Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina. Sud je kao satisfakciju utvrdio samu povredu prava, bez dosuđivanja novčane naknade, s obzirom na neefikasnost sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3936/2016
26.04.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. K, M . B . i Đ . B, svih iz Kule , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V. K, M . B . i Đ . B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 1785/06 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. K, M . B . i Đ . B, svi iz Kule, podneli su Ustavnom sudu, 17. maja 2016. godine, preko punomoćnika Z. P, advokata iz Kule, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 1371/08 od 14. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 204/10 od 22. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome su donete navedene presude.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su u predmetnom parničnom postupku podneli tužbu 2003. godine i da je ovaj radni spor trajao prekomerno dugo, pri čemu je njihov punomoćnik primio osporenu revizijsku presudu nakon pet godina od dana njenog donošenja. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu njihovih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kuli P1. 1785/06 u kome su donete osporene presude, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci V. K . i Đ . B, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 26. a vgusta 2003. godine Opštinskom sudu u Kuli tužbu protiv protiv tuženog DP “Đ .“ iz Kule, tražeći da sud utvrdi da je njihov radni odnos na određeno vreme kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme . Predmet je zaveden pod brojem P1. 578/03.

Tužilac M. B, ovde podnosil ac ustavne žalbe, podneo je 9. septembra 2003. godine Opštinskom sudu u Kuli tužbu protiv protiv tuženog DP “Đ .“ iz Kule, tražeći da sud utvrdi da je njegov radni odnos na određeno vreme kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Predmet je zaveden pod brojem P1. 635/03.

Imajući u vidu da je veći broj tužilaca podneo identične tužbe protiv istog tuženog poslodavca, Opštinski sud u Kuli je rešenjem P1. 1785/06 od 8. januara 2007. godine spojio te predmete (pa i postupke po tužbi podnosilaca ustavne žalbe) radi jedinstvenog odlučivanja i odredio da će se predmet dalje voditi pod navedenim brojem.

Opštinski sud u Kuli je 2. novembra 2007. godine doneo presudu P1. 1785/06, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Prvostepena presuda je otpravljena iz suda u julu 2008. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Somboru je 14. oktobra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1371/08, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Tužioci su 13. novembra 2008. godine podneli reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Prvostepeni sud je 15. januara 2009. godine, preko Okružnog suda u Somboru, prosledio spise predmeta revizijskom sudu, radi odlučivanja o navedenom vanrednom pravnom leku.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 204/10 od 22. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da su tužioci radili kod tuženog prema ugovorima o radu na određeno vreme i preko Omladinske zadruge “P.“ iz Kule; da je tužilja V. K . radila kod tuženog po osnovu radnog odnosa na određeno vreme 1994, 1995, 1997, 1998, 2000. do decembra 2001. godine, zatim od oktobra 2003. do aprila 2004. godine, a da je tužilja u toku 2003. godine radila preko navedene omladinske zadruge; da je tužilac Đ . B . radio kod tuženog od maja 1995. godine preko omladinske zadruge, dok je tužilac M . B . počeo da radi kod tuženog aprila 1999. godine bez odluke, a da je od januara do decembra 2001. godine radio po osnovu ugovora o radu na određeno vreme; da su ovi tužioci na osnovu ugovora o radu na određeno vreme radili kod tuženog u periodu od 1994. do decembra 2001. godine, kada su bili na snazi Zakon o radnim odnosima iz 1991. godine i Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine, koji predstavljaju relevantne propise za ocenu osnovanosti tužbenih zahteva za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme; da su član 10. stav 3. Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine i član 13. stav 3. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine sadržali identične odredbe prema kojima je radnik u radnom odnosu na određeno vreme zasnivao radni odnos na neodređeno vreme kad privremeno povećan obim rada postane trajan ili ako radniku koga je zamenjivao prestane radni odnos; da je odredbom člana 7. Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine, odnosno odredbom člana 9. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine bilo predviđeno da su poslodavci dužni da slobodno radno mesto i uslove za rad na tom radnom mestu prijave organizaciji za zapošljavanje, koja je bila dužna da svako slobodno radno mesto oglasi u sredstvima javnog informisanja i na oglasnoj tabli; da je prema odredbama navedenih propisa bilo pravilo da se radni odnos zasnivao putem javnog oglasa i da je zasnivanje radnog odnosa bez javnog oglašavanja bio izuzetak samo u slučajevima taksativno propisanim u članu 11. Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine, tj. članu 14. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, što je posebno značajno stoga što je preobražaj radnog odnosa sa određeno na neodređeno vreme bio moguć samo u slučaju kada je radni odnos na određeno vreme zasnovan putem javnog oglasa; da su navedeni tužioci u konkretnom slučaju zasnovali radni odnos na određeno vreme kod tuženog bez javnog oglašavanja, zbog čega je revizijski sud našao da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovane njihove tužbene zahteve.

Vrhovni kasacioni sud je 20. septembra 2011. godine, preko Višeg suda u Somboru, dostavio Osnovnom sudu u Somboru spise predmeta sa pismenim otpravc ima osporene revizijske presude.

Osnovni sud u Vrbasu, koji je u međuvremenu u smislu odredaba člana 16. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine preuzeo spise ovog predmeta, dostavio je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe osporenu revizijsku presudu 20. aprila 2016. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa š to manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.); da će se ako u čl. 394 – 410. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom revizije shodno primenjivati odredbe ovog zakona o žalbi protiv presude iz člana 342, 356. st. 2. i 3, čl. 357, 358. i 363, člana 366. st. 2. i 3, člana 367. stav 2, čl. 368, 373. i 378. i čl. 381 -384. ovog zakona (član 411.); da će sud, u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak formiran spajanjem parnica po tužbama podnosilaca ustavne žalbe koje su podnete 26. avgusta i 9. septembra 2003. godine, te da je predmet okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 204/10 od 22. juna 2011. godine. Imajući u vidu da je navedena revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe tek 20. aprila 2016. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ove parnice sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak revizijske presude i izvršeno njeno ekspedovanje iz prvostepenog suda. Suštinski gledano, završetak roka se vezuje za momenat okončanja neizvesnosti za pravni položaj podnosilaca ustavne žalbe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ridi protiv Italije , od 11. maja 1990. godine).

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj radni spor trajao 12 godina i osam meseci, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku bilo 19 tužilaca koji su tužbenim zahtevima tražili da se utvrdi da im je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih i činjeničnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja postupka, jer je prvostepeni sud trebalo da utvrdi da li su ispunjeni zakonski uslovi za preobražaj radnog odnosa u odnosu na svakog tužioca ponaosob. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog radnog spora, posebno imajući u vidu da su parnice spojene u trenutku kada su postupci po tužbama podnosilaca ustavne žalbe ušli u četvrtu godinu trajanja.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su on i i njihov punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se predmetni parnični postupak efikasno okončao.

Budući da su podnosioci ustavne žalbe tražili da sud utvrdi postojanje njihovog radnog odnosa na neodređeno vreme kod tuženog poslodavca, Ustavni sud smatra da su podnosioci imali legitiman interes da se ovaj radni spor hitno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Kuli doneo prvostepenu presudu nakon više od četiri godine od dana podnošenja tužbi podnosilaca ustavne žalbe, pri čemu je navedenom sudu trebalo nedopustivo mnogo vremena za izradu pismenog otpravka presude P1. 1785/06, koja je doneta 2. novembra 2007. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama tek u julu 2008. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S obzirom na to da je postupak po reviziji podnosilaca ustavne žalbe trajao dve godine i pet meseci, Ustavni sud nalazi da postoji i odgovornost Vrhovnog kasacionog suda zbog prekomerno dugog trajanja ovog radnog spora. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da se doprinos suda najviše instance dugom trajanju ove parnice ogleda i u tome što je taj sud za dva meseca prekoračio rok za vraćanje spisa predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja osporene presude Rev2. 204/10 od 22. juna 2011. godine, u smislu odredaba čl. 383. i čl. 411. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ustavni sud smatra da se najveći propust za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka može staviti na teret Osnovnom sudu u Somboru i Osnovnom sudu u Vrbasu (koji je od 1. januara 2014. godine preuzeo spise ove parnice), imajući u vidu da je osporena revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe tek nakon četiri godine i sedam meseci od dana donošenja presude.

Polazeći od svega navedenog, a posebno uzimajući u obzir dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosioci ustavne žalbe nisu podneli zahtev za naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnosilaca zbog povrede njihovog prava na suđenje u razumnom roku.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava presuda Okružnog suda u Somboru Gž1. 1371/08 od 14. oktobra 2008. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 204/10 od 22. juna 2011. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe pogrešno smatraju da je rad preko omladinske zadruge prema odredbama Zakona o radu iz 2001. godine mogao da preraste u radni odnos na neodređeno vreme i traže da se ispitaju pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da su Okružni sud u Somboru i Vrhovni kasacioni sud uskratili podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da su podnosioci ustavne žalbe po osnovu ugovora o radu na određeno vreme radili kod tuženog u periodu od 1994. do decembra 2001. godine (izuzev podnosioca ustavne žalbe Đ. B . koji je radio preko omladinske zadruge), a kada su na snazi bili Zakon o radnim odnosima iz 1991. godine i Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine, koji su previđali izuzetnu mogućnost preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme samo u slučaju kada je radni odnos zasnovan putem javnog oglasa, Ustavni sud smatra da su drugostepeni i revizijski sud dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da su podnosioci ustavne žalbe V . K . i M . B . zasnovali radni odnos na određeno vreme kod tuženog bez javnog oglašavanja i da navedeni radnopravni propisi u takvoj pravnoj situaciji nisu poznavali mogućnost prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasnivaju na činjenici da su sudovi u istoj parnici usvojili identične tužbene zahteve lica koja su radila kod istog poslodavca, čime su podnosioci dovedeni u neravnopravni položaj u odnosu na njihove kolege kojima je priznat radni odnos na neodređeno vreme, iako su kraće vreme radili kod tuženog. Međutim, uzimajući u obzir da se u konkretnom slučaju radi o tužiocima koji su zaključili ugovor o radu na određeno vreme kod tuženog nakon decembra 2001. godine u režimu Zakona o radu iz 2001. godine, a koji je proširio broj slučajeva kada navedeni radni odnos može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme i koji pri tom nije na bilo kakav način privilegovao radni odnos zasnovan putem javnog oglasa kao Zakon o radnim odnosima iz 1991. godine i Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava zapravo zasnivaju na njihovoj pogrešnoj percepciji o postojanju pravnog identiteta u ovim slučajevima.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da je osporenom revizijskom presudom povređeno njihovo pravo na pravno sredstvo. Naime, upravo presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 204/10 od 22. juna 2011. godine predstavlja dokaz da su podnosioci ustavne žalbe imali i iskoristili pravno sredstvo (reviziju) o kome je odlučio nadležni sud, pri čemu Ustavni sud i ovoga puta naglašava da odredba člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je sud najviše instance ocenio sve relevantne navode revizije podnosilaca ustavne žalbe i da je jasno, potpuno i nedvosmisleno dao razloge zbog kojih je našao da je navedeni vanredni pravni lek neosnovan.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za v ođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti