao i kamatu na te iznose kamate po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 8. decembra 2001. godine do isplate i u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 46.750 dinara. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 12. marta 2010. godine.

Protiv prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 11. marta 2010. godine, a tužilac 22. marta 2010. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 5246/10 od 15. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 578/2000 od 24. novembra 2008. godine u njenom stavu prvom i delu stava drugog kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu kamate na iznose iz stava drugog, po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 8. decembra 2001. godine do isplate, a u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u njenom delu stava drugog tako što je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu isplati iznose na ime zakonske zatezne kamate za period do 7. decembra 2001. godine bliže navedene u stavu drugom presude i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 58.750 dinara.

Tužena Republika Srbija je 26. aprila 2012. godine protiv drugostepene presude izjavila reviziju u smislu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, povodom koje je Apelacioni sud u Beogradu doneo rešenje Gž1. 5246/10 od 14. septembra 2012. godine da je revizija nedopuštena.

Protiv ovog rešenja Apelacionog suda u Beogradu tužena je izjavila žalbu 2. oktobra 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 974/12 od 15. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbacio kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5246/10 od 15. marta 2012, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5246/10 od 14. septembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .), kao i da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.), a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 13. oktobra 2000. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 15. marta 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja postupka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, je pravnosnažno okončan posle jedanaest godina i pet meseci. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da postupak po reviziji tužene, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena, ne predstavlja jedinstvenu celinu sa osporenim postupkom, jer prema pravnom stavu Ustavnog suda, postupak po reviziji u kome se odlučivalo samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje i koji je okončan rešenjem kojim je utvrđeno da nisu ispunjeni pomenuti procesni uslovi, po svojoj prirodi ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja iz parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čini jedinstvenu celinu, te Ustavni sud u ovoj odluci nije cenio trajanje tog postupka. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava . Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju i sprovedeni dokazni postupak u kome je sud izveo dokaze saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, veštačenjem putem veštaka finansijske struke i upoznavanjem sa relativno obimnom dokumentacijom koju su dostavile stranke ili je pribavio sud po službenoj dužnosti, ne mogu predstavljati opravdanje za tako dugo trajanje parničnog postupka.

S obzirom na to da se u konkretnom slučaju radilo o sporu o isplati kontrolorskog dodatka, kao primanja po osnovu radnog odnosa, podnosilac ustavne žalbe je nesumnjivo imao interesa za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je po nalogu prvostepenog suda sa ročišta od 24. decembra 2002. godine da precizira tužbeni zahtev po mesecima, podnosilac postupio tek posle deset meseci, podneskom od 21. oktobra 2003. godine, da je potrebni primerak podneska od 10. aprila 2003. godine za protivnu stranku po nalogu suda dostavio mesec i po dana kasnije, da je tužilac podnesak od 1. decembra 2004. godine sa preciziranim tužbenim zahtevom ponovo dostavio prvostepenom sudu 5. jula 2006. godine, tj. uoči ročišta zakazanog za 14. juli 2006. godine koje zatim nije održano, da je izostanak punomoćnika tužioca sa ročišta 8. aprila 2004. godine doveo do određivanja mirovanja postupka.

Međutim, osnovni razlog dugog vremenskog trajanja osporenog parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je neefikasno i neažurno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji je prvostepenu presudu doneo posle osam godina i mesec dana od podnošenja tužbe, što se ne može opravdati sprovedenim dokaznim postupkom. Prvostepeni sud je u ovom periodu zakazao dvadeset osam ročišta, od kojih četrnaest nije održano, najvećim delom zbog nedostatka procesnih pretpostavki ili sprečenosti postupajućeg sudije; na jednom ročištu je utvrđeno da postupak miruje, a na jednom je razmatran predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. Pri tome, nakon prijema podneska tužioca 1. decembra 2004. godine kojim je preinačio tužbu i kao tužene označio Agenciju, Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, naredno ročište je zakazano tek posle godinu i pet i po meseci (22. maja 2006. godine), da bi sud konstatovao da za drugo, treće i četvrtotuženog greškom nisu raspisani pozivi, te u periodu od pune tri godine - od 22. novembra 2004. do 26. novembra 2007. godine - nije održano ni jedno ročište, a o predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje od 22. aprila 2004. godine, koji je usledio nakon donošenja rešenja o mirovanju postupka, je raspravljano na ročištu održanom tek posle skoro tri meseca (14. septembra 2004. godine);. Budući da je u ovom predmetu postupalo troje sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom. Neažurnost prvostepenog suda se ogleda i u tome što je pismeni otpravak presude dostavljen podnosiocu ustavne žalbe posle petnaest i po meseci od donošenja presude.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 578/2000 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnosioca. Ustavni sud takođe, ukazuje, da, iako to ne predstavlja zakonsku obavezu parnične stranke, podnosilac ustavne žalbe se ni u periodima izrazite neaktivnosti nadležnog suda nije obraćao sudu radi ubrzanja postupka, za razliku od tužene Agencije koja je sudu uputila više urgencija u tom cilju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu materijalne štete koja u ustavnoj žalbi ni na koji način nije bliže opredeljena, pri čemu je u osporenom parničnom postupku podnosiočev tužbeni zahtev u najvećem delu usvojen, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti