Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog rada državnih organa. Žalba ne sadrži ustavnopravne razloge, a osporena odluka nije proizvoljna, jer upravni postupak nije bio pravnosnažno okončan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3936/2010
04.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Keškića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Igora Keškića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1995/10 od 30. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Keškić iz Novog Sada, preko punomoćnika Živka Ostijića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu 27. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1995/10 od 30. juna 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud i na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav. 4. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, kao i prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da se obaveže tužena da mu naknadi materijalnu štetu nastalu nezakonitim postupanjem upravnih organa, sa obrazloženjem da upravni oragani nisu pravnosnažno odlučili o pravu podnosioca za naknadu troškova za službu na brodovima Ratne mornarice. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su redovni sudovi nadležni da odluče o naknadi štete koja nastane nezakonitim i nepravilnim radom upravnih organa, pri čemu je u prilog tih tvrdnji uz ustavnu žalbu priložena presuda Apelacionog suda u Novog Sada Gž1. 1534/10 od 13. aprila 2010. godine. Podnosilac ističe da uživa sudsku zaštitu saglasno odredbi člana 195. Zakkona o radu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju proizlazi da je rešenjem Vojne pošte 2827 Novi Sad Up-1 broj 643-143 od 13. decembra 2006. godine odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na naknadu troškova za službu na brodovima Ratne mornarice.

Vojna pošta 1092 Kragujevac je rešenjem Up-2 160-2/06 od 13. decembra 2007. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdila navedeno prvostepeno rešenje.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 630/07 od 26. marta 2008. godine uvažio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i poništio drugostepeno rešenje.

Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem Up-2 160/06 od 23. novembra 2009. godine usvojila žalbu podnosioca, poništila prvostepeno rešenje od 13. decembra 2007. godine i predmet vratila prvostepenog organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu parničnom sudu protiv Republike Srbije, radi naknade materijalne štete, zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa.

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P1. 127/009 od 5. februara 2009. godine obavezao Republiku Srbiju da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati označeni novčani iznos na ime materijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Ovom presudom su odbijeni prigovori apsolutne i mesne nenadležnosti suda, kao i zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 1995/10 od 30. juna 2010. godine preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je odbio tužbeni zahtev da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, naknadi označeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka.

4. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, kao i pravo na pravičnu naknadu za rad.

Ustavni sud ukazuje na to da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građinskim slobodama prestala da važi 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji garantuje sva prava i slobode koje su bile utvrđene Poveljom, te se stoga ustavnom žalbom može ukazivati samo na povredu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je označenim članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovanao pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

5. Ustavni sud posebno ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda, u ovom konkretnom slučaju, je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Formalno pozivanje na povredu ustavnih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1995/10 od 30. juna 2010. godine, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njenom donošenju. U odsustvu očigledne proizvoljnosti prilikom odlučivanja, ne mogu se dovesti u pitanje zaključci Apelacionog suda, niti njegovo tumačenje zakona.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi dao jasne i dovoljne razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, navodeći da naknada štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa pretpostavlja postojanje konačnog, odnosno pravnosnažnog rešenja o zahtevu podnosioca za priznavanje prava na naknadu troškova za službu na brodovima Ratne mornarnice.

Ustavni sud smatra da presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1534/10 od 13. aprila 2010. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, a koja se odnosi na drugo lice, ne može biti dokaz o povredi prava na pravično suđenje podnosiocu, jer iako se radi o istoj pravnoj stvari ne postoji činjenična istovetnost u osporenoj presudi i dostavljenoj presudi. Naime, iz sadržine dostavljene presude proizlazi da su tužilji u tom predmetu obračunati i isplaćeni troškovi na brodovima Ratne mornarnice, ali je, po oceni parničnog suda, isplata naknade traženih troškova u upravnom postupku delimično uskraćena. Prema tome, navedenom parničnom postupku je prethodilo donošenje pravnosnažne odluke upravnih organa, a odsustvo takve odluke o zahtevu podnosioca ustavne žalbe predstavljalo je upravo razlog za odbijanje njegovog tužbenog zahteva osporenom parničnom presudom.

Podnosilac ustavne žalbe nije naveo kojim konkretnim radnjama i postupanjem parničnog suda je povređena garancija nezavisnosti i nepristrasnosti suda, niti je uz ustavnu žalbu za te tvrdnje priložio odgovarjuće dokaze.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravičnu naknadu za rad zasnivaju se na razlozima istaknutim u okviru prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud utvrdio da su neosnovani, pa se posebno ne obrazlažu.

Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na to da je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, koje može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje se pozvao podnosilac ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti