Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od dvanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je trajao preko dvanaest godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P. 6510/02 (inicijalni broj P. 3561/02), a okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 79607/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz B. je 24. avgusta 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P . 79607/11.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela: da su V. L. i D. L. vodili parnicu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju koji su zaključili sa tuženom V. G; da je parnica prekinuta do pravnosnažnog okončanja parnice po njihovoj tužbi radi poništenja ugovora o doživotnom izdržavanju; da su za vreme prekida parnice za raskid ugovora tužioci V. L. i D. L. preminuli; da je parnica po tužbi za poništenje spornog ugovora okončana u septembru 2000. godine; da je podneskom od 11. decembra 2000. godine podnositeljka ustavne žalbe, kao lice pozvano na nasleđe na osnovu testamenta, tražila nastavak postupka za raskid ugovora; da je pravnosnažnim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6510/02 od 26. februara 2007. godine odlučeno da se parnica za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nastavi; da je nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje P. 79607/10 od 30. oktobra 2010. godine kojim je konstatovano da parnicu nastavlja podnositeljka ustavne žalbe kao testamentalni naslednik prvobitne tužilje D. L; da je po žalbi tužene Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 5276/11 od 20. maja 2011. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 30. decembra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi da joj je (ne)postupanjem nadležnih sudova povređeno označeno Ustavom garantovano pravo, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku , kao i da joj se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete. Pored navedenog, podnositeljka je predložila da se odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i da se poništi rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 5276/11 od 20. maja 2011. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6510/02 (inicijalni broj P. 3561/94), kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci V. L. i D. L, oboje iz B, podneli su 10. maja 1994. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene V. G. iz B, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju.

Tužba je zavedena u sudskom upisniku pod brojem P. 3561/94.

Odgovor na tužbu je primljen u sudu 28. jula 1994. godine. Prvostepeni sud je zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu (13. oktobra, 14. novembra i 12. decembra 1994, 24. februara, 22. maja i 6. decembra 1995. i 22. februara 1996. godine), nakon čega je rešenjem P. 3561/94 od 22. februara 1996. godine prekinuo postupak do okončanja parnice koja se vodi između istih stranaka zbog poništaja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Podneskom od 27. avgusta 1998. godine tužilja D. L. je obavestila sud da je tužilac V. L. preminuo.

Tužena je 10. februara 2000. godine podnela predlog za nastavak postupka,u kojem je, između ostalog, navela da je u toku ostavinski postupak iza pok. V. L. i pok. D. L, koji je takođe prekinut, i da se isti ne može okončati dok se prethodno ne okončaju parnice koje se vode za poništaj i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između pok. tužilaca i tužene.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3561/94 od 18. aprila 2000. godine odbio predlog tužene za nastavak postupka za raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, sa obrazloženjem da parnica koja se vodi između istih stranaka zbog poništaja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, nije pravnosnažno okončana.

M. M. iz B, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podneskom od 11. decembra 2000. godine, kao testamentalni naslednik sada pok. V. L. i D. L, tražila da sud nastavi parnični postupak za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

Prvi opštinski sud u Beogradu je nastavio postupak za raskid ugovora u predmetu koji je dobio broj P. 2576/01 i održao šest ročišta za glavnu raspravu (5. februara, 5. marta, 1. juna i 22. oktobra 2001. i 21. februara i 11. aprila 2002. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem predloženih svedoka i uvidom u određene ostavinske i parnične spise predmeta.

Rešenjem P. 2576/01 od 11. aprila 2002. godine prvostepeni sud je prekinuo postupak za raskid spornog ugovora do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu P. 2352/02, s tim da će postupak biti nastavljen na predlog parničnih stranaka, a nakon pravnosnažnog okončanja postupka P. 2352/02. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je na ročištu od 11. aprila 2002. godine sud izvršio uvid u spise predmeta P. 2352/02, pa je utvrdio da je tužena V. G. podnela tužbu protiv tužilje M. M. radi poništaja zaveštanja sačinjenog pred svedocima 25. avgusta 1998. godine, potpisanog od strane testatora sada pok. D. L, te da odluka o tužbenom zahtevu za poništaj zaveštanja u parnici P. 2352/02 predstavlja prethodno pitanje u parnici za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju iz razloga što od ishoda navedenog postupka zavisi aktivna legitimacija tužilje M. M. u sporu za raskid ugovora.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6660/02 od 18. jula 2002. godine uvažio žalbu, pa je ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2576/01 od 11. aprila 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da parnica radi poništaja zaveštanja ne predstavlja prethodno pitanje za odluku suda u parnici za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet P. 2576/01 je dobio novi broj P. 6510/02.

Tužilja je 21. novembra 2002. godine podnela predlog za određivanje privremene mere da se tuženoj V. G. zabrani otuđenje i opterećenje stana koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i testamenta, do okončanja parnice za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

Na ročištu održanom 2. aprila 2003. godine, rešenjem P. 6510/02, određeno je da se nastavlja postupak za raskid ugovora, „prekinut rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3561/94 od 22. februara 1996. godine“. Pismeni otpravak rešenja je uručen punomoćniku tužene nakon više od dve godine, tek 3. juna 2005. godine, koji je izjavio žalbu protiv rešenja.

Do dostavljanja navedenog rešenja kojim je određen nastavak postupka punomoćniku tužene, održana su ročišta od 8. maja i 26. juna 2003. godine, a ročište zakazano za 29. oktobra 2003. godine nije održano jer je tužena podnela zahtev za izuzeće predsednika i zamenika predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu, koji je kao neosnovan odbijen. Sledeće ročište od 19. januara 2004. godine nije održano jer je tužena podnela sudu zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu i predsednika Okružnog suda u Beogradu, koji zahtevi su odbijeni kao neosnovani rešenjima predsednika Vrhovnog kasacionog suda VII Su. 34/04 od 6. februara 2004. godine, predsednika Okružnog suda VII Su 7/04 od 31. marta 2004. godine i predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu VII Su. 8/04 od 5. aprila 2004. godine. U međuvremenu, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 74/04 od 26. februara 2004. godine odbijen je predlog tužene za određivanje drugog stvarno nadležnog suda. Prvostepeni sud je održao ročište 25. maja i 3. septembra 2004. godine i 24. maja 2005. godine.

Odlučujući o žalbi tužene protiv rešenja o nastavku postupka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9348/05 od 16. novembra 2005. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6510/02 od 2. aprila 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da su nejasni činjenični i pravni zaključci prvostepenog suda u pogledu procesnog statusa M. M, pa se ne može ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku zakazao pet ročišta za glavnu raspravu (14. februara, 20. marta, 10. aprila, 15. juna i 15. septembra 2006. godine), od kojih dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki i sprečenosti postupajućeg sudije, a na ročištu od 15. septembra 2006. godine određeno je da će se o predlogu za nastavak postupka odlučiti pismenim rešenjem.

Nakon ročišta po predlogu za nastavak postupka M. M. i D. L. iz N, koji je kao zakonski naslednik pok. V. L. tražio nastavak postupka za raskid ugovora, prvostepeni sud je rešenjem P. 6510/02 od 26. februara 2007. godine nastavio postupak za raskid ugovora, „prekinut rešenjem tog suda P. 2561/94 od 22. februara 1996. godine “.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6777/07 od 3. jula 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6510/02 od 26. februara 2007. godine, sa obrazloženjem da će prvostepeni sud nastaviti postupak u toj parnici, te da će u toku postupka odlučiti o procesnoj ulozi M. M. kao testamentalnog naslednika pok. D. L, kao i o procesnoj ulozi D. L. iz N, koji je kao zakonski naslednik pok. V. L. tražio učešće u parnici za raskid ugovora.

Tužena je izjavila reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6777/07 od 3. jula 2008. godine i rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6510/02 od 26. februara 2007. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 6510/02 od 12. februara 2009. godine odbacio reviziju tužene kao nedozvoljenu.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3441/10 od 20. maja 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6510/02 od 12. februara 2009. godine, sa obrazloženjem da je odredbom člana 412. Zakona o parničnom postupku propisano da stranke mogu izjaviti reviziju protiv rešenja drugostepenog suda samo kada je postupak pravnosnažno okončan, a da se u konkretnom slučaju ne radi o drugostepenom rešenju kojim se postupak pravnosnažno okončava.

Postupak u parnici za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju je nakon 1. januara 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 79607/10. Na ročištu održanom 13. decembra 2010. godine određeno je da se zastane sa postupkom dok sud ne odluči koje lice ima pravo učešća u postupku kao pravni sledbenik pok. tužilaca.

Prvostepenim rešenjem P. 79607/10 od 30. decembra 2010. godine konstatovano je da postupak u parnici za raskid ugovora nastavlja, iza pok. V. L. i pok. D. L, oboje iz B, M. M, kao naslednik na osnovu proglašenog testamenta iza pok. D. L. iz B, a odbačen je podnesak D. L. za nastavak postupka, kao izjavljen od neovlašćenog lica.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5276/11 od 20. maja 2011. godine ukinuto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 30. decembra 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 79607/10 od 14. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbacio predlog M. M. za nastavak postupka za raskid ugovora, kao izjavljen od neovlašćenog lica, a u stavu drugom izreke odbacio predlog D. L. za nastavak postupka za raskid spornog ugovora, kao izjavljen od neovlašćenog lica.

M. M. i D. L. iz N. su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 833/12 od 16. maja 2012. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 14. septembra 2011. godine u stavu prvom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je održao tri ročišta (4. oktobra, 26. novembra i 27. decembra 2012. godine) na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u spise ostavinskog predmeta i zaključio raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 4. januara 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje M. M, kao pravnog sledbenika tužilaca – pok. V. L. i pok. D. L, pa je raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 9. septembra 1993. godine između sada pok. V. L. i sada pok. D. L, kao primalaca izdržavanja i tužene V. J. (rođene G.) iz V. M, kao davaoca izdržavanja, usvojen predlog tužilje za određivanje privremene mere i obavezana tužena da tužilji naknadi parnične troškove.

Tužena je izjavila žalbu protiv navedene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3573/13 od 21. avgusta 2013. godine potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 4. januara 2013. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu i troškovima postupka, a preinačio rešenje sadržano u stavu drugom izreke navedene presude, tako što je predlog za određivanje privremene mere odbio kao neosnovan.

Republičko javno tužilaštvo je, dopisom GT-I-br. 894/13 od 25. oktobra 2013. godine, obavestilo sud i tuženu, kao podnosioca predloga, da nije podiglo zahtev za zaštitu zakonitosti u predmetnom sporu. Tužena je preko punomoćnika izjavila zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3573/13 od 21. avgusta 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 4. januara 2013. godine, koji je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1 438/13 od 22. januara 2014. godine odbačen kao nedozvoljen.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 10. maja 1994. godine, podnošenjem tužbe za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju Prvom opštinskom sudu u Beogradu, da je postupak prekinut do okončanja druge parnice i da su u međuvremenu preminuli tužioci. Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe postupak trajao od 11. decembra 2000. godine, kada je kao lice pozvano na nasleđe na osnovu testamenta tražila nastavak postupka za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, do pravnosnažnog okončanja presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.3573/13 od 21. avgusta 2013. godine. Dakle, osporeni parnični postupak je u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe trajao preko 12 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenih sudova . Naime, Prvi opštinski sud u Beogradu u osporenoj parnici, nakon što je podnositeljka ustavne žalbe, kao lice pozvano na nasleđe na osnovu testamenta 11. decembra 2000. godine tražila nastavak postupka, nastavio postupak u predmetu P. 2576/01, da bi nakon više od godinu dana rešenjem P. 2576/01 od 11. aprila 2002. godine prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja parnice radi poništaja zaveštanja, pa je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 6660/02 od 18. jula 2002. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje sa obrazloženjem da parnica radi poništaja zaveštanja ne predstavlja prethodno pitanje za odluku suda u parnici radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Nakon toga, rešenjem P. 6510/02 od 2. aprila 2003. godine određen je nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, ali je prvostepeni sud propustio da dostavi pismeni otpravak rešenja punomoćniku tužene, pa je to učinio nakon više od dve godine, tek 3. juna 2005. godine. Međutim, navedeno rešenje je ukinuto po žalbi tužene rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9348/05 od 16. novembra 2005. godine, pa je nastavak postupka ponovo određen nakon više od godinu dana rešenjem P. 6510/02 od 26. februara 2007. godine, da bi tek posle skoro punih šest godina bila doneta prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 4. januara 2013. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3573/13 od 21. avgusta 2013. godine.

Ustavni sud ističe da su se postupajući sudovi u periodu od 2002. do 2012. godine, dakle deset godina, u postupku prevashodno bavili procesnim pitanjima ispunjenosti uslova za vođenje, nastavak, odnosno prekid postupka za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i ovlašćenjima podnositeljke ustavne žalbe i D. L. da kao pravni sledbenici pok. tužilaca učestvuju u parnici. Nedosledno i često pogrešno određenje sudova prema ovim procesnim pitanjima u nedopustivoj meri je produžilo parnicu i odložilo donošenje meritorne odluke.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen jer je započeo po tužbi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, pa je prekinut do okončanja druge parnice koja se vodila između istih parničnih stranaka radi poništaja predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, a tužioci su u međuvremenu preminuli. Paralelno sa navedenim postupcima je vođen parnični postupak između prvobitno tužene V. G. i podnositeljke ustavne žalbe M. M. radi poništaja zaveštanja i ostavinski postupak iza smrti tužilaca. Podnositeljka ustavne žalbe kao lice pozvano na nasleđe na osnovu testamenta je tražila učešće u parnici, pa je prvostepeni sud trebalo da odluči da li je aktivno legitimisana da stupi u parnicu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Pri tome, Sud je imao u vidu da je tokom predmetnog postupka tužena više puta tražila izuzeće postupajućeg sudije, predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu, predsednika Okružnog suda u Beogradu, da je tražila i određivanje stvarne nadležnosti drugog suda, te da je odlučivanje o navedenim zahtevima nužno dovelo do produženja parničnog postupka. Međutim, Ustavni sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, ipak, ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitiman interes da sud u razumnom roku okonča predmetni parnični postupak.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sud om u Beogradu u predmetu P. 6510/02 (inicijalni broj P. 3561/94), a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 79607/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno predmet spora, dužinu trajanja osporenog postupka i okolnosti koje su nužno dovele do produženja trajanja parnice, a koje se ne mogu staviti na teret sudu. Pri tome Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije bila učesnik u predmetnoj parnici od njenog početka, već je da je 11. decembra 2000. godine tražila stupanje u parnicu. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5276/11 od 20. maja 2011. godine ukinuto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79607/10 od 30. decembra 2010. godine kojim je odlučeno o predlogu za nastavak postupka, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Goran Ilić, s.r.