Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, dok je žalba na meritum odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Č . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Č . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12610/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1772/2000) povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Dragane Čabrić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Č . iz Beograda je , 30. aprila 2014. godine, preko punomoćnika P . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12610/10 kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je trećim stavom osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine potvrđen treći stav izreke prvostepene presude kojim su obavezani tuženi, među kojima i podnositeljka, da tužilji naknade troškove parničnog postupka , uprkos činjenici da su tuženi pretežno uspel i u sporu jer je prvim i drugim stavom izreke osporene presude preinačena prvostepena presuda u korist tuženih; da je drugostepenom presudom valjalo preinačiti prvostepenu presudu tako što bi u celosti bio odbijen tužbeni zahtev kao nedozvoljen zbog nenadležnosti suda imajući u vidu vrednost spora, a tužilja nije aktivno legitimisana u sporu; da je zbog dužine trajanja postupka od 14 godina podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine ili da poništi navedenu presudu u trećem stavu izreke kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 150.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12610/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M . T . je , 18. aprila 2000. godine, podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih, ovde podnositeljke ustavne žalbe i Opštine S, radi utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu stana i utvrđenja. Tužbom je zahtevano da se utvrdi da je ništav ugovor o otkupu stana broj 3 u ulici D. broj 6 u Beogradu br. 46-183/94 od 10. marta 1995. godine, zaključen između pok. R. O, pravnog prethodnika prvotužene D . Č . i drugotužene Opštine S . u delu u kome otkupljeni deo nije u srazmeri sa pravom sustanara na otkup, da se utvrdi ništavost odluka Opštine S. kao sastavnih delova navedenog ugovora , kao i da se utvrdi da tužilja, kao preostali sustanar zajedno sa prvotuženom D. Č . ima jednako pravo na proširenje u ispražnjeni deo sustanarskog stana pok. M. A, da je prvotužena obavezna da preda tužilji na korišćenje u posed deo stana i da se naloži zemljišnoknjižnom odeljenju suda da izvrši brisanje uknjižbe.

Tužba je dostavljena na odgovor podnositeljki ustavne žalbe, kao tuženoj , 22. aprila 2000. godine. Predmet je dobio broj P. 1772/2000.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu prvo ročište je bilo zakazano za 21. septembar 2000. godine ali nije bilo održano jer je naloženo tužilji da ured i tužbu i dostav i dokaz o aktivnoj legitimaciji.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 30. marta 2001. do 26. novembra 2001. godine i u periodu od 27. aprila 2009. do 29. marta 2010. godine nije bilo zakazano nijedno ročište .

Pred prvostepenim sudom je zatim bilo održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen uvid u određenu dokumentaciju, traženi određeni izveštaji od opštine S, saslušani svedoci, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog procesnih nedostataka , bez navođenja razloga, jedno na zahtev tužioca, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužilja M. T . je preminula 18. januara 2001. godine i nakon okončanog ostavinskog postupka, 26. aprila 2001. godine, na njeno mesto je u parnicu stupila tužilja A. G , testamentalni naslednik pok. tužilje.

Tužbeni zahtev je preciziran 28. februara 2002. godine.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1772/2000 od 15. decembra 2004. godine, u stavu prvom izreke utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana broj 3 u ulici D. broj 6 u Beogradu, br. 46-183/94 od 10. marta 1995. godine , zaključen između pok. R. O , pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe i Opštine S; u stavu drugom izreke, odlučeno je da će o preostalom delu tuženog zahteva i troškovima parničnog postupka biti odlučeno konačnom odlukom.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8965/05 od 8. septembra 2005. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1772/2000 od 15. decembra 2004. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 264/06 od 5. jula 2007. godine ukinute su presud a Okružnog suda u Beogradu Gž. 8965/05 od 8. septembra 2005. godine i delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1772/2000 od 15. decembra 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je pred prvostepenim sudom bilo održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke , izvedeni dokazi veštačenjem od strane određenog sudskog veštaka građevinske struke, izvršen uvid u celokupne spise predmeta, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog evakuacije zaposlenih u sudu, jedno zbog generalnog štrajka u sudu, a dva zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga.

Uvidom u spise ovog predmeta utvrđeno je da u periodu od 27. aprila 2009. do 29. marta 2010. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12610/10 od 26. januara 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je ništav ugovor o otkupu stana br. 3 na prvom spratu u ulici D. br. 6 u Beogradu , br. 46-183/94 od 10. marta 1995. godine, zaključen između pok. R. O . i Opštine S . u delu u kome otkupljeni alikvotni deo nije u srazmeri sa pravom sustanara na otkup po merilima iz člana 16. stav 8. Zakona o stanovanju, te da su ništavi zaključak Izvršnog saveta Opštine S. broj 05-15/29 od 29. jula 1982. godine i saglasnost Odeljenja za urbanizam, komunalno stambene, imovinsko-pravne i građevinske poslove br. 360-9/95-III-01 od 6. februara 1995. godine kao sastavni delov i navedenog ugovora ; u stavu drug om izreke utvrđeno je da tužilja A. G . i tužena D . Č . kao preostali sustanari imaju jednako pravo na proširenje u ispražnjeni deo stana pok. M . A, površine 46m 2, te je obavezana tužena D. Č . da tužilji preda na korišćenje i posed jednu sobu površine 18,04m 2 levo od ulaza u zajednički hodnik ili površine 18,90m 2 od ulaza u zajednički hodnik pravo, slobodnu od lica i stvari, jednu polovinu kupatila, VC, jednu polovinu podruma; u stavu treć em izreke obavezani su tuženi da tužilji naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 426.350,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine, u stavu prvom izreke , preinač ena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12610/10 od 26. januara 2012. godine u stavu prvom izreke tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđ eno da je delimično ništav ugovor o otkupu stana br. 3 na prvom spratu u ulici D . br oj 6, br. 46-183/94 od 10. marta 1995. godine, zaključen između pok. R. O . i Opštine S , i to u delu preko 66,86m 2, dok je u preostalom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi delimična ništavost ovog ugovora u delu u kome otkupljeni alikvotni deo nije u srazmeri sa pravom sustanara na otkup po merilima iz člana 16. stav 8. Zakona o stanovanju, kao i tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su ništavi zaključak izvršnog saveta Opštine S. br. 05-15/29 od 29. jula 1982. godine, kao i saglasnost Odeljenja za urbanizam, komunalno stambene, imovinsko-pravne i građevinske poslove br. 360-9/95-III-01 od 6. feb ruara 1995. godine kao sastavni delov i ugovora o otkupu stana ; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke , tako što je obavezana tužena D . Č . da tužilji preda na korišćenje u suposed kupatilo, VC i podrum, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da tužilja kao preostali sustanar i tužena D . Č . imaju jednako pravo na proširenje u ispražnjen deo stana pok. M . A . površine 46m 2, kao i da se obaveže tužena D. Č . da preda tužilji jednu sobu površine 18,04m 2, levo od ulaza u zajednički hodnik ili površine od 18,90m2 od ulaza u zajednički hodnik pravo , slobodne od lica i stvari, jednu polovinu kupatila, VC i jednu polovinu podruma ; u stavu trećem izreke odbij ena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1330/14 od 19. novembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, odba čena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine, a u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužene D. Č . za naknadu troškova za odgovor na reviziju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajamčenih prava na čiju se povredu podnosi teljka ustavne žalbe pozva la, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.): da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Navedenim Zakonom takođe je bilo propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove; da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova; da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 149.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, te da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeri će se po toj tarifi (član 150.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 i 74/13) propisano je: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja (član 163. stav 1.); da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu (član 163. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i sedam meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnositeljke – 18. aprila 2000. godine pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi protiv podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 13 godina i devet meseci nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da isključivu odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je o delu tužbenog zahteva odlučio delimičnom presudom nakon četiri i po godine od podnete tužbe dok je o tužbenom zahtevu u celini odlučio nakon deset godina i devet meseci od podnete tužbe. Takođe, prvostepeni sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije bio zakazao nijedno ročište , i to : prvi period od pet meseci (od 18. aprila 2000. do 21. septembra 2000. godine ), drugi period od osam meseci (od 30. marta 2001. do 26. novembra 2001. godine ) i treći period od skoro godinu dana (od 27. aprila 2009. do 29. marta 2010 godine) .

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je na strani parničnih stranaka učestvovalo više lica, odlučivano je o više tužbenih zahteva, a postupajući sud je pre donošenja odluke m orao da izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja većeg broja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, međutim ni takva složenost postupka ne može biti op ravdanje za njegovo trajanje od 13 godina i devet meseci.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Ustavni sud je utvrdio da ona nije doprinela produženju postupka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 12610/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1772/2000), te je, saglasno odredbi člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je , u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnositeljka zahtevala naknadu u navedenom iznosu, koji Ustavni sud smatra adekvatnim s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončane parnice, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela razloge koji bi ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu pres udu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te ceneći izvedene dokaz e na štetu podnositeljke ustavne žalbe, zbog čega se ni navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, dao jasne, dovoljne i pravno utemeljene razloge kada je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je delimično ništav ugovor o otkupu stana , i to u određenom delu od preko 66,86 m 2 i obavez ao podnositeljku kao tuženu da tužilji preda u posed na korišćenje određene prostorij e u stanu, kao i kada je potvrdio odluku prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka navodeći da je odluka o troškovima spora doneta u smislu čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku a da preinačenje odluke nije uticalo na visinu tih troškova, pri čemu takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, po oceni Suda u osporenoj presudi je na ustavnopravno prihvatljiv način zauzet stav o aktivnoj legitimaciji tužilje da u ovoj pravnoj stvari traži utvrđe nje ništavosti spornog ugovora o otkupu stana.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog odredb om člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava ali ne jemči ostvarenje imovinskih (obligacionih) potraživanja u zakonito sprovedenom parničnom postupku.

U vezi sa navodima podnosi teljke o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje na to da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je povredu t og prava cenio u odnosu na odredbe Ustava .

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, u tački 3. izreke, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8479/12 od 22. januara 2014. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti