Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra. Ostali navodi žalbe se odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13019/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 17. juna 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13019/10 od 19. marta 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 170/15 od 25. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što je predmetni parnični postupak , koji po njegovom mišljenju nije bio složen i čijoj dužini nije doprineo, trajao preko deset godina , dok tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže navodno pristrasnim postupanjem sudova prilikom ocene dokaza i izvođenja pravnih zaključaka u korist suprotne strane. Predla že da Sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte, utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara i prizna troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13019/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. decembra 2004. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih D . S . i J . S, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju koji su tužene, u svojstvu dava laca izdržavanja, zaključile sa njegovim pok. ocem i tetkom , u svojstvu primalaca izdržavanja.

Do novembra 2006. godine od osam zakazanih ročišta, sedam nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženih za koje su se povratnice vratile sa konstatacijom da su odseljene sa adrese navedene u tužbi, dva na tužiočevu molbu, jedno zbog sprečenosti predsednika veća, jedno na molbu tuženih kako bi se izjasnile na tužiočev podnesak koji je predat sudu dva dana pre datuma zakazanog ročišta i jedno na saglasan predlog stranaka kako bi se tužilac izjasnio na podnesak tuženih i preinačio tužbu isticanjem zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora.

Zbog smrti tužene J. S . postupak je bio u prekidu od 18. januara 2007. do 1. marta 2008. godine, kada su na mesto ove tužene , po tužiočevom predlog za nastavak postupka od 18. februara 2008. godine, u parnicu stupile Neda i Vesna Stojković koje su oglašene za njene naslednike reše njem od 1. novembra 2007. godine.

U daljem toku postupka, od ukupno 17 zakazanih ročišta, šest nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska, odnosno smrti svedoka, jedno zbog sprečenosti predsednika veća, jedno na molbu tužioca i njegovog punomoćnika i dva na saglasan predlog tužioca i punomoćnika tuženih zbog nedolaska tužiočevog punomoćnika na ročište. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka, četiri svedoka i čitanjem iskaza dva svedoka datih u drugom postupku, a tužilac je ponovo preinačio tužbu isticanjem uz postojeći i zahtev za utvrđenje prava svojine.

Osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13019/10 od 19. marta 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 170/15 od 25. marta 2015. godine pravnosnažno su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđenje prava svojine na bliže opisanim nepokretnostima. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude, pored ostalog, naveo u kojim delovima i iz kojih razloga je prihvatio iskaze parničnih stranaka i saslušanih sveodka, te je utvrdio da je sporni ugovor zaključen 31. oktobra 1984. godine u pismenom obliku i overen od strane sudije uz konstataciju da su stranke upoznate sa odredbama čl. 117. do 122. Zakona o nasleđivanju, da su nakon toga iste stranke 25. septembra 1998. godine zaključile i ugovor o poklonu koji je za predmet imao iste nepokretnosti kao i ugovor o doživotnom izdržavanju. Takođe je utvrđeno da je pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu od 12. februara 2002. godine odbijen tužbeni zahtev S. M . za utvrđenje povrede prava na nužni deo i povraćaj poklona radi namirenja njegovog nužnog dela. Polazeći od izloženog, prvostepeni sud je zaključio da je osporeni ugovor o doživotnom izdržavanju punovažan pravni posao jer je zaključen u formi koju zakon propisuje, da predstavlja stvarni izraz volje ugovornih strana koje su se međusobno pomagale i živele kao jedna porodica, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje njegove ništavosti u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, a koje razloge je kao pravilne prihvatio i drugostepeni sud. Osi m navedenog, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane žalbene navode tužioca da sud nije upozorio ugovorne strane da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu iz razloga što je na samom ugovoru konstatovano da su ugovorne strane upoznate sa odredbama čl. 117. do 122. Zakona o nasleđivanju, dok je za navode o neizvršenju ugovora ocenio kao irelevantne zbog toga što isti mogu da budu od uticaja samo u slučaju da je tražen raskid ugovora, što u konkretnom nije slučaj. Na isti način su ocenjeni i žalbeni navodi o motivu zbog kog je zaključen sporni ugovor s obzirom na kasnije učinjeno besteretno raspolaganje iz razloga što je pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu zahtev za redukcijom poklona odbijen.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne , uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i slobo da u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao preko deset godina i tri i po meseca, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, po stupanja sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i za utvrđenje prava svojine se ne može okarakterisati kao naročito složen, imajući u vidu da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje, osim čitanja pismene dokumentacije, izveden dokaz saslušanjem stranaka i četiri svedoka. Na ovakvu ocenu Suda ne utiče ni okolnost da je procesni položaj tuženih imalo više lica, kao ni činjenica da je tužba dva puta objektivno preinačena jer dokazi koji su do tog momenta bili pribavljeni po prvobitnoj tužbi, bili su od značaja i korišćeni su i za rešenje spora po preinačenoj tužbi.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je, i pored toga što je trebalo da ima interes za brzo okončanje postupka kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih eventualnih prava na imovini koja je predmet spornog ugovora, doprineo dužem trajanju postupka.Naime, tri ročišta nisu održana na njegovu i molbu njegovog punomoćnika, tri na saglasan predlog stranaka zbog nedolaska njegovog punomoćnika na ročište, odnosno zbog preinačenja tužbe i jedno radi ostavljanja roka tuženima za izjašnjenje na podnesak koji je podnosilac predao sudu dva dana pre datuma zakazanog ročišta.

Što se tiče postupanja suda, Ustavni sud konstatuje da dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća, kao i to da je prvostepeni sud ročišta zakazivao u proseku u razmacima do tri meseca.

Osim navedenog, period od 18. januara 2007. do 1. marta 2008. godine, kada je predmetni parnični postupak bio u prekidu zbog smrti jedne od tuženih, ne može se staviti na teret sudu niti podnosiocu, budući da je reč o okolnosti zbog koje prekid nastupa po sili zakona.

Polazeći od svega navedenog, posebno imajući u vidu da se nije radilo o složenom postupku s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, u prilog čemu govori i činjenica da nije sproveden obiman dokazni postupak, Ustavni sud nalazi, da se, i pored doprinosa na strani podnosioca i prekida zbog smrti jedne od stranaka, trajanje konkretnog postupka ne može oceniti razumnim. U prilog iznetom govori i činjenica da je prvostepena presuda doneta nakon više od devet godina od pokretanja postupka, pri čemu Ustavni sud nalazi da prekid postupka koji je trajao nešto više od godinu dana, ne može opravdati ovu okolnost.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 6 00 evra, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i podnosiočevo ponašanje koje je dovelo do toga da postupak traje . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe.

7. Ocenjujući razloge i navode koji se odnose na povredu prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac za svoje navode nije dostavio dokaze koji bi ukazivali da je pravo na nepristrasan sud na bilo koji način dovedeno u pitanje. Po nalaženju Ustavnog suda, podnosiočeva ocena činjeničnih i pravnih zaključaka sudova i iskaza saslušanih svedoka, ne predstavlja dovoljan osnov da bi se oborila pretpostavka o subjektivnoj nepristrasnosti sudije. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj se lična (subjektivna) nepristrasnost sudije pretpostavlja sve dok ne postoji dokaz kojim se dokazuje suprotno (videti presudu Hauschildt protiv Danske , od 24. maja 1989. godine, stav 47.). Iz tog razloga, izneta ocena o pristrasnosti suda se ne može smatrati ustavnopravim razlogom za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na osporene akte odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.