Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog zastoja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Neopravdano dug zastoj i kasniji prekid postupka od strane prvostepenog suda bili su odlučujući razlog za odugovlačenje, zbog čega je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Aničića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Aničića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3068/04 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Aničić iz Beograda podneo je 31. avgusta 2010. god ine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 3068/04.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 16. aprila 2004. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade, da je do podnošenja ustavne žalbe proteklo preko šest godina, a da prvostepeni parnični postupak nije završen i da je neizvesno kada će biti završen, jer je rešenjem od 13. jula 2005. godine određen zastoj u postupku do okončanja postupka koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i ističe zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zak onom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3068/04, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 16. aprila 2004. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike između isplaćene i zakonom garantovane plate.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 14. maja 2004. godine, a prvo ročište je zakazano i održano 21. oktobra 2004. godine.

Naredno ročište koje je bilo zakazano za 16. februar 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije, a zatim je 13. jula 2005. godine doneto rešenje P. 3068/04 kojim je određen zastoj u postupku do okončanja postupka rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Protiv ovog rešenja nijedna strana nije izjavila žalbu.

Podneskom od 30. maja 2007. godine podnosilac je predložio pribavljanje određenih dokaza, nakon čega je sud zakazao ročište za 17. oktobar 2007. godine, koje takođe nije održano zbog sprečenosti sudije.

Podneskom od 31. januara 2008. godine i na ročištu održanom 4. februara 2008. godine podnosilac je predložio da se postupak prekine zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Rešenjem Druog opštinskog sud a u Beogradu P. 3068/04 od 4. februara 2008. godine postupak je prekinut. Istim rešenjem odlučeno je da će se postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi zbog kojih je prekid određen. U obrazloženju rešenja je navedeno da je punomoćnik tužioca na ročištu održanom 4. februara 2008. godine predložio da se postupak prekine s obzirom na to da je pred Ustavnim sudom pokrenut postupak za ocenu ustavnosti Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima vojnih osiguranika i vojnih lica, te da sud smatra da taj postupak predstavlja prethodno pitanje za raspravljanje ove sporne stvari, zbog čega je , u smislu člana 215. stav 1. tačka 1) u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku odlučio da postupak prekine. Navedeno je i da je sud , na osnovu odredbe člana 217. stav 3. Zakona o parničnom postupku, odlučio da se postupak nastavi na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93,24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i to da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. ); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. stav 1. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 2.).

Ustavni sud je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine doneo Rešenje IUp-181/2006 kojim je, između ostalog, obustavio postupak za ocenu zakonitosti Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list SCG", broj 35/04) i postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmenama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore ("Službeni list SCG", broj 42/05).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo preko preko osam i po godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako se u konkretnom slučaju radi o činjenično i pravno relativno složenijem sporu, pitanja koja je parn ični sud trebalo da raspravi ne mogu predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Imajući u vidu da se ovde radi o sporu o potraživanju iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interesa za efikasno vođenje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe utvrdio da se punomoćnik podnosioca ustavne žalbe redovno odazivao na pozive suda, ali da je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, na predlog punomoćnika podnosioca određen je prekid postupka (istina, iz drugog razloga), a nakon donošenja ovog rešenja podnosilac se držao neaktivno, budući da nije tražio nastavak postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, prvostepeni sud je prvo ročište zakazao šest meseci posle podnošenja tužbe, a zatim je nakon jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti sudije, 13. jula 2005. godine doneo rešenje kojim je odredio zastoj u postupku, da bi nakon toga rešenjem od 4. februara 2008. godine postupak prekinuo. Dakle, parnični postupak je pokrenut 16. aprila 2004. godine i do sada još uvek nije okončan u prvom stepenu.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je rešenje o prekidu postupka doneto primenom odredaba člana 215. stav 1. tačka 1) i člana 217. stav 3. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se saglasno odredbi člana 215. stav 1. tačka 1) navedenog zakona prekid postupka mogao odrediti u slučaju kada sud odluči da sam ne rešava o prethodnom pitanju, te da se u takvoj situaciji postupak morao nastaviti po pravnosnažnom okončanju postupka pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak, kako to propisuje odredba člana 217. stav 2. istog zakona. Stoga nije bilo pravnog osnova da prvostepeni sud primeni odredbu koja se odnosila na ostale slučajeve prekida postupka - član 217. stav 3. zakona, kada se postupak nastavlja na predlog jedne od stranaka, čim prestanu razlozi za prekid. U vezi sa izloženim, Ustavni sud dalje konstauje, da iako je još 2009. godine odlučio o pitanju koje je prvostepeni sud tretirao kao prethodno za rešavanje spornog odnosa, postupak nije nastavljen u smislu člana 217. Zakona o parničnom postupku, iako se radi o radnom sporu u kome se zahteva posebna efikasnost suda.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke , dok je u tački 3. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava, saglasno članu 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji predmet spora ima za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos na strani podnosioca dužini trajanja . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

7. U pogledu navoda o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud nalazi da nema pretpostavki za odlučivanje o povredi navedenih prava u postupku koji još uvek nije okončan, te je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno članuu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog zastoja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti