Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak za naknadu štete trajao devet godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se deo žalbe o pravičnom suđenju odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3962/2021
05.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. S, M. Z. i D. Z, svih iz Donjeg kozjeg dola kod Trgovišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe S. S, M. Z. i D. Z. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8175/18 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju.

2. Utvrđuje se pravo S. S, M. Z. i D. Z. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Donjeg kozjeg dola kod Trgovišta podnela je Ustavnom sudu, 25. marta 2021. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, u dva odvojena podneska, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8175/18, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 390/20 od 28. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-3962/2021.

M. Z. iz Donjeg kozjeg dola kod Trgovišta podneo je Ustavnom sudu, 25. marta 2021. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, u dva odvojena podneska, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8175/18, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 390/20 od 28. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-3972/2021.

D. Z. iz Donjeg kozjeg dola kod Trgovišta podnela je Ustavnom sudu, 25. marta 2021. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, u dva odvojena podneska, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8175/18, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 390/20 od 28. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-3973/2021.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

U ustavnim žalbama je, pored ostalog, navedeno: da je postupak po tužbi za naknadu štete zbog smrti bliskog lica trajao devet godina, što je izvan granica razumnog roka; da je proizvoljan zaključak Apelacionog suda u Beogradu da poplava u kojoj je stradao suprug i otac podnosilaca predstavlja višu silu, imajući u vidu da sudovi za to nemaju potrebna stručna znanja; da je, u konkretnom slučaju, reč o događaju koji se mogao predvideti, a samim tim i sprečiti.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe i podnosiocima prizna pravo na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.000.000 dinara, kao i da im dosudi troškove postupka po ustavnim žalbama.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8175/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavnih žalbi su 4. oktobra 2011. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu, tužbu protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede i Opštine Trgovište, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica (supruga i oca koji je stradao prilikom izlivanja Kozjedolske reke, jedne od pritoka reke Pčinja), a tužilac M. Z. i radi naknade materijalne štete na ime pogrebnih troškova. Predmet je zaveden pod brojem P. 21322/11.

Tuženi su odgovore na tužbu dostavili 15. i 17. novembra 2011. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 6. februara 2012. godine.

U službenoj belešci od 16. marta 2012. godine, koja je sačinjena u predmetu istog suda P. 5815/12, konstatovano je da je reč o tužbi sa identičnim činjeničnim i pravnim osnovom, koja je podneta protiv JVP „S.“ Beograd, zbog čega se postupajućem sudiji u predmetu P. 21322/11 predlaže da odluči o eventualnom spajanju. Tužba u navedenom predmetu je podneta 16. marta 2012. godine, ali suđenja u njemu nije bilo, imajući u vidu da je odmah određen prekid postupka do okončanja parnice u predmetu P. 21322/11.

U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih sedam nije održano. Dva zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednog zbog neurednog pozivanja zakonskog zastupnika prvotužene. Vremenski interval između ročišta kretao se od tri do pet meseci, a dva puta je iznosio mesec dana. Na ročištu održanom 28. novembra 2013. godine glavna rasprava je zaključena, ali je tri dana kasnije ponovo otvorena, jer sud nije odlučio o predloženom spajanju sa postupkom u predmetu P. 5815/12. Ročište je nakon toga zakazano za sedam meseci, a u međuvremenu je izvršeno spajanje sa navedenim postupkom (službena beleška od 9. juna 2014. godine). U okviru dokaznog postupka saslušano je četiri svedoka, kao i tužioci u svojstvu parnične stranke. Pribavljeni su spisi predmeta Osnovnog suda u Vranju Kri. 407/10, kao i podaci od područnog javnog preduzeća o uobičajenim troškovima sahrane. Glavna rasprava je zaključena 4. aprila 2017. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21322/11 od 4. aprila 2017. godine, delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca u odnosu na tužene Republiku Srbiju – Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede i JVP „S.“ Beograd, dok su prema tuženoj Opštini Trgovište u celini odbijeni kao neosnovani.

Tužioci su žalbu izjavili 20. juna 2017. godine, dok su prvotužena i trećetuženi to učinili 29. i 30. juna 2017. godine.

Spisi parničnog predmeta su 22. avgusta 2017. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Presudom Gž. 4791/17 od 4. aprila 2018. godine navedena prvostepena presuda je delimično potvrđena (u odbijajućem delu prema prvo i trećetuženom), dok je u preostalom delu ista ukinuta i predmet je 8. maja 2018. godine vraćen na ponovni postupak prvostepenom sudu.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 8175/18. U periodu do narednog presuđenja zakazano je još šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana. Jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog neurednog pozivanja zakonskog zastupnika prvotužene. Ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužioca M. Z, kao i jednog od ranijih svedoka. Glavna rasprava je zaključena 28. maja 2019. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8175/18 od 28. maja 2019. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca u celini.

Tužioci su 18. oktobra 2019. godine izjavili žalbu, na koju je trećetuženi odgovorio podneskom od 18. novembra 2019. godine.

Spisi parničnog predmeta su 20. januara 2020. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Osporenom presudom Gž. 390/20 od 28. decembra 2020. godine žalba tužilaca je odbijena, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Revizija tužilaca od 18. marta 2021. godine odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 8548/21 od 22. juna 2022. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnim žalbama ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21322/11 od 4. aprila 2017. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavnih žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 4. oktobra 2011. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 390/20 od 28. decembra 2020. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i tri meseca, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu činjenična i pravna pitanja nisu bila složena u meri koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, što potvrđuje i okolnost da je u dokaznom postupku saslušano četiri svedoka, kao i podnosioci ustavnih žalbi, u svojstvu parnične stranke.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavnih žalbi imali legitimni interes da sud o njihovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da je reč o naknadi štete zbog smrti člana porodice.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavnih žalbi, Ustavni sud je našao da ne postoji njihov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prva presuda doneta pet i po godina nakon podnošenja tužbe; da su ročišta za glavnu raspravu u periodu do prvog presuđenja zakazivana u vremenskom intervalu od tri do pet meseci, s tim da je, nakon ponovnog otvaranja glavne rasprave, za zakazivanje ročišta bilo potrebno čak sedam meseci; da o predloženom spajanju sa postupkom u predmetu P. 5815/12 nije odlučeno više od dve godine, što je bio razlog zbog kojeg je prvostepeni sud morao ponovo da otvori glavnu raspravu. Međutim, Ustavni sud smatra da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u drugoj polovini 2014. godine, što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja postupka.

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavnih žalbi na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavne žalbe u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da su podnosioci ustavnih žalbi izjavili reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, a ustavnom žalbom nije naknadno osporena dužina trajanja tog postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavnih žalbi zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavnih žalbi pretrpeli zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavnih žalbi, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud je posebno cenio navod da Apelacioni sud u Beogradu nije imao potrebna znanja kako bi izveo zaključak da poplava u kojoj je stradao suprug i otac podnosilaca ustavnih žalbi predstavlja višu silu, ali nalazi da je taj zaključak zasnovan na mišljenju sudskog veštaka iz oblasti vodoprivrede, koji je veštačio u predmetu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5877/17, za koji su parnične stranke dale saglasnost da može da se koristi i u predmetnom postupku, a u kome je, pored ostalog, navedeno da je bujični talas na Kozjedolskoj reci, kao posledica obilnih kišnih padavina, imao verovatnoću događaja ispod 0,1%, tj. povratni period od preko 1.000 godina.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavne žalbe u odnosu na osporeni akt odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti