Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrdivši stav Apelacionog suda da je potraživanje naknade nematerijalne štete zbog torture zastarelo. Rok zastarelosti počinje teći kada se bolest (PTSP) manifestuje, a ne od trenutka formalne dijagnoze.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi Dž. B, Z . B . i J . K , s vih iz Terstenika, Opština Glogovac, u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 17. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dž. B, Z . B . i J . K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7234/16 od 17. februara 201 7. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dž. B, Z . B . i J . K, svi iz Terstenika, Opština Glogovac, izjavili su Ustavnom sudu, 10. maja 201 7. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7234/16 od 17. februara 2017. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su podneli tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njima izvršili pripadnici tog Ministarstva, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan e njihove tužben e zahtev e. Podnosioci smatraju da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži sa jasnim i razumljivim razlozima, što je dovel o do povrede prava na pravično suđenje. Po njihovom mišljenju, drugostepeni sud je proizvoljno protumačio nalaz i mišljenje veštaka, što je dovelo do potpuno pogrešnog zaključka o trenutku početka zastarelosti potraživanja naknade štete . Takvo postupanje apelacionog suda se potpuno razlikuje od stavova drugih su dova u gotovo identičnim slučajevima. Podnosioci ukazuju i na to da je Apelacioni sud morao imati u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih dokumenta u toj oblasti i specifičnu prirodu kršenja prava i sloboda podnosilaca kao pripadnika nacionalne manjine, iznoseći i tvrdnju o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Predložili su da Sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi osnovni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) doneo je presudu P. 14034/16 od 27. juna 2016. godine kojom je , u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan e tužben e zahtev e tužilaca, ovde podnosi laca ustavne žalbe, kojim a su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, da im na ime novčane naknade zbog pretrpljene nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja opšte životne aktivnosti isplati po 150.000 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke presude obavezani su tužioci da tuženoj solidarno plate troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je osporenom presudom Gž. 7234/16 od 17. februara 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio je presudu Osnovnog suda P. 14034/16 od 27. juna 2016. godine. U obrazloženju osporene presude pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužioci za vreme NATO bombardovanja 1999. godine lišeni slobode od strane policije; da je lišenje slobode za tužioce Dž. B . trajalo je od 28. maja 1999. godine do 11. aprila 2000. godine, za tužioca J. K . od 28. maja 1999. godine do 14. aprila 2000. godine, a za tužioca Z . B . od 28. maja 1999. godine do januara 2000. godine; da su tuži oci u iskazima objasnili da su tokom lišenja slobode bili brutalno maltretirani od stran e pripadnika p olicije i da su na kraju sprovedeni u zatvor u Požarevcu; da su tokom boravka u pritvoru bili maltretirani od strane čuvara, a da su uslovi boravka u pritvoru bili izuzetno loši ; da su prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra tužiocima glavne tegobe bile – glavobolje u vratnom predelu, nervoza, napet ost, nemogućnost da spavaju, košmarni s novi i izbegava nje gužvi; da je sadašnja bolest počela u zatvoru u Požarevcu, da se nisu obraća li psihijatrima posle oslobađanja „jer nisu ima li novca da plat e lečenje “; da su sva trojica tužilaca trpeli strah primarni visokog intenziteta u vidu straha za život, zatim sekundarni strah srednjeg intenziteta, pa sekundarni strah nižeg intenziteta, i najzad tercijarni strah niskog intenziteta; da je strah kod tužilaca ostavio posledice u vidu posttraumatskog stresnog poremećaja (u daljem tekstu: PTSP), koji je evoluirao u trajnu promenu ličnosti posle katastrofalnog iskustva; da je kod Dž. B . oboljenje počelo 1999. godine i to dva meseca po zatvaranju, a današnji oblik je dobilo 2009. godine; da je kod J. K. oboljenje počelo 1999. godine, takođe dva meseca po zatvaranju, a današnji oblik je dobilo 2008. godine; da je kod tužioca Z . B . oboljenje počelo 1999. godine, i to dva do tri meseca po zatvaranju, a današnji oblik je dobilo 2008. godine; da kod svih tužilaca lečenje nije završeno, a oboljenja su ostavil a umanjenje opšte životne aktivnosti od 10%, koje se ogleda u lošoj komunikaciji sa okolinom, neraspoloženju, nametnutim sećanjima, gubitkom volje i inicijative za pokretanje novih radnji, samoizolacijom i socijalnom restrikcijom, gubitkom volje za sve što im je ranije pričinjavalo zadovoljstvo; da se veštak izjasnio da za svakog tužioca postoji neposredna povezanost aktuelnog oboljenja i njihovog utamničenja i okolnosti pod kojima su se nalazili u to vreme; da su prvi put osetili tegobe i promene u svom zdravstvenom stanju mesec do tri meseca nakon puš tanja iz zatvora; da su se prvi zdravstveni problemi upravo tada manifestovali, kada su i osetili promene u svom psihičkom statusu, a što predstavlja dijagnostički kriterijum za dijagnozu PTSP, kada su se i razboleli. Dalje je navedeno: da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud odlučio kao u izreci; da su tužioci prve simptome oboljenja osetili tokom boravka u zatvoru, a prvi put se javili lekaru 2000. godine odmah nakon izlaska iz zatvora, jer se nisu osećali dobro; da su prvi pojavni oblici i bolest nastupili dva do tri meseca nakon izlaska iz zatvora; da se umanjenje životne aktivnosti pre svega ispoljava sa jedne strane u fizičkoj manifestaciji u vidu umanjenja funkcionisanja pojedinih organa kod čoveka, ili umanjenja funkcionisanja organizma kao celine ili teškoćama u funkcionisanju pojedinih sistema u organizmu i zbog tog umanjenja u manjoj ili većoj meri ne može da vrši određene aktivnosti koje je ranije vršio ili ih vrši sa povećanim naporom ; da te fizičke manifestacije prati duševna patnja koja se kao subjektivni osećaj javlja istovremeno sa fizičkim smetnjama; da se zbog toga ovaj vid nematerijalne štete javlja onda kada se ispolje određene smetnje u funkcionisanju organizma kod čoveka praćene duševnim patnjama, pa za njeno nastupanje nije relevantan trenutak medicinskog dijagnostikovanja nekog oboljenja, već momenat kada se smetnje pojave; da su, u konkretnom slučaju, tužioci naveli da se odmah po izlasku iz zatvora nisu dobro osećali, da im je smetala buka, da ih je bolela glava, da nisu mogli da spavaju, da nisu mogli da razgovaraju sa drugima; da veštak u svom nalazu , opisujući u čemu se sastoj i umanjenje životne aktivnosti kod tužilaca, kaže da su oni prvi put osetili tegobu i promenu u svom zdravstvenom stanju tri meseca po izlasku iz zatvora, a da se umanjenje životne aktivnosti kod njih ogleda u lošoj komunikaciji sa okolinom, neraspoloženju, nametnutim sećanjima, gubitkom volje i inicijative za pokretanje novih radnji, samoizolacijom i socijalnom restrikcijom, gubitkom volje za sve što im je ranije pričinjavalo zadovoljstvo, pa je očita skoro potpuna podudarnost u manifestacijama umanjenja životne aktivnosti kako su to opisali tužioci i kako je to veštak naveo u svom nalazu; da je zbog toga prvostepeni sud, ceneći prigovor zastarelosti potraživanja za naknadu nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti našao da je osnovan, imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra, prema kome su se kod tužilaca prvi pojavni oblici i bolest nastupili dva do tri meseca nakon izlaska iz zatvora, te kako su se tužioci počeli lečiti 2000. godine, a tužbu su podneli 4. maja 2010. godine, a kako je štetni događaj nastao 1999. godine, to su protek li rok ovi zastarelosti propisan i odredb ama člana 376 . Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su potraživanja tužilaca zastarela ; da je i po nalaženju drugostepenog suda tužbeni zahtev tužilaca trebalo odbiti kao neosnovan, ali ne u celosti s razloga koji je izneo prvostepeni sud; da su tužioci na zapisniku na ročištu glavne rasprave 27. juna 2016. godine naveli da dokazi koji su izvedeni u prethodnom postupku i to prvenstveno nalaz i mišljenje sudskog veštaka kao i dopunsko izjašnjenje prilikom saslušanja na sudu, vrlo jasno ukazuju na ključnu činjenicu i to kada je kod tužilaca nastalo određeno psihičko oboljenje i kada je to oboljenje dobilo svoju konačnu formu, zbog čega smatraju da je činjenično stanje potpuno utvrđeno, pa novih dokaznih predloga nemaju; da veštak u svom izjašnjenju i iskazu datom pred sudom objašnjava da akutna forma ne postoji, već da je oboljenje po dijagnostikovanju hronično, i da bi se postavila navedena dijagnoza mora da se javi minimalno mesec, a maksimalno šest meseci posle traumatizujućeg događaja; da su tužiocu saznali kada boluju od PTSP onog trenutka kada su se obratili lekaru za pomoć; da je tužilac Dž . B . sadašnji oblik bolesti dobio 2009. godine kada se obratio psihijatru i kad mu je uvedena terapija, da se ranije nije javio psihijatru zbog kulturoloških posledica koje bi javljanje psihijatru moglo da izazove; da se oni nisu obratili psihijatru do momenta kada neko od njih više nije mogao da izdrži tegobe, ili članovi porodice više nisu mogli da ih podnesu; da su tužioci sazna li da boluju od PTSP u trenutku kada su se javili Kosovskom centru za rehabilitaciju žrtava torture, pa je za tužioca J. K. aktuelnu formu bolest primila 2008. godine, odnosno kada se obratio centru, odnosno tog momenta je saznao za bolest, a da isto važi i za tužioca Z. B; da su tužioci možda imali akutno stanje bolesti ali nije prepoznato, niti je imao ko da prepozna, da postoji mogućnost da se nisu žalili da im nije dobro; da, u konkretnom slučaju, imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka i njegov iskaz, na koji se tužioci i pozivaju u žalbi, bez obzira na činjenicu što su tužioci odmah po izlasku iz pritvora imali manifestacije koje ukazuju da je njihova životna aktivnost umanjena, oni se nisu obraćali psihijatru zbog, kako to veštak navodi, kulturoloških posledica koje bi javljanje psihijatru moglo da izazove ; da je oboljenje od koga su oboleli prema nalazu i mišljenju veštaka i njegovom izjašnjenju, po digajnostikovanju hronično, i da bi se postavila ta dijagnoza mora da se javi minimalno mesec, a maksimalno šest meseci posle traumatizujućeg događaja; da računajući taj šestomesečni rok nakon traumatizujućeg događaja, i to od momenta kada je svako od tužilaca izašao iz pritvora odnosio zatvora, znači da bi svaki od tužilaca da se javio nadležnom lekaru dobio dijagnozu PTSP kao hronično oboljenje, i to tužioci Dž . B. i J . K . u oktobru mesecu 2000. godine, a tužilac Z. B. u julu mesecu 2000. godine; da od tog momenta za tužioce počinje da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina, i u okviru njega subjektivni rok od tri godine ; da je za tužioce Dž. B. i J . K . zastarelost nastupila u oktobru mesecu 2005. godine, a za tužioca Z. B . u julu mesecu 2005. g odine; da to što se tužioci zbog sredine u kojoj žive nisu javljali lekaru, ne može biti od uticaja na promenu toka zastarelosti; da kako je tužba podneta po isteku objektivnog roka od pet godina i u okviru njega subjektivnog roka od tri godine od dana saznanja za štetu i učinioca odnosno od dan a nastale štete, potraživanje je zastarelo.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na proizvoljnom tumačenju nalaza i mišljenja sudskog veštaka, proizvoljnoj primeni merodavnog prava, te na činjenici da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži sa jasnim i razumljivim razlozima.

Nasuprot tvrdnjama podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da materijalno pravo nije primenjeno na njihovu štetu. Naime, u obrazloženju osporene presude je navedeno da je oboljenje od koga su podnosioci oboleli – PTSP, po dijagnostikovanju hronično, i ono se javlja minimalno mesec, a maksimalno šest meseci nakon traumatizujućeg događaja – u ovom slučaju nakon izlaska iz pritvora, odnosno zatvora. Navedeno stanovište Apelacionog suda, koje u konkretnom slučaju prihva ta Ustavni sud, znači da je rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 376. ZOO počeo da te če onog trenutka kada se najkasnije mogao ispoljiti konačan oblik bolesti ( u julu, odnosno oktobru 2000. godine). S obzirom na to da je tužba podneta 4. maja 2010. godine – nepunih deset godina kasnije , zaključak Apelacionog suda o zastarelo sti potraživanj a naknade štete se ne iskazuje ni kao proizvoljan, niti arbitreran. Stoga je Ustavni sud ocenio da su neosnovani navodi ustavne žalbe da je osporena presuda doneta proizvoljnim tumačenjem nalaza i mišljenja veštaka, odnosno proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče navoda da osporena presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Velikog veća Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Kako povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na navodima koji se, u suštini, odnose na povredu prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi označenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi odredaba člana 25. Ustava, Ustavni sud podseća da označene odredbe garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemče da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Navedena jemstva se u odnosu na predstavnike državnih organa ogledaju prvenstveno u obavezi da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, a čime se osigurava poštovanje materijalnog aspekta ovog prava. S druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa koja podrazumeva da nadležni državni organ, u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje odgovornih lica (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06, od 18. oktobra 2011. godine, st. 39. i 40). Ipak, sa aspekta Evropskog suda za ljudska prava, kada postoje navodi o napadu ili zlostavljanju u pritvoru ili zatv oru, pravni lek koji bi treba lo da bude iscrpljen za potrebe člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda uglavnom će biti građanska tužba za odštetu. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su podnosioci ustavne žalbe u parnici podneli tužbene zahteve za naknadu štete, koji su odbijeni kao neosnovani, jer su potraživanja naknade štete zastarela, to nije moglo doći ni do povrede člana 25. Ustava, jer se pravo na uspeh u takvom postupku ne može garantovati, ukoliko za to nije bilo zakonskog osnova.

Vezano za istaknutu povredu prava pravnu sigurnost, odnosno prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud podseća da je Apelacioni sud u osporenoj presudi Gž. 7234/16 od 17. februara 2017. godine istakao da je oboljenje od koga su podnosioci oboleli - PTSP, po dijagnostikovanju hronično, i ono se javlja minimalno mesec, a maksimalno šest meseci nakon traumatizujućeg događaja – u ovom slučaju nakon izlaska iz pritvora, odnosno zatvora. Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka prihvatio zaključke redovnih sudova prema kojima se rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, računa od trenutka kada je (psihička) bolest postala hronična i tako poprimila oblik konačnog stanja, bez obzira na činjenicu da li su se podnosioci javljali lekaru, kada je bolest konstatovana od strane lekara, odnosno kada su saznali za bolest, te nezavisno od činjenice što lečenje nije završeno i što može trajati do kraja života (v ideti npr. Odluku Ustavnog suda Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine – otpravljena iz Suda 24. juna 2016.). U takvoj situaciji, bez obzira na sadržinu presuda donetih u periodu 2011 – 2016. godine, na koje se podnosioci pozivaju i koje dostavljaju uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je izrazio stanovište u pogledu spornog pravnog pitanja – zastarelosti konkretne štete, koje se dosledno pridržava, a navedena praksa Suda nije mogla ostati nepoznata parničnim sudovima u Republici Srbiji. Iz tog razloga Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nema mesta utvrđivanju postojanja povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe p ovredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u predmetnom postupku imali i iskoristili pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučio nadležan apelacioni sud, čime im je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda. To što su podnosioci ustavne žalbe nezadovoljni konačnim ishodom parničnog postupka ne može biti dokaz o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, niti uticati na postojanje povrede prava na pravno sredstvo, posebno u situaciji kada je Ustavni sud našao da osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti