Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Višeg suda u Vranju. Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili opšti rok zastarelosti, umesto privilegovanog roka predviđenog za štetu prouzrokovanu krivičnim delom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3933/2015
23.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lazara Stefanovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lazara Stefanovića i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Vranju P. 6313/11 od 20. marta 2014. godine i presudom Višeg suda u Vranju Gž. 785/14 od 8. avgusta 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Vranju Gž. 785/14 od 8. avgusta 2014. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi pod nosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 6313/11 od 20. marta 2014. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lazar Stefanović iz Vranja je, 15. juna 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 6313/11 od 20. marta 2014. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 785/14 od 8. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su postupajući sudovi pogrešno ocenili da je zastarelo njegovo potraživanje naknade nematerijalne štete, previđajući da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela i da je tuženi na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Vranju K. 716/08 od 10. septembra 2009. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti javnog saobraćaja, zbog čega je u predmetnom parničnom postupku bilo mesta primeni tzv. privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i naknadi mu nematerijalnu štetu “zbog pretrpljenih patnji“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Lazar Stefanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. decembra 2011. godine Osnovnom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog Dragana Mladenovića, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. U tužbi je navedeno da je tuženi 31. maja 2008. godine izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilac zadobio povrede i da je ovde tuženi pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Vranju K. 716/08 od 10. septembra 2009. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara.

Osnovni sud u Vranju je 20. marta 2014. godine doneo osporenu presudu P. 6313/11, kojom je: u stavu prvom izreke konstatovao da je tužilac povukao tužbu u delu u kome je tražio naknadu materijalne štete; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha; u stavu trećem izreke obavezao tužioca da naknadi tuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju K. 716/08 utvrdio da je ovde tuženi na osnovu presude od 10. septembra 2009. godine oglašen krivim zbog izvršenja navedenog krivičnog dela, pa mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 50.000,00 dinara; da je odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; da je prvostepeni sud zaključio da je tužilac znao za štetu i lice koje je štetu učinilo već 31. maja 2008. godine, kada se desila saobraćajna nezgoda u kojoj je povređen, te da je on podneo tužbu nakon proteka roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužilac podneo imovinskopravni zahtev u navedenom krivičnom postupku u kome je osuđujuća krivična presuda postala pravnosnažna 19. aprila 2011. Godine; da istaknuti imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku, po oceni prvostepenog suda, dovodi do prekida zastarelosti samo u situaciji kada oštećeno lice podnese tužbu za naknadu štete u roku od tri meseca od pravnosnažnosti odluke krivičnog suda, u smislu odredbe člana 390. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a što tužilac u konkretnom slučaju nije uradio, jer je podneo tužbu tek 29. decembra 2011. godine; da je imajući u vidu navedeno, sud ocenio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakao tuženi, pa je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Vranju je osporenom presudom Gž. 785/14 od 8. avgusta 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je pobijana odluka prvostepenog suda zasnovana na pravilnoj primeni odredaba čl. 361, čl. 362. i čl. 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je nastupila zastarelost potraživanja tužioca po osnovu naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i straha, s obzirom na to da zastarelost navedenog potraživanja počinje teći od datuma kada je konsolidovano stanje po svakom od tih osnova; da je imajući u vidu da se saobraćajna nezgoda dogodila 31. maja 2008. godine i da je zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete počela da teče naredni dan, jer su tada prestali strah i bolovi kod tužioca, kao i činjenicu da je tužilac podneo tužbu 29. decembra 2011. godine, drugostepeni sud ocenio da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakao tuženi.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Odredbama Krivičnog zakonika (“Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna (član 103. tačka 7)); da zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo izvršeno, te da ukoliko posledica krivičnog dela nastupi kasnije, zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kada je posledica nastupila i da se z astarelost prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, a da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (član 104. st. 1, st. 3. i st. 6) ; da će se učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, kazniti zatvorom do tri godine, te da će se učinilac, ako je delo iz st. 1. ovog člana učinjeno iz nehata, kazniti n ovčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (član 289. st. 1. i st. 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su postupajući parnični sudovi, odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je istakao tuženi, prevideli da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela i da je stoga trebalo primeniti tzv. privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. P rema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Osnovni sud u Vranju i Viši sud u Vranju su u konkretnom slučaju morali da uzmu u obzir pravnosnažnu presudu Opštinskog suda u Vranju K. 716/08 od 10. septembra 2009. g odine, kojom je tuženi u predmetnom parničnom postupku oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara.

Ispitujući da li su navedeni sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo . Sa druge strane, treba istaći da je pomenuti zakon privilegovao lica kojima je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela, predviđajući da se rok zastarelosti potraživanja naknade štete u takvoj situaciji ima upodobiti roku zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo kojim je šteta naneta. U tom smislu, Ustavni sud napominje da je odredbama člana 104. Krivičnog zakonika regulisano pitanje toka i prekida zastarelosti krivičnog gonjenja. Dakle, zastarelost krivičnog gonjenja počinje da teče od dana kad je određeno krivično delo izvršeno, a zastarelost se prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, dok zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja. Ustavni sud je zaključio da se rok zastarelosti potraživanja naknade štete, u slučaju postojanja pravnosnažne presude donete u krivičnom postupku kojom je okrivljeni oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela kojim je prouzrokovana i šteta, izjednačava sa tzv. apsolutnim rokom zastarelosti krivičnog gonjenja za to krivično delo iz člana 104. stav 6. Krivičnog zakonika, ukoliko je taj rok duži od opšteg roka zastarelosti navedenog potraživanja iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da se štetni događaj dogodio 31. maja 2008. godine i da se u tom kontekstu vodio krivični postupak protiv tuženog koji je rezultirao donošenjem pravnosnažne presude Opštinskog suda u Vranju K. 716/08 od 10. septembra 2009. godine, kojom je tuženi oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pa da apsolutni rok zastarelosti krivičnog gonjenja za ovo krivično delo iznosi četiri godine i da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu 29. decembra 2011. godine, Ustavni sud je ocenio da su Osnovni sud u Vranju i Viši sud u Vranju izveli ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je zastarelo potraživanje naknade štete podnosioca.

Iz tih razloga, kao i činjenice da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Vranju Gž. 785/14 od 8. avgusta 2014. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi pod nosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 6313/11 od 20. marta 2014. godine, te je, s aglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Višim sudom u Vranju, Ustavni sud nije posebno cenio tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku.

Pri razmatranju zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosioca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naloženo da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, kako bi se u novoj presudi otklonila utvrđena povreda prava, te je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija za podnosioca, pa je, stoga, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbio, kao u tački 3. izreke.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti