Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu zarade, koji je trajao preko devet godina. Posebno je istaknuta neefikasnost suda u postupanju po vanrednim pravnim lekovima. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3959/2010
19.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi Steva Krsmanovića iz sela Guncati, Beograd , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Steva Krsmanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3000/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevo Krsmanović iz sela Guncati, Beograd, podneo je 31. avgusta 2010. god ine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 3000/03.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 24. aprila 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade. Dalje navodi da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 380/08 od 9. marta 2008. godine potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev , kao i to da je 5. decembra 2008. godine podneo predlog za ponavljanje postupka i reviziju o kojima još uvek nije odlučeno, tako da ospo reni parnični postupak traje sedam godina i sedam meseci i neizvesno je kada će se okončati. Tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže time da je održavanjem sastanka između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene “postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci“. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i istakao je opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zak onom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3000/03 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 24. aprila 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike između isplaćene i zakonom garantovane plate.

Presudom zbog izostanka Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3000/03 od 7. novembra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca. Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu koja je smatrana predlogom za povraćaj u pređašnje stanje. Na ročištu održanom 28. januara 2004. godine sud je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i stavio je van snage presudu zbog izostanka.

Nakon sprovedenog veštačenja i jednog održanog ročišta, Drugi opštinski sud u Beogradu je 18. oktobra 2004. godine doneo presudu P. 8019/03 kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3036/04 od 8. decembra 2004. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon šest održanih ročišta i sprovedenog veštačenja, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo 10. jula 2007. godine presudu P. 167/05 kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 380/08 od 3. septembra 2008. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 5. decembra 2008. godine predlog za ponavljanje postupka na osnovu člana 422. stav 1. tačka 7) Zakona o parničnom postupku i istovremeno je izjavio reviziju protiv drugostepene presude zbog bitne povrede odredaba parničnog post upka iz člana 361. st. 1. i 2. istog zakona i pogrešne primene materijalnog prava. U martu 2009. godine data je naredba da se predlog za ponavljanje postupka i revizija podnosioca dostave tuženoj. Zastupnik tužene primio je navedena pismena u aprilu 2009. godine.

Ročište povodom predloga za ponavljanje postupka održano je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu 23. decembra 2010. godine i na istom je , primenom odredaba čl. 215 i 217. Zakona o parničnom postupku, doneto rešenje P. 11108/10 kojim je postupak po predlogu za ponavljanje postupka prekinut do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o reviziji. Nakon uručenja pismenog otpravka ovog rešenja strankama, po nared bi od 16. januara 2011. godine predmet je arhiviran. U spisima predmeta nema podataka o tome da li je odlučivano o reviziji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93,24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i to da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. stav 1. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2.); da u svim ostalim slučajevima u kojima stranka izjavi reviziju i istovremeno ili posle toga podnese predlog za ponavljanje postupka, sud će odlučiti koji će se postupak nastaviti a sa kojim će zastati, uzimajući u obzir sve okolnosti, a naročito razloge zbog kojih su oba pravna leka podnesena i dokaze koje su stranke priložile (član 430. stav 4.).

Članom 233. stav 1. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09, 70/11 i 19/12) propisano je da se pravnosnažno rešeni predmeti arhiviraju i čuvaju na osnovu pismene odluke sudije koji na omotu predmeta svojim potpisom na štambilju određuje da je predmet za arhiviranje.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pravnosnažno okončan presudom drugostepenog suda od 3. septembra 2008. godine, da nema podataka o tome da li odluka o reviziji doneta, te da još uvek nije doneta odluka o predlogu za ponavljanje postupka, tako da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo preko devet i po godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako se u konkretnom slučaju radi o činjenično i pravno relativno složenijem sporu, pitanja koja je parn ični sud trebalo da raspravi ne mogu predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Imajući u vidu da se ovde radi o sporu o potraživanju iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interesa za efikasno vođenje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe utvrdio da se punomoćnik podnosioca ustavne žalbe redovno odazivao pozivima suda na ročišta za raspravu i da podnosilac nije doprineo neopravdano dugo m trajanju osporenog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka na strani prvostepenog su da. Ustavni sud konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu efikasno vodio postupak po podnetoj tužbi do donošenja druge po redu prvostepene presude. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, Drugi opštinski sud u Beogradu je, nakon podnošenja predloga za ponavljanje postupka i izjavljivanja revizije od strane podnosioca, ispoljio neefikasnost i nedelotvornost u postupanju. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 5. decembra 2008. godine istovremeno podneo predlog za ponavljanje postupka i izjavio reviziju protiv drugostepene presude, a Drugi opštinski sud u Beogradu je jedinu radnju po podnetom predlogu i izjavljenoj reviziji preduzeo u martu 2009. godine, izdavanjem naredbe da se ova pismena dostave suprotnoj strani. Prvi osnovni sud u Beogradu je tek 23. decembra 2010. godine održao ročište povodom predloga za ponavljanje postupka, na kom e je doneo rešenje o prekidu postupka po predlogu za ponavljanje do donošenja odluke Vrho vnog kasacionog suda o reviziji. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je rešenje o prekidu postupka doneto pozivom na odredbe čl. 215. i 217. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se saglasno odredbi člana 215. stav 1. tačka 1) navedenog zakona, prekid postupka može odrediti u slučaju kada sud odluči da sam ne rešava o p rethodnom pitanju, a da se u konkretnom slučaju radi o tome da je podnosilac istovremeno izjavio predlog za ponavljanje postupka i reviziju. Odnos između ova dva vanredna pravna leka regulisan je odredbama člana 430. Zakona o parničnom postupku, te stoga nije bilo osnova da prvostepeni sud primeni odredbu koja se odnosi na slučaj prekida postupka iz člana 215. istog zakona. U vezi sa izloženim, Ustavni sud dalje konstauje, da iako je još u decembru 2010. godine Prvi osnovni sud u Beogradu prekinuo postupak po predlogu za ponavljanje do okončanja postupka po reviziji (koji je tretirao kao prethodno pitanje za odlučivanje o predlogu za ponavljanje postupka), o podnetom predlogu nije odlučio, već je predmet arhivirao, s tim što u spisima nema podataka o tome da li je odlučivano o reviziji.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji predmet spora ima za podnosioca ustavne žalbe, kao i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne priike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog postupanja suda.

7. U pogledu navoda o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da nema uslova za odlučivanje o povredi navedenog prava u postupku koji još uvek nije okončan, te je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno članu u 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti