Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da se duži rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom primenjuje i na državu koja odgovara po osnovu objektivne odgovornosti kao vlasnik opasne stvari.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milutina Perića i Bosiljke Perić, oboje iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milutina Perića i Bosiljke Perić i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/10 od 24. februara 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništva se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/10 od 24. februara 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14451/07 od 20. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milutin Perić i Bosiljka Perić, oboje iz Kosovske Mitrovice, podneli su Ustavnom sudu 30. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Vesne Mitić, advokata iz Kraljeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju su dopunili podneskom od 25. decembra 2012. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/10 od 24. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/10 od 24. februara 2010. godine odbijena revizija podnosilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14451/07 od 20. marta 2009. godine, kojom je odbijena njihova žalba uložena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1568/06 od 17. januara 2007. godine; da je prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca i tužilje Milene Dančetović i Kraljeva, kojim su tražili da im tužena Republika Srbija, na ime naknade nematerijalne štete zbog pogibije bliskih srodnika – sina i ćerke, odnosno brata i sestre, isplati određene novčane iznose, kao vid pravičnog zadovoljenja zbog pretrpljenog gubitka; da Vrhovni kasacioni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca zbog zastarelosti, primenom odredaba člana 376. st. 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da pravni osnov legitimiteta tužene proizlazi iz činjenice da je tužena vlasnik opasne stvari – puške, kojom su ubijeni članovi porodice podnosilaca; da se tek nakon okončanja krivičnog postupka moglo saznati ko je vlasnik opasne stvari, kao i druge okolnosti štetnog događaja, na kojima se zasniva pravo oštećenih na naknadu štete; da je trogodišnji rok zastarelosti prekinut pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka, čijim okončanjem se došlo do saznanja da tužena odgovara za štetu, po principu objektivne odgovornosti; da je tužba blagovremeno podneta 10. marta 2006. godine, s obzirom na činjenicu da je presuda krivičnog suda postala pravnosnažna 6. oktobra 2005. godine; da je odbijanje revizije u suprotnosti sa odredbama čl. 376. i 377. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje. U dopuni ustavne žalbe podnosioci su ukazali na različito postupanje sudova poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a kao dokaz za svoje tvrdnje priložili su presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2496/11 od 24. novembra 2011. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, osporenu presudu poništi i naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo razmotri reviziju i donese odluku zasnovanu na zakonu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1568/06 od 17. januara 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca Milutina Perića i Bosiljke Perić, ovde podnosilaca ustavne žalbe i Milene Dančetović, rođene Perić iz Kraljeva, kojim su tražili da im tužena Republika Srbija-Ministarstrvo odbrane, kao pravni sledbenik Državne zajednice Srbija i Crna Gora-Ministarstvo odbrane i tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova, na ime naknade nematerijalne štete zbog pogibije bliskog srodnika, solidarno isplate po 1.000.000 dinara, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate. U obrazloženju prvostepene presude je , pored ostalog, navedeno: da su tužioci Milutin Perić i Bosiljka Perić roditelji ubijenih Milana Perića i Mirjane Perić, a tužilja Milena Dančetović njihova rođena sestra; da je sada pokojne Milana Perića i Mirjanu Perić 15. juna 1999. godine ubio Goran Veselinović, pripadnik tadašnje jedinice za specijalne operacije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, poznatije pod imenom "Frenkijevci", automatskom puškom kojom je bio zadužen u toj jedinici; da je imenovani pravnosnažno osuđen presudom Okružnog suda u Kraljevu K. 52/04 od 14. juna 2005. godine (sa klauzulom pravnosnažnosti od 6. oktobra 2005. godine), na kaznu zatvora u trajanju od čedrdeset godina, zbog izvršenja krivičnog dela ubistva iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije; da i pored toga što je Goran Veselinović ubistvo izvršio u vreme kada nije bio na zadatku, već onda kada je bez odobrenja napustio kasarnu u kojoj je bio smešten, Republika Srbija odgovara za štetu koju su pretrpeli tužioci, po osnovu objektivne odgovornosti, kao vlasnik-imalac opasne stvari (automatske puške) kojom je izvršeno ubistvo, saglasno odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima; da iz razloga što je, u konkretnom slučaju, reč o objektivnoj odgovornosti, a ne o odgovornosti za štetu po osnovu krivice, nema mesta primeni odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer duži rok zastarelosti propisan tim članom važi samo prema učiniocu krivičnog dela, ne i prema Republici Srbiji, koja odgovara kao imalac opasne stvari; da se, s tim u vezi, imaju primeniti odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisan subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete; da s obzirom na to da je šteta nastala 15. juna 1999. godine, a tužba kojom se prekida tok zastarelosti, saglasno odredbi člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, podneta 10. marta 2006. godine, to je potraživanje naknade štete zastarelo; da je tužbeni zahtev tužilje Milene Dančetović, i pored utvrđene zastarelosti potraživanja, u svakom slučaju neosnovan, iz razloga što u vreme pogibije brata i sestre nije sa njima živela u zajednici života, što predstavlja uslov propisan odredbom člana 201. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 14451/07 od 20. marta 2009. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1568/06 od 17. januara 2007. godine potvrdio u celini. U obrazloženju drugostepen e presud e se uglavnom ponavljaju razlozi koje je za prvostepnu presudu dao Drugi opštinski sud u Beogradu, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potupno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud je po reviziji tužilaca doneo osporenu presudu Rev. 1394/10 od 24. februara 2010. godine, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude, se pored ostalog, navodi: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz tačke 12) navedene zakonske odredbe, na koju se u reviziji ukazuje; da pobijana presuda sadrži jasne i neprotivurečne razloge o odlučnim činjenicama i da se može sa sigurnošću ispitati; da imajući u vidu da je dan nastanka štete 15. jun 1999. godine, a da su tužioci podneli tužbu 10. marta 2006. godine, po proteku roka od pet godina, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da su protekli rokovi za podnošenje tužbe iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima; da nisu osnovani revizijski navodi da potraživanje tužilaca nije zastarelo, te da se imaju primeniti zastarni rokovi iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da privilegovani rokovi zastarelosti iz navedene zakonske odrebde teku samo u odnosu na štetnika koji za štetu odgovara po osnovu krivice i onda kada je u krivičnom postupku utvrđeno postojanje krivičnog dela kojim je šteta pričinjena; da je u ovom slučaju tužena država, odnosno pravno lice, zbog čega se ti rokovi ne mogu primeniti prema njoj.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) koje se odnose na pravo na naknadu štete, a kojima je propisano: da u slučaju smrti nekog lica, sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračni drug, deca i roditelji) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove , te da se takva naknada može dosuditi i braći i sestrama ako je između njih i umrlog postojala trajnija zajednica života (član 201. st. 1. i 2.) ; da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.); da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, što takođe važi i za zastoj zastarevanja (član 377. st . 2. i 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), merodavnim za konkretan spor, bilo je propisano: da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.) .

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koje se pozivaju podnosioci ustavne žalbe i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da podnosioci u suštini ukazuju da su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, materijalno pravo primenili proizvoljno.

Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe , Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete i utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisani subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kad je šteta nastala. U slučaju kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. Zakona, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu, saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Prema usvojenom pravnom stavu Ustavnog suda, u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo .

Iz sadržine osporenih presuda i navoda ustavne žalbe nesumnjivo se može utvrditi da je predmetna šteta pričinjena izvršenjem krivičnog dela ubistva iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije, za koje delo je izvesni Goran Veselinović osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina. U postupku koji prethodi ustavnoj žalbi takođe je utvrđeno da je imenovani Goran Veselinović krivično delo izvršio automatskom puškom kojom je bio zadužen kao pripadnik specijalne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, iz kog razloga je i Republika Srbija odgovarna za predmetnu štetu, po osnovu tzv. objektivne odgovornosti, kao imalac opasne stvari. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, krivični postupak protiv učini oca krivičnog dela pravnosnažno okončan osuđujućom krivičnom presudom , to se, prema oceni Ustavnog suda, u pogledu potraživanja naknade štete zbog pogibije člana porodice, ima primeniti duži (prvilegovani) rok zastarelosti, utvrđen odredbom člana 37 7. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da je osporen om presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1394/10 od 24. februara 2010. godine, kojom su potvrđene presude nižestepenih sudova, povređeno prav o podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud o tvrdnjama podnosilaca kojima se ukazuje na nejednako postupanje sudova poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji nije posebno odlučivao.

6. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primen e prava na štetu podnosi laca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14451/07 od 20. marta 2009. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević