Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o regresu za izdržavanje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu. Sud je potvrdio stav da roditelj koji je sam davao izdržavanje detetu nema pravo na regres od drugog roditelja, jer time ispunjava sopstvenu zakonsku obavezu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3947/2022
25.04.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz Čečine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 20 24. godine, doneo je

O D L U KU

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Nišu R4. St. 1992/21 od 24. novembra 2021. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 8196/21 od 28. februara 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbama člana 32. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenje Privrednog suda u Nišu R4. St. 1992/21 od 24. novembra 2021. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Rž. St. 8196/21 od 28. februara 2022. godine.

3. Usvaja se ustavna žalbe B. S . i utvrđuje da su mu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu , iz člana 32. i člana 58. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/13.

4. Utvrđuje se pravo B. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/13. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo B. S . na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog potraživanja u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/13, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Čečine je, 8. aprila 2022. godine, preko punomoćnika S . A, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Nišu R4. St. 1992/21 od 24. novembra 2021. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 8196/21 od 28. februara 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz čl. 32. i 58. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/13.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je osporenim rešenjem neosnovano pravnosnažno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka koji traje više od 12 godina i u kome još uvek nije naplatio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku –preduzeću sa većinskim državnim kapitalom. Ističe i da je pre otvranja stečajnog postupka vodio parnične i izvršne postupke u cilju namirenja potraživanja iz radnog odnosa, ali da ista još uvek nije naplatio.

Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnosiocu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, kao i da mu je u osporenom stečajnom postupku povređeno prava na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu. Takođe, podnosilac je zahtevao da mu bude utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete i pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku, a koja su još uvek nenamirena, kao i pravo na naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 24/13 od 24. septembra 2013. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom GP „G.“ AD Niš, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj, a kasnije Agencija za licenciranje stečajnih upravnika.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavio svoje potraživanje iz radnog odnosa u iznsou od 216.729,78 dinara koje mu je i utvrđeno, ali nije namireno.

Rešenjem Privrednog suda u Nišu R4. St. 1992/21 od 24. novembra 2021. godine odbijeni je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/ 13.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, a navedeno prvostepeno rešenje Privrednog suda u Nišu je potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da je tačno da predmetni stečajni postupak traje dugo, ali da dužina trajanja postupka sama po sebi ne dovodi do povrede prava u svakom slučaju, budući da se za postojanje povrede ovog prava cene svi kriterijumi iz odredbe člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te da trajanje predmetnog stečajnog postupka, u fazi razrešavanja spornih imovinskih odnosa, ne zavisi od stečajnog suda i stečajnog upravnika, čija uloga nije bila pasivna, već od rada drugih državnih organa.

3. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

4. Ispitujući navode podnosioca u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Nišu i Privrednog apelacionog suda kojima je pravnosnažno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosioca o povredi označenog prava zasnovana na navodima da je njegov prigovor proizvoljno odbijen i da osporen a rešenj a ne sadrži odgovarajuće obrazloženje, zasnovano na praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, Ustavni sud ukazuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenog rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja praksa je navedena u označenoj Odluci).

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak u trenutku donošenja osporenih rešenja trajao više od 12 godina, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporen ih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenj ima Privrednog suda u Nišu i Privrednog apelacionog suda merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnosioca.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenj a, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/ 13, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom (GP „G.“ AD Niš), u trenutku podnošenja prigovora za ubrzanje postupka trajao 12 godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđeno potraživanje podnosioca iz radnog nije namireno, a sporni postupak je i dalje u toku, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/13 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući tvrdnje podnosioca da mu je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Nišu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koje potiče iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa pretežnim državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/ 13 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/1 3 (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

9. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 24/1 3, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

10. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahtev podnosioca, rešavajući kao u tački 6. izreke..

11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o regresu za izdržavanje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti