Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog tumačenja aktivne legitimacije naslednika

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Višeg suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Stanovište da naslednik nema pravo da potražuje manje isplaćene iznose penzije ostavioca zasnovano je na proizvoljnom tumačenju materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 11429/15 od 4. marta 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 11429/15 od 4. marta 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 30424/13 od 1. juna 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Beograda je , 16. maja 2016. godine, preko punomoćnika J . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 11429/15 od 4. marta 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. stav 1. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je tužbom, u konkretnom slučaju, istakao imovinskopravni zahtev, ali da je parnični sud, bez navođenja konkretnih odredaba propisa, odbio njegov tužbeni zahte v, sa obrazloženjem da bi on imao pravo na potraživane iznose samo da je njegov pravni prethodnik, kao korisnik penzije, za života pokrenu o postupak za naplatu spornog potraživanja. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi tuženog fonda, da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade štete zbog manje isplaćenih iznosa penzije njegovom pravnom prethodniku, sada pok. majci, isplati opredeljene novčane iznose.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 30424/13 od 1. juna 2015. godine, između ostalog, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade štete za period od 1. juna 2010. do 29. juna 2011. godine , isplati određen novčani iznos. Istom presudom tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud ovakvu odluku doneo nakon što je utvrdio da je majka tužioca, kao njegov pravni prethodnik, bila korisnik vojne penzije (porodične) do 29. juna 2011. godine kada je preminula , da je tužilac, rešenjem nadležnog suda, oglašen kao njen zakonski naslednik, kao i da pravnom prethodniku tužioca za posmatrani period nisu isplaćeni pripadajući iznosi penzije, već manji, budući da nadležni fond nije izvršio usklađivanje penzija vojnim osiguranicima na isti način na koji je to učinjeno za ostale korisnike penzija, iako je to bio u obavezi, u skladu sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 11429/15 od 4. marta 2016. godine, pored ostalog, preinačena je označena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog manje isplaćenih iznosa penzije od pripadajuće za period od 1. juna 2010. do 29. juna 2011. godine, a o troškovima parničnog postupka odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Prema stanovištu drugostepenog parničnog suda iznetom u obrazloženju osporene presude, tužilac nije aktivno legitimisan u predmetnom sporu, već je jedino majka tužioca, kao korisnik penzije za života, mogla da pokrene postupak radi ostvarivanja prava na naknadu štete zbog manje isplaćenih iznosa penzije, koji bi on mogao, nakon njene smrti, kao naslednik da nastavi. Međutim, kako ona dok je bila živa takav postupak pred sudom nije pokrenula, to okolnost da je tužilac oglašen za naslednika svoje majke nije od uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari, kod činjenice da je tužbu podneo nakon smrti svoje majke.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Budući da čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski odgovaraju članu citiranim odredbama Ustava, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknutih povred a prava vršio u odnosu na navedene odredb e Ustava.

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04-Odluka US, 84/04-dr.zakon, 85/05, 101/05-dr.zakon, 63/06-Odluka US, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14) propisano je: da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti, kao i da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču, ostvaruju i koriste pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom (član 5.) da su prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja lična prava i ne mogu se prenositi na druga lica, kao i da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne zastarevaju, osim prava na potraživanja dospelih, a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim ovim zakonom (član 6.); da su prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja – 1) za slučaj starosti – (1) pravo na starosnu penziju i (2) pravo na prevremenu starosnu penziju, 2) za slučaj invalidnosti – pravo na invalidsku penziju, 3) za slučaj smrti – (1) pravo na porodičnu penziju , (2) pravo na naknadu pogrebnih troškova, 4) za slučaj telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću – pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, 5) za slučaj potrebe za pomoći i negom drugog lica – pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica (član 18.).

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03 - Odluka US RS) propisano je da se nasleđuje zaostavština, kao i da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. st. 1. i 2.)

Odredbama člana 204. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ broj 31/93) propisano je da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom, kao i da pod istim uslovima, to potraživanje može biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instancioni ( viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojem je taj sud konstatova o da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je parnični sud arbitrerno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnosi oca ustavne žalbe, kojim je od tuženog, na ime naknade materijalne štete, potraživa o određene novčane iznose. Prema stanovištu Višeg suda u Beogradu, podnosilac kao tužilac, u okolnostima konkretnog slučaja, nije aktivno legitimisan u predmetnoj parnici, budući da je korisnik penzije bila njegova majka koja za života nije pokrenula postupak u kojem bi tražila naknadu materijalne štete od nadležnog fonda zbog isplaćenih manjih iznosa penzije od pripadajućih, pa on ne može sam da inicira takav postupak, ni kao naslednik svoje majke.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da, prema Zakonu o nasleđivanju, zaostavštinu ostavioca čine sva prava koja su mu pripadala u trenutku smrti, a koja su podobna za nasleđivanje. Da bi neko pravo koje je ostavilac imao u momentu smrti moglo da bude isključeno iz zaostavštine potrebno je da to bude propisano merodavnim zakonom. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da su Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja utvrđena kao lična i kao takva neprenosiva, te ne mogu da čine zaostavštinu nekog lica. U ova prava, između ostalog, spada i pravo na penziju (starosnu, prevremenu starosnu, invalidsku ili porodičnu). Budući da se radi o ličnom pravu, odnosno o pravu neodvojivom od ličnosti kojoj po zakonu pripada, zahtev za ostvarivanje ovog prava može da podnese samo to lice (ili lice ovlašćeno da ga zastupa – staralac, punomoćnik). Isto važi i za pravo na podnošenje tužbe, kada je zakonom predviđena mogućnost vođenja sudskog postupka. Međutim, u situaciji kada je pravo na penziju (ili drugo od navedenih prava) priznato određenom licu, njegovo pravo da potražuje dospele, a neisplaćene iznose priznate penzije predstavlja njegovo imovinsko pravo i ono se kao takvo može prenositi. Navedeno važi i kada nezakonitim radom nadležnog organa tom licu bude isplaćen manji iznos penzije od pripadajućeg, te mu tako bude pričinjena materijalna šteta. Odgovarajućim materijalnopravim propisima prenos prava na naknadu materijalne štete, kao imovinskog prav a, nije isključen. Prema Zakonu o obligacionim odnosima, jedino je pravo na naknadu nematerijalne štete neprenosivo, ali kada ono nekom licu bude utvrđeno (pravnosnažnom sudskom odlukom ili sporazumom), potraživanja nastala i po tom osnovu mogu da se prenose bilo inter vivos bilo mortis causa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je, u konkretnom slučaju, majci podnosioca, njegovom pravnom prethodniku, nadležni fond utvrdio pravo na penziju i ona je bi la korisnik te penzije izvesno vreme, ali joj u posmatranom periodu, nezakonitim radom nadležnog fonda, nije isplaćivana u pripadajućim, već u manjim iznosima, usled čega joj je pričinjena materijalna šteta. Primenjujući izneto, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da Viši sud u Beogradu, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva ovde podnosi oca ustavne žalbe, nije imao u vidu da je zahtev podnosioca kao tužioca bio usmeren na ostvarivanje imovinskog prava, odnosno prava na naknadu prouzrokovane materijalne štete nezakonitim radom nadležnog fonda. Stoga ni stanovište izraženo u osporenoj presudi u pogledu aktivne legitimacije, a time i o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca, prema oceni Ustavnog suda, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-5376/2015 od 19. juna 2017. godine, odlučujući o ustavnoj žalbi podnositeljke koja je bila u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Beogradu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 30424/13 od 1. juna 2005. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje, te poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21, 36. i 58. Ustava.

6. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.