Odbijena ustavna žalba za zaštitu prava na dom u postupku iseljenja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv pravnosnažne presude o iseljenju. Ocenjeno je da podnositeljka nije stekla pravo na dom u spornom stanu, jer je njeno pravo korišćenja bilo izvedeno iz prava majke koja je rešila svoje stambeno pitanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3943/2018
14.10.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. S . izjavljena protiv stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22332/12 od 18. februara 2016. godine i stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8124/16 od 18. maja 2017. godine izjavljena zbog povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se predlog podnositeljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda izjavi la je 4. aprila 201 8. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22332/12 od 18. februara 2016. godine i stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8124/16 od 18. maja 2017. godine, zbog povrede prava n a pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude u delu kojima je pravnosnažno tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, obavezana da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana i da stan iseljen od lica i stvari preda tužiocu u državinu.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su sudovi neosnovano usvojili tužbeni zahtev tužioca, zasnivajući svoje odluke na pogrešno utvrđeno činjeničnom stanju, konkretno činjenicama da ona nije član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, da nije živela u predmetnom stanu od rođenja, te da stanarsko pravo može dobiti samo na osnovu prava svoje majke, ali ne i samostalno.

Podneskom od 3. januara 2019. godine punomoćnik podnositeljke je obavestio Ustavni sud o promeni adrese advokatske kancelarije, dok je podneskom od 17. oktobra 2019. godine obavestio Ustavni sud da je Vrhovni kasacioni sud 28. februara 2019. godine doneo rešenje Rev. 4123/18 kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnositeljke ustavne žalbe izjavljenu protiv osporene drugostepene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustvni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okol nosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim prvim stavom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22332/12 od 18. februara 2016. godine usvojen je prvopostavljeni tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da se sa svim licima i stvarima iseli iz određenog stana i da stan iseljen od lica i stvari preda tužiocu u državinu u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, a pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Osporenim prvim stavom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8124/16 od 18. maja 2017. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22332/12 od 18. februara 2016. godine u stavu prvom izreke i žalba tužene je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je tužilac 1992. godine kupio predmetni stan od R.T. kao neuseljiv, opterećen stanarskim pravom u korist Lj.L. (ugovor o kupoprodaji stana overen 13. novembra 1992. godine od strane Drugog opštinskog suda u Beogra du Ov. 26114/92); da je Lj.L. baka tužene po majci, i da je predmetni stan koristila u svojstvu zakupca na osnovu ugovora o zakupu zaključenog 17. decembra 1957. godine sa Stambenom upravom – Stambena zajednica Opštine Savski Venac, kao zakupodavcem, sve do svoje smrti 25. aprila 2010. godine (bračni status – razvedena); da je u ugovoru o zakupu stana kao član porodičnog domaćinstva Lj.L. bila označena ćerka B.L. (majka tužene), koja je rođena 1946. godine, dok je tužena rođena 20. decembra 1965. godine; da je majka tužene imala prijavljeno prebivalište u Beogradu na adresi spornog stana od 6. jula 1962. godine do 13. jula 1995. godine, a nadalje na drugoj adresi jer je od JŽTP „Beograd“ otkupila drugi stan na osnovu ugovora o kupoprodaji od 26. maja 1993. godine i aneksa od 2. decembra 2013. godine, a prema potvrdi prodavca 21. decembra 1993. godine u celosti je izvršila otplatu kupoprodajne cene; da tužena ima prijavljeno prebivalište na adresi spornog stana od 8. februara 1980. godine, kao i da prema njenom iskazu od useljenja u sporni stan 1980. godine isti koristi neprekidno, kao i da je nastavila da ga koristi nakon smrti svoje bake; da je za života Lj. L. tužiocu plaćala zakupninu za korišćenje spornog stana; da je prvostepeni sud, imajući u vidu utvrđene činjenice i odredbe Zakona o stanovanju, našao da tužena, kao unuka pok. Lj.L. nije bila član njenog porodičnog domaćinstva, niti lice koje je ona kao zakupac po zakonu bila dužna da izdržava, odnosno da se nisu stekli uslovi iz čl. 9. i 34. Zakona o stanovanju da tužena nastavi da u svojstvu zakupca koristi sporni stan posle smrti svoje bake, a imajući u vidu da je majka tužene stekla u svojinu drugi stan u Beogradu i to kupoprodajom iz otkupa, te da od jula 1995. godine ima prijavljeno prebivalište na tom stanu; da je prvostepeni sud, pri tom, imao u vidu da je majka tužene 1972. godine zaključila brak sa E.S. (otac tužene) i uzela njegovo prezime, da navedeni brak nije prestao, odnosno da tužena nije dete razvedenih roditelja, te da je stoga ranije postojala njihova zakonska obaveza da je izdržavaju, a da je tužena u momentu smrti svoje bake 2010. godine imala 45 godina; da je činjenično stanje, suprotno navodima žalbe tužene, pravilno i potpuno utvrđeno u delu koji se odnosi na sve bitne činjenice od značaja za odluku o tužbenom zahtevu stavom prvim izreke, kao i da je materijalno pravo u tom delu pravilno primenjeno; da je tužena kao maloletno lice svoje pravo na korišćenje spornog stana izvodila iz prava svoje majke, kao zakonskog zastupnika, a koja je očigledno rešila svoju stambenu potrebu dobijanjem stana od JŽTP „Beograd“, od kojeg otkupljuje stan 1993. godine, pri čemu je očigledno da je taj stan dobila i ranije (ugovor o otkupu se poziva na ugovor o korišćenju stana iz 1963. godine); da tužena nije dokazala tvrdnje koje je iznosila u žalbi jer prijavu na adresu spornog stana vrši 1980. godine u vreme kad je imala 15 godina, te nije bilo dokaza da je ranije imala prebivalište na toj adresi, a i u to vreme je imala žive roditelja koja su prema njoj imala zakonsku obavezu izdržavanja, pa je svoju stambenu potrebu mogla rešavati samo u okviru njihovog porodičnog domaćinstva; da sama komfornost stana u kome je njena baka živela, u situaciji kada je tužena imala svoje roditelje koji su živeli u neposrednoj blizini spornog stana, ne daje tužbenoj bilo kakva veća prava na taj stan, niti je prijavom prebivališta 1980. godine dokazala da je sve vreme živela sa svojom bakom; da ostali izvedeni dokazi (pismene izjave drugih stanara zgrade u kojoj je sporni stan) same po sebi ne dokazuju da je tužena neprekidno od rođenja 1965. godine pa do 1980. godine, kao i nakon toga, živela sa svojom bakom, a da čak i da jeste njeno pravo na korišćenje tog stana bilo je izvedeno iz prava na korišćenje njene majke kojoj je to pravo prestalo nevezano od toga kada je izvršila promenu prebivališta, onog momenta kad je stekla stanarsko prava na stanu koji je kasnije i otkupila; da se ni u kom slučaju ne može govoriti o pravu na dom tužene na tom stanu bez obzira na dužinu stanovanja u istom nekoliko godina pre smrti bake, kao i naknadno; da u konkurenciji prava na imovinu i prava na dom, u konkretnoj situaciji, pravnu zaštitu treba pružiti licu koje ima pravo svojine na takvom stanu, a imajući u vidu i pravnu sigurnost, kao i to da nije bilo ni dokaza da je Lj.L. sve do svoje smrti tražila da se u ugovor o korišćenju stana unese tužena kao član njenog porodičnog domaćinstva.

Rešenjem Vrhovnog kasacio nog sud a Rev. 4123/18 od 28. februara 2019. godine ne dozvoljava se odlučivanje o reviziji tužene protiv drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj i odbačena je kao nedozvoljena revizija.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinaca lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), na čiju povredu se takođe ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud obrazložio da tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nije bila član porodičnog domaćinstva svoje pokojne babe koja je imala stanarsko pravo na predmetnom stanu i koji je baba podnositeljke ustavne žalbe koristila na osnovu zaključenog ugovora o zakupu. Takođe, sudovi ističu da je majka tužene stekla pravo svojine na drugom stanu, kao i da tužena nije mogla biti lice koje je baba trebalo da izdržava, s obzirom da je ima la svoje roditelje, a da je u trenutku babine smrti i sama napunila 45 godina.

Imajući u vidu napred navedeno i sadržinu ustavne žalbe u kojoj se osporava činjenično stanje i ocena dokaz a u parničnom postupku u kome su donete osporene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost donetih presud a. Pri tome, Ustavni sud je iz sadržine osporenih presud a utvrdio da su u njima dati jasni, logični, argumentovani i dovoljni razlozi za usvajanje tužbenog zahteva tužioca i obavezivanje tužen e na is eljenje, a takvo obrazloženje ovaj sud ne smatra proizvoljnim, arbitrarnim ili nepravičnim, niti se prima facie uočavaju povrede procesnih garancija sadržanih u označenom Ustavom zajemčenom pravu.

Ustavni sud je takođe ocenio da nema mesta tvrdnjama o povredi prava iz člana 58. Ustava, koj a se obrazlaž e u suštini istim razlozima kojima podnositeljka obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Vezano za istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se pozivanje podnositeljke na različitu praksu sudova bez dostavljanja dokaza o tome da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, ne može predstavljati ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava. Osim toga, sama činjenica da se osporava akt kojim je meritorno odlučeno o izjavljenom pravnom sredstvu isključuje pozivanje na povredu prava na pravno sredstvo.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknute povrede odredaba Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

6. Ispitujući tvrdnje podnositeljke o povredi prava na dom, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje Apelacionog suda u Beogradu. Ustavni sud je ocenio da su u osporenoj drugostepenoj presudi razmotreni i ocenjeni svi navodi koji su bili naročito značajni za odluku i to u onoj meri koja je neophodna da bi sporna činjenična i pravna pitanja bila razjašnjena na jasan i nedvosmislen način. Imajući, pre svega, u vidu da osporene presude nisu posledica proizvoljnog tumačenja i primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnosi teljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje o povredi prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Naime, Ustavni sud ukazuje na to da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) „dom“ autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega, postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora. Analizirajući navode podnositeljke o povredi prava na dom, Ustavni sud je upravo imao u vidu okolnosti konkretnog slučaja : da je tužilac 1992. godine kupio stan kao neuseljiv, opterećen stanarskim pravom u korist Lj.L. (baba po majci podnostiljke ustavne žalbe), nakon čega je tako stečeno pravo svojine upisao u list nepokretnosti; da je Lj.L. stan koristila u svojstvu zakupca na osnovu ugovora o zakupu zaključenog 1957. godine sa Stambenom upravom – Stambena zajednica Opštine Savski venac, kao zakupodavcem, sve do svoje smrti 25. aprila 2010. godine (bračni status razvedena); da je u ugovoru o zakupu kao član porodičnog domaćinstva Lj.L. bila označena B.S. (majka podnositeljke ustavne žalbe) rođena 1946. godine; da je podnositeljka rođena 20. decembra 1965. godine; da se majka podnositeljke udala za njenog oca 1972. godine, a da je na adresi spornog stana bila pr ijavljena od 1962. godine do 13. jula 1995. godine; da je podnositeljka prijavljena na adresi spornog stana od 8. februara 1980. godine; da je majka podnositeljke od JŽTP „Beograd“ Beograd otkupila drugi određen stan površine 38,42 m2 u Beogradu na osnovu ugovora o kupoprodaji od 26. maja 1993. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim obrazloženje Apelacionog suda u Beogradu : da je podnositeljka kao maloletno lice svoje pravo na korišćenje spornog stana izvodila iz prava svoje majke, kao zakonskog zastupnika, na korišćenje istog, a koja je očigledno rešila svoju stambenu potrebu otkupljivanjem stana od JŽTP „Beograd“ 1993. godine (pri čemu je taj stan dobila i ranije jer se ugovor o otkupu stana poziva na ugovor o korišćenju stana iz 1963. godine); da se podnositeljka prijavila na adresu spornog stana tek 1980. godine (sa svojih 15 godina), te da je u to vreme imala žive roditelje koji su prema njoj imali zakonsku obavezu izdržavanja (baka nije imala obavezu izdržavanja prema njoj); da sama komfornost stana u kome je živela baka podnositeljke, u situaciji kad je podnositeljka imala svoje roditelje koji su živeli u neposrednoj blizini spornog stana, ne daje tuženoj bilo kakva veća prava na taj stan; da činjenice utvrđene u postupku ne dokazuju da je tužena neprekidno od rođenja 1965. godine, pa do 1980. godine i nakon toga živela sa svojom bakom, a sve i da jeste njeno pravo na korišćenje tog stana bilo je izvedeno iz prava na korišćenje njene majke, kojoj je to pravo prestalo, nevezano za to kada je izvršila promenu prijave prebivališta , te se ni u kom slučaju ne može govoriti o pravu na dom tužene u tom stanu, bez obzira na dužinu stanovanja u istom nekoliko godina pre smrti bake i nastavku korišćenja istog nakon smrti bake. Dakle, po oceni Ustavnog suda, ne može se smatrati da podnositeljka sa spornim stanom ima čvrste i trajne veze da bi se taj stan nesporno mogao smatrati njenim domom u smislu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Takođe, Apelacioni sud u Beogradu je imao u vidu, a što Ustavni sud, takođe, ne smatra proizvoljnim, da u konkurenciji zaštite prava na imovinu i prava na dom u situaciji kada je lice koje se poziva na pravo na dom, imalo dom kao maloletno lice u okviru domaćinstva svojih roditelja, pri čemu se iz razloga komfornosti stanovanja eventualno odlučuje da koristi stan na kojem drugo lice ima pravo svojine (tužilac), koji stan je opterećen stanarskim pravom u korist lica (babe) koje je u srodstvu sa licem koje pretenduje na pravo na dom (tužena), pravnu zaštitu treba pružiti licu koje ima pravo svojine na takvom stanu, a imajući u vidu i pravnu sigurnost (jer je u vreme sticanja prava svojine taj stan bio opterećen stanarskim pravom samo u korist babe, koja ni od 1980. godine kad je tužena pri javljena na sporni stan nije tražila da se u ugovor o korišćenju stana unese tužena kao član njenog porodičnog domaćinstva).

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, primenom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenih ak ata, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač . 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba za zaštitu prava na dom u postupku iseljenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti