Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Kao pravično zadovoljenje, podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član a 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 939/00, kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2189/12, povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz L . podnela je 15. maja 2012. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 939/00.

Podnositeljka smatra da joj je "pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku" povređeno zbog toga što je predmetni postupak, u kome je imala svojstvo tužene, okončan nakon 12 godina, četiri meseca i 16 dana. Ističe da je postupak pokrenut 10. januara 2000. godine, podnošenjem predloga za dozvolu izvršenja na osnovu verodostojne isprave JP "E ." L, a da je, po usvojenom prigovoru podnositeljke, prvostepena presuda doneta tek 2007. godine, a postupak po žalbi na tu presudu okončan 2012. godine, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje suda. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naknadi podnositeljki nematerijalnu štetu koju je pretrpela zbog povrede označenog prava, kao i troškove u ustavnosudskom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu u predmetu P. 2189/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

JP "E." L, u svojstvu izvršnog poverioca, podnelo je 10. januara 2000. godine protiv izvršnog dužnika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, radi duga na ime isplaćene električne energije u iznosu od 16672,30 dinara po računu iz 2000. godine. Predmet je zaveden pod brojem Iv. 125/00 i Opštinski sud je doneo rešenje o izvršenju 23. februara 2000. godine. Izvršni dužnik je 13. marta 2000. godine izjavila prigovor, pa je, odlučujući po prigovoru, Opštinski sud rešenjem Iv. 125/00 od 17. marta 2000. godine stavio navedeno rešenje o izvršenju van snage i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje, te odredio da se spisi predmeta izvedu iz upisnika Iv. i upišu u upisnik P, a postupak nastavi kao povodom prigovora protiv platnog naloga.

U daljem toku postupka, predmet je zaveden pod brojem P. 939/00 pred Opštinskim sudom, ali je prvo ročište u ovoj parnici zakazano za 29. mart 2006. godine. Do donošenja prvostepene presude Opštinskog suda P. 939/03 od 28. decembra 2007. godine, bilo je zakazano 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano deset. Na održanim ročištima saslušana su tri svedoka, zakonski zastupnik tužioca i tužena u svojstvu parnične stranke i sudski veštak, te pribavljen nalaz veštaka ekonomsko-finansijske struke sa dopunom i izvršen uvid u dokumentaciju tužioca. Preostala ročišta nisu održavana jer su tužena ili njen punomoćnik tri puta tražili odlaganje ročišta, te jedanput predali podnesak sa primedbama na nalaz veštaka neposredno na ročištu, ali i zbog neuredne dostave poziva za tuženu, svedoke i veštake, ili nepribavljanja spisa parničnog predmeta istoga suda, odnosno uručivanja nalaza veštaka parničnim strankama neposredno na ročištu, te jednog izostanka svedoka i pored uredno primljenog poziva.

Prvostepenom presudom Opštinskog suda P. 939/03 od 28. decembra 2007. godine usvojen je prigovor tužene i ukinuto rešenje o izvršenju Opštinskog suda Iv. 125/00 od 23. februara 2000. godine, kao i odbijen tužbeni zahtev tužioca, te obavezan tužilac da tuženoj nakandi troškove parničnog postupka. Navedena presuda je punomomćniku tužene uručena 28. februara 2008. godine, a punomoćniku tužioca 29. februara 2008. godine, koji je istog dana protiv navedene presude izjavio žalbu Okružnom sudu u Leskovcu. Punomoćniku tužene je žalba dostavljena na odgovor 5. marta 2008. godine, koji nije podnosio odgovor na žalbu. Opštinski sud je izdao naredbu 7. aprila 2008. godine da se spisi dostave drugostepenom sudu po žalbi radi ispitivanja i odlučivanja.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 1103/10 od 26. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 939/03 od 28. decembra 2007. godine. Taj sud je spise predmeta po žalbi, zajedno sa odlukom vratio Osnovnom sudu u Leskovcu 30. aprila 2012. godine i zaveden je pod brojem P. 2189/12. Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužene 7. maja 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 10. januara 2000. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv podnositeljke, te da je po njenom usvojenom prigovoru, parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 26. aprila 2012. godine, koja je uručena podnositeljki 7. maja 2012. godine, odnosno nakon 12 godina, tri meseca i 16 dana, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak se ne može okarakterisati kao pravno i činjenično složen, ali je u periodu trajanja osporenog postupka došlo od reorganizacije pravosuđa i promene nadležnosti sudova, što je u izvesnoj meri dovelo da se postupak produži iz razloga ustupanja predmeta nadležnom sudu u postupku po žalbi, jer je izmenom zakonskih propisa ovaj spor u međuvremenu postao spor male vrednosti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona, iako izvršni dužnik, odnosno tužena, čiji je prigovor protiv predloga za izvršenje usvojen samo posle četiri dana i tužilac upućen na parnicu, imala legitiman interes da sud odluči o tužbenom zahtevu protiv nje u razumnom roku.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka, odnosno njen punomoćnik su u izvesnoj meri doprineli dužem trajanju postupka time što su tražili odlaganje tri ročišta za glavnu raspravu, jednom predali podnesak neposredno na ročištu i jer je jedno ročište odloženo da bi punomoćnik dostavio adresu za predloženog svedoka. Takođe, stoji i da podnositeljka u toku trajanja postupka nije pokazala zainteresovanost da se spor okonča u što kraćem roku, kako bi se smanjila njena eventualna neizvesnost hoće li biti njene obaveze ili ne prema tužiocu, mada je njena svest o zastarelosti potraživanja postojala još kod izjavljivanja prigovora protiv predloga za izvršenje, zbog čega je, uostalom, i tužbeni zahtev tužioca odbijen.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud u kratkom roku odlučio o prigovoru podnositeljke, a zatim u parničnom postupku ročišta za glavnu raspravu zakazivao redovno i u kratkim vremenskim razmacima - čak manjim od mesec dana, ali van perioda potpune neaktivnosti, kada u ovom predmetu parnični sud šest godina nije preduzeo nijednu procesnu radnju. Iako je prvostepena presuda doneta nakon godinu i devet meseci od prvog zakazanog ročišta za glavnu raspravu, u konkretnom slučaju, postoji i doprinos drugostepenog suda koji je postupak po žalbi okončao nakon četiri godine od izdavanja naredbe prvostepenog suda da se spisi predmeta po žalbi dostave tom sudu. Međutim u žalbenom delu postupka došlo je i do promene zakonskih propisa i promene vrste spora i nadležnosti u drugom stepenu, kao i reorganizacije pravosuđa, što je u značajnoj meri uticalo da odlučivanje po žalbi prekorači granice razumnog roka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od 12 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 939/00, kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2189/12, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i doprinos podnositeljke, njenu poziciju u postupku, kao i vrstu spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema zakonskog osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti