Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete zbog povrede na radu, koji je trajao skoro sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv meritornih odluka sudova odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3958/2020
18.10.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi G. M . iz Vranića kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22927/15 (ranije predmet P. 27815/12) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo G. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M . iz Vranića, kod Beograda , izjavio je Ustavnom sudu, 18. marta 20 20. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 993/19 od 14. novembra 2019. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1.2628/17 od 9. novembra 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22927/15.

U ustavnoj žalbi podnosilac je opisao tok predmetnog postupka i istakao da je taj postupak trajao osam godina. Takođe, podnosilac je naveo da je, u prisustvu nesporne činjenice da je povredu zadobio pri obavljanju svakodnevnih radnji na poslu, gubitak svesti koji mu se desio , a za koji nije bilo moguće utvrditi razlog, pogrešno ocenjen kao dejstvo više sile, kao i da su sudovi veoma suženo tumačili pojam objektivne odgovornosti, a ekstremno široko pojam više sile. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporenu revizijsku presudu i naloži tom sudu da ponovo odluči o njegovoj reviziji reviziju . Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22927/15, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je Prvom osnovnom sudu u Beogradu, 28. decembra 2012. godine, tužbu protiv svog poslodavca, kojom je tražio da se tužena obaveže da mu, na ime naknade nematerijalne štete nastale usled povrede na radu, isplati opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 27815/12.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je šest ročišta (za 4. april, 4. septembar i 20. novembra 2013. godine, 24. januar, 6. mart i 12. maj 2014. godine), od kojih su tri održana. Dva ročišta nisu održana jer nisu došle stranke, a nije bilo dokaza da su uredno pozvane (na jedno nije došao zastupnik tužene, a na drugo nijedna stranka), dok jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca, jednog svedoka i dva veštaka čiji su nalazi dostavljeni uz tužbu i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27815 od 12. maja 2014. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. U postupku po žalbi tužene od 1. avgusta 2014. godine doneto je rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4264/14 od 15. oktobra 2015. godine, kojim je ukinuta označena prvostepena presuda, a predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku u kojem je predmet dobio broj P. 22927/15, zakazana su tri ročišta (za 21. mart i 15. decembar 2016. godine i 16. januar 2017. godine) od kojih jedno nije održano (zakazano za 15. decembar 2016. godine), zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovo j fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka neurohirurga, koji je svoj nalaz dostavio 30. juna 2016. godine.

Nakon zaključenja glavne rasprave, Prvi osnovn i sud u Beogradu doneo je presudu P. 22927/15 od 16. januara 2017. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca . Protiv ove presude tužena je izjavila žalbu 29. marta 2017. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2628/17 od 9. novembra 2018. godine, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22927/15 od 16. januara 2017. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je protiv drugostepene presude 18. januara 2019. godine izjavio reviziju. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 993/19 od 14. novembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca.

U obrazloženju osporene presude revizijske presude navedeno je, između ostalog, da je prema činjeničnom stanju na kojem je zasnovana drugostepena presuda, tužilac, kao zaposleni u arhivi Prvog opštinskog suda u Beogradu, pretrpeo povredu glave, tako što je , u nameri da dohvati predmet s police, podigao ruku i na glo okrenuo glavu, pa je došlo do prekida cirkulacije krvi u mozak i gubitka svesti tužioca, koji je zatim pao i udario glavom o pod i tom prilikom zadobio teške povrede glave, opasne po život , kao i da u medicinskoj dokumentaciji ne postoje podaci o ranijem oboljenju tužioca koje bi moglo da bude uzrok prekida cirkulacije u mozgu i gubitka svesti, a sudski veštak se izjasnio da ne može precizno da se utvrdi razlog gubitka svesti i pada tužioca. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, kako je dalje navedeno u obrazloženju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan, s obzirom na to da ne postoje podaci o ranijem oboljenju koje bi moglo da dovede do pada, a tužilac je povredu zadobio na radu, pa po stoji prostorna i vremenska povezanost štete i obavljanja posla. Navedeno je i da je drugostepeni sud zaključio da tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između radnje koju je preduzeo radi obavljanja svog radnog zadatka i nastale štete, odnosno da su postojali propusti na strani tužene da osigura bezbedne uslove rada i spreči štetne posledice, s obzirom na to da je utvrđeno da je tužilac mogao rukom da dohvati traženi predmet koji se nalazio na polici, a sudski veštak se izjasnio da nije moguće utvrditi tačan uzrok gubitka svesti i pada tužioca.

Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenoj presudi, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Naime, kako je navedeno, odredbama člana 119. stav 1. taka 3) i člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi s radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom, što znači da odgovornost poslodavca ne nastupa samom činjenicom da je došlo do povrede na radu ili u vezi sa radom, već se u tom slučaju imaju primeniti opšta pravila o odgovornosti za štetu, propisana odredbama Zakona o obligacionim odnosima ili opštim aktom poslodavca, ukoliko su tim aktom za zaposlenog predviđena veća prava u slučaju povrede na radu od onih utvrđenim zakonom. S tim u vezi, navedeno je da je odredbama Zakona o obligacionim odnosima propisano da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu, kao i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. st. 2. i 3.) , da se smatra da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 174.), kao i da da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.).

Imajući u vidu da tačan uzrok prekida dotoka krvi u glavu nije bilo moguće utvrditi, a da tužilac nije dokazao ni da je gubitak svesti ili pad prouzrokovan spoljnim faktorom vezanim za poslovnu prostoriju u kojoj je obavljao posao, kao što je klizav pod, penjanje na merdevine, pad predmeta na glavu ili drugi deo tela tužioca i slično, te da prostorija u kojoj je radio tužilac i sami predmeti koje je uzimao ne predstavljaju opasnu stvar, niti uzimanje predmeta s police podizanjem ruke predstavlja opasnu delatnost, Vrhovni kasacioni sud je našao da drugostepeni sud osnovano zaključuje da u konkretnom slučaju nije dokazano da postoji adekvatna uzročnost između radnje koju je tužilac preduzeo radi obavljanja radnog zadatka i nastale štete (zadobijene povrede). U obrazloženju je dalje navedeno da u postupku ni veštačenjem nije mogao biti utvrđen tačan uzrok zbog kog je tužilac izgubio svest, pa time ni tužena nije mogla da preduzme bilo koju radnju koja bi sprečila da do štetnog događaja dođe, pa iz svega navedenog proizlazi da u, konkretnom slučaju, ne postoji ni krivica, ali ni objektivna odgovornost tužene za š tetu koju je tužilac pretrpeo, a time ni obaveza tužene da je naknadi.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 28. decembra 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 14. novembra 2019. godine, trajao šest godina i deset i po meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene činioce , Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je istaknut zahtev bio od velikog značaja za podnosioca, kao i da on svojim ponašanjem nije uticao na navedenu dužinu trajanja predmetnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da odgovornost za duže trajanje postupka isključivo leži na sudovima, koji nisu preduzeli sve mere da se postupak efikasno okonča. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je prvostepeni sud jedno ročište zakazao za pet meseci u odnosu na prethodno, da je tek za šest meseci od dostavljanja nalaza veštaka zakazao naredno ročište, kao i da dva ročišta nisu održana jer stranke, među kojima i zakonski zastupnik tužene, kao državni organ, nisu pozvane na ročište, a što je postupak ukupno produžilo za skoro šest meseci. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. U pogledu osporenih presuda, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud još jednom ukazuje da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije dao prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naime, uvidom u osporene akte, Ustavni sud je ocenio da oni sadrže ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove o (ne)osnovanosti revizije, odnosno tužbenog zahteva, budući da u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom nije utvrđen o da postoji adekvatna uzročnost između radnje podnosioca koju je preduzeo da bi obavio posao njegovog radnog mesta i zadobijene povrede ni da njegov poslodavac nije preduzeo potrebne radnje koje bi sprečile da do štete dođe, kao i da gubitak svesti (nakon kojeg je nastupila šteta) podnosioca nije nastao zbog opasne stvari ili delatnosti. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim zaključak parničnih sudova da, u konkretnom slučaju, nije bilo osnova za odgovornost tužene ni po pravilima o subjektivnoj ni po objektivnoj odgovornosti za štetu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca predstavljaju njegov stav o činjeničnim i pravnim zaključcima parničnih sud ova i primeni merodavnog prava, kojima, nezadovoljan ishodom prethodno vođenog postupka, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen ih presud a. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv označenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti