Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete. Odbacuje se deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8472/06, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11797/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iz nosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz Beograda je, 17. maja 2016. godine, preko punomoćnika B. T , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 102/15 od 17. marta 2016. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11797/10 od 17. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede „prava na jednakost građana pred zakonom zagarantovanog odredbama člana 36. Ustava “ i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, kao i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporeni parnični postupak trajao nepunih deset godina, iako za to nije bilo opravdanih razloga, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku; da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, da su navodi kojima se obrazlažu osporene presude „proizvoljni i apsurdni“, čime je povređeno pravo podnositeljke na obrazloženu sudsku odluku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke; poništi osporene presude i naloži nižestepenim sudovima da donesu novu odluku povodom zahteva podnositeljke, kao i da joj dosudi naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 4.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11797/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 26. decembra 2006. godine, podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene M. V . i z Beograda, radi naknade štete na ime izgubljene dobiti koju bi ostvarila izdavanjem u zakup stana u ul. V. broj 1 u Beogradu u periodu od 26. decembra 2003. do 26. decembra 2006. godine u iznosu od 1.008.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate . Tužbeni zahtev je preinačen podneskom od 16. oktobra 2012. godine .

Posle nekoliko neuspelih pokušaja dostavljanja tužbe na adresu naznačenu u tužbi i obaveštenja tužilje da se tužena iselila sa navedene adrese, tužba je dostavljena tuženoj na odgovor na radnom mestu 23. maja 2007. godine.

Nakon prijema odgovora tužene ne tužbu i izjašnjenja tužilje o istom (22. juna i 20. septembra 2007. godine) , prvostepeni sud je održao pripremno ročište 12. decembra 2007. godine.

Do donošenja prvostepene presude u ovom sporu, prvostepeni sud je zakazao 21 ročište za glavnu raspravu (11. aprila, 10. juna i 4. novembra 2008, 12. novembra 2009, 13. septembra 2010, 25. januara, 23. marta, 21. juna, 5. jula i 23. novembra 2011, 7. marta, 29. maja, 15. oktobra i 19. decembra 2012, 13. marta, 15. maja, 9. septembra i 5. decembra 2013. godine, te 3. februara, 17. ap rila i 17. juna 2014. godine), od kojih tri ročišta (11. aprila 2008, 21. juna 2011. i 7. marta 2012. godine) nisu održana iz razloga na strani suda, tj. zbog sprečenosti postupajućeg sudije ili nedostatka procesnih pretpostavki, a održano je 19 ročišta . Međutim, na više održanih ročišta parnični sud nije raspravljao, već su strankama uručivani nalazi i izjašnjenja veštaka ili podnesci protivne stranke.

U periodu od 2006. do 2009. godine postupao je jedan sudija, a od 2010. godine do okončanja postupka drugi sudija, te je na ročištu održanom 13. septembra 2010. godine zbog promene postupajućeg sudije, glavna rasprava počela iznova.

Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje i tužene u svojstvu parničnih stranaka, upoznao se sa pismenim dokazima koje su dostavile stranke i izveo dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka finansijske struke S. J. o visini tržišne zakupnine za predmetni stan u utuženom periodu, a sve prema visini suvlasničkog udela tužilje na predmetnom stanu. Prvo rešenje o određivanju veštačenja je doneto 4. novembra 2008. godine, veštak je nalaz i mišljenje dostavio 13. jula 2009. godine, a pismeno izjašnjenje o primedbama tužilje i tužene 13. januara 2011. godine. Dopunsko veštačenje je određeno rešenjem prvostepenog suda od 12. jula 2011. godine, a veštak je do zaključenja glavne rasprave dostavio dva dopunska nalaza i mišljenja (14. novembra 2011. i 12. ok tobra 2012. godine) i dva pismena izjašnjenja o primedbama tužene (18. decembra 2012. i 29. aprila 2013. godine).

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 11797/10 od 17. juna 2014. godine, stavom prvim izreke, dozvolio objektivno preinačenje tužbe u ovoj pravnoj stvari; stavom drugim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da sud obaveže tuženu da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 1.024.790,38 dinara , sa zakonskom zat eznom kamatom počev od 16. maja 2007. godine pa do isplate i st avom trećim izreke obavezao tužilju da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 315.450 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je podnela žalbu 19. septembra 2014. godine, koja je dostavljena drugostepenom sudu na dalji postupak 12. januara 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 102/15 od 17. marta 2016. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio presudu P. 11797/10 od 17. juna 2014. godine u stavovima drugom i trećem izreke. Apelacioni sud je našao da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnos ti, kao ni povreda na koju se ukazuje žalbom, te da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu za koju je dao dovoljno razloge koje prihvata i Apelacioni sud. U obrazloženju presude Apelacioni sud se izjasnio i o navodima žalbe podnositeljke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 26. decembra 2006. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 17. marta 2016. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao devet godina i nepuna tri meseca, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka . Podnositeljka je takođe samo u maloj meri doprinela trajanju postupka dostavljanjem podneska od 7. marta 2013. godine kratko vreme pre ročišta zakazanog za 13. mart 2013. godine, usled čega je ročište odloženo.

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Naime, prvostepena presuda je doneta posle sedam i po godina od podnošenja tužbe što se okolnostima konkretnog postupka ne može opravdati. Nedelotvornost suda se posebno ogleda u tome što je nakon saslušanja parničnih stranaka koje je dovršeno na ročištu 4. novembra 2008. godine, prvostepeni postupak do zaključenja glavne rasprave (pet i po godina) prošao u izvođenju dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke radi utvrđivanja visine tražene zakupnine, nakon čega je prvostepeni sud doneo presudu kojom je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8472/06, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11797/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno duž inu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koje su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presud ama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 102/15 od 17. marta 2016. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11797/10 od 17. juna 2014. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično s uđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da se tv rdnja ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje zasniva, pre svega, na navodima kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava prilikom donošenja osporenih presuda, a koje je podnositeljka već iznela u žalbi protiv prvostepene presude. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je , kao i prethodno Prvi osnovni sud u B eogradu, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe , a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih presud a.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na istim navodima na kojima i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud našao da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno osnovane razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

U vezi sa tvrdnjom podnositeljke da joj je osporenim presudama povređeno pravo na „jednakost pred zakonom“ u smislu člana 36. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 36. stav 1. Ustava svakome zajemčeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i da je neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudom da podnosilac/ podnositeljka ustavne žalbe dostavi dokaze da je nadležni sud poslednje instance u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što podnositeljka nije učinila.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIKA VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti