Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Kao glavni razlog navodi se neefikasno postupanje prvostepenog suda, posebno period neaktivnosti duži od šest godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, Sabahudin Tahirović, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić , dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. C . iz Zlatibora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. C . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 708/15 (03) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. C . iz Zlatibora podnela je Ustavnom sudu, 18. maja 201 6. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 708/15 (03), kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 914/16 od 29. marta 201 6. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 . Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je vođen po tužbi za iseljenje protiv podnositeljke ustavne žalbe i njenog supruga trajao punih 13 godina, i to krivicom prvostepenog suda, a čime joj je naneta šteta i obavezana je da plati zakupninu u većem novčanom iznosu . Stoga, podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom rok u. Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka, u suštini, zasniva na navodima o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj oceni suda da je ona bez pravnog osnova živela u predmetnom stanu i da je dužna da plati zakupninu za korišćenje tog stana. Podnositeljka je predložila da Ust avni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i poništi osporenu presudu, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu materijalne štete (u iznosu od 600.000,00 dinara) i nematerijalne štete zbog povrede označenih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 708/15 (03), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

S. M . iz Užica podneo je 20. maja 2003 . godine Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženih M. C, O . C, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i Miodraga Milić a radi iseljenja i naknade štete. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 551/03.

U postupku prethodnog ispitivanja tužbe, prvostepeni sud je 10. novembra 2003. godine doneo rešenje kojim je tužiocu vraćena tužba radi ispravke i dopune. T akođe, sud je i na prvom održanom ročištu 2 . februara 2004. godine doneo rešenje kojim je naložio tužiocu da uredi tužbu . Tužilac je podnescima od 20. novembra 2003. godine, odnosno 9. februara 2004. godine, uredio tužbu u pogledu postojećih tužbenih zahteva , a postavio je i zahtev za isplatu zakupnine. Prvostepeni sud je, na ročištu održanom 1. juna 2004. godine (četvrtom po redu), doneo rešenje o prekidu postupka u odnosu na tužbene zahteva za iseljenje i isplatu zakupnine, nalazeći da odluka u ovom sporu zavisi od ishoda drugog parničnog postupka koji se vodi radi utvrđenja svojine na spornoj nepokretnosti. Odlučujući po žalbi tužioca, Okružni sud u Užicu je 30. avgusta 2004. godine doneo rešenje Gž. 1167/04 kojim je ukinuo rešenje o prekidu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U toku postupka pred Opštinskim sudom u Užicu ukupno je zakazano 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 12 ročišta održano, dok dva ročišta nisu održan a, i to jedno na zahtev punomoćnika tužioca, a drugo na predlog trećetuženog sa kojim se saglasio i punomoćnik tužene, dok je jedno ročište otkazano bez navođenja razloga za to. Punomoćnik tužene nije pristupio na tri ročišta, a jednom je čak tražio i odlaganje ročišta, ali su ipak sva ta ročišta održana. Prvostepeni sud je , na održanim ročištima, sproveo dokazni postupak saslušanjem tužioca i tuženih , saslušanjem nekoliko svedoka i uvidom u spise sudskog predmeta . Na ročištu održanom 15. maja 2006. godine prvostepeni sud je doneo rešenje o zastajanju s postupkom (prethodno je punomoćnik podnositeljke predloži o da se postupak prekine do okončanja tih postupaka) , do donošenja odluka drugostepenog suda o žalbama izjavljenim u označenom ostavinskom i parničnom predmetu (a povodom koga je ranije bio određen prekid).

Nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, od 2010. godine postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 6/10. Prvo ročište pred ovim sudom zakazano je 13. februara 2013. godine, a održano je 23. aprila 2013. godine. U toku ovog dela postupka zakazano je ukupno 19 ročišta, od kojih je 15 održano, dok četiri ročišta nisu održana, i to dva na zahtev stranaka (tužioca i trećetuženog), a dva zbog obustave rada advokata. Prvostepeni sud je, na ročištu održanom 11. juna 2013. godine, doneo rešenje kojim je konstatovano da je tužba prema tuženom M . M . povučena u celosti, a na ročištu održanom 13. marta 2014. godine sud je doneo rešenje kojim je M. M . (ranijem tuženom) dozvoljeno mešanje u ovoj parnici na strani tužioca. Podneskom od 21. maja 2014. godine, tužilac je preinačio tužbu, a podneskom od 15. oktobra 2014. godine je precizirao tužbeni zahtev. Punomoćnik tužene je nekoliko puta (na tri održana ročišta – 11. juna, 9. jula i 26. septembra 2013. godine i podneskom od 29. avgusta 2013. godine) predlagao da se postupak prekine do okončanja parnica koje se vode radi utvrđenje prava svojine na spornoj nepokretnosti. U toku postupka sud je sproveo dokazni postupak saslušanjem tužene, saslušanjem umešača i nekoliko svedoka, veštačenjem (uključujući dopunsko veštačenje i odgovor na primedbe stranaka), uvidom u spise predmeta, te čitanjem pismene dokumentacije.

Presudom Osnovnog suda u Užicu P. 6/10 (03) od 23. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi O. C, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i M . C . isele iz stana bliže označenog u izreci, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi po osnovu zakupnine za predmetni stan solidarno isplate određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu trećem izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv navedene presude, u stavovima drugom i trećem izreke, tužilac je izjavio žalbu 9. aprila 2015. godine.

Apelacioni suda u Kragujevcu je 12. maja 2015. godine doneo rešenje Gž. 844/15 kojim je ukinuo presudu Osnovnog suda u Užicu P. 6/10 (03) od 23. februara 2015. godine, u stavovima drugom i trećem izreke, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 708/15. U toku ovog dela postupka, od ukupno četiri zakazana ročišta, održana su tri, dok jedno nije održano zbog neurednog pozivanja umešača. Na poslednjem ročištu održanom 11. januara 2016. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe (u pogledu vremenskog perioda za koji je tražena zakupnina), a koje je tužilac izvršio podneskom od 8. januara 2016. godine. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem tuženih, saslušanjem umešača i dva svedoka, dopunskim veštačenjem, te čitanjem pismene dokumentacije.

Presudom Osnovnog suda u Užicu P. 708/15 (03) od 11. januara 201 6. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj O . C . i obavezana je tužena da tužiocu na ime zakupnine za stan bliže označen u izreci isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, dok je prema tuženom M . C . takav tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. U stavu drugom izreke ove presude obavezana je tužena da tužiocu plati troškove postupka u određenom novčanom iznosu, dok je u stavu trećem izreke tužilac obavezan da tuženom plati troškove postupka u određenom novčanom iznosu. Protiv navedene presude tužilac i tužena izjavili su žalb e 17. februara 2016. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 914/16 od 29. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene, pa je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke, u delu kojim je tužena obavezana na plaćanje glavnog duga i u delu kojim je odbije n tužbeni zahtev prema tuženom M . C, kao i u s tavovima drugom i trećem izreke. U stavu drugom izreke osporene presude preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom njene izreke, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu na glavni dug isplati zakonsku zateznu kamatu (opredeljujući da isplati kamatu u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate). Spisi predmeta dostavljen i su prvostepenom sudu 22. aprila 2016. godine, dok je pismeni otpravak presude punomoćniku tužilje uručen 4. maja 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čije se povrede poziva podnosi teljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 20. maja 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Užicu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 914/16 od 29. marta 2016. godine, koja je punomoćniku podnositeljke dostavljena 4. maja 201 6. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao skoro 13 godina.

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosi teljku.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen, s obzirom na to da je u postupku odlučivano o više tužbenih zahteva i da je bilo više tuženih lica, odnosno da je kasnije u postupku jedan od tuženih (u odnosu na koga je tužba povučena) učestvovao kao umešač na strani tužioca. Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su neznatno uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni. Naime, dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog obustave rada advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči blagovremeno, budući da je, u konkretnom slučaju, predmet spora iseljenje iz stana i isplata određenog novčanog iznosa na ime zakupnine.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on a u neznatnoj meri doprine la trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnositeljke se saglasio sa predlogom trećetuženog za odlaganje jednog ročišta. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je punomoćnik podnositeljke tri puta izostao sa održanih ročišta, jednom je tražio i odlaganje ročišta (koje je ipak održano) i više puta je predlagao prekid postupka, kao i da je podnositeljka, odnosno njen punomoćnik, nakon donošenja rešenja o zastajanju s postupkom (koje je usledilo na ročištu na kome je njen punomoćnik tražio prekid postupka), u periodu dužem od šest i po godina, bila potpuno neaktivna. Iako takvo ponašanje podnositeljke suštinski nije uzrokovalo dugo trajanje predmetnog postupka, ono ipak ukazuje na to da je i podnositeljka preduzimala, odnosno propuštala da preduzme, određene procesne aktivnosti koje su se mogle reflektovati na trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju predmetnog parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepeni h sudova . Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prva prvostepena presuda doneta nakon 11 godina i devet meseci. Odgovornost za to snosi kako Opštinski sud u Užicu pred kojim je postupak trajao šest godina i sedam meseci , tako i Osnovni sud u Užicu pred kojim je postupak trajao nešto više od pet godina. Naime, postupajući prvostepeni sudovi su bili potpuno neaktivni u periodu od šest godina i devet meseci, od donošenja rešenja o zastajanju s postupkom – 15. maja 2006. godine, do zakazivanja prvog ročišta nakon toga – 13. februara 2013. godine. Ustavni sud konstatuje da je zastajanje s postupkom određeno do okončanja postupaka po žalbi u jednom ostavinskom i jednom parničnom predmetu, te da je, saglasno odredbama zakona kojima je uređen parnični postupak, sud u obavezi da po službenoj dužnosti nastavi postupak čim prestanu razlozi koji su izazvali zastajanje s postupkom. Iz spisa predmeta se ne može utvrditi kada su navedeni postupci okončani, niti da li je to bio razlog za nastavak postupka. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da ishodi tih postupaka, kao ni ti postupci uopšte, kasnije i nisu razmatrani u osporenom postupku, niti iz sadržine presuda kojima je pravnosnažno okončan predmetni spor proizlazi da su oni bili od uticaja na odlučivanje o tužbenim zahtevima.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenih sudova u predme tnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti znača jne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu pra va koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. i više kasnije donetih odluka (Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine ). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosi teljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosi teljka ustavne žalbe nije pružila bilo kakve dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti , niti pak o uzročnoj vezi između eventualne materijalne štete i neblagovremenog postupanja suda, već je samo opredelila visinu takvog zahteva. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u k ome je osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 914/16 od 29. marta 2016. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije pruži la pr avno utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su postupajući sudovi proizvoljno i arbitrerno primenili pravo , niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojim je odgovoreno na suštins ke navode na kojima podnositeljka ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očigledno proizvoljnim stav suda iznet u osporenoj presudi o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu štete zbog neplaćene zakupnine .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud, te da preis pita i oceni zakonitost osporene presud e.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti