Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest godina i pet meseci. Naglašeno je da je neefikasnost prvostepenog suda, posebno kašnjenje u zakazivanju prvog ročišta, ključni razlog povrede.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. Ć. iz S. M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. Ć. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P1. 22/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. Ć. iz S. M. podneo je 25. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika B. T, advokata iz S. M, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P1. 22/05, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1379/10 od 18. maja 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 34. stav 3, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je 31. decembra 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu; da je odgovor na tužbu predat sudu tek 1. septembra 2005. godine; da je prvostepena presuda doneta 15. januara 2007. godine, a postala pravnosnažna 14. aprila 2009. godine, kao i da je postupak okončan donošenjem revizijske presude 18. maja 2011. godine, koja je podnosiocu dostavljena 29. jula 2011. godine; da je postupak neopravdano dugo trajao, a da je punomoćnik podnosioca samo jednom bio prinuđen da zatraži odlaganje rasprave.

Navodima ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u delu u kome se osporava revizijska presuda doneta u navedenom postupku, kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ukazuje se, pre svega, na proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalnog prava, konkretno odredaba tada važećeg Zakona o radu koje se odnose na otkaz ugovora o radu od strane poslodavca zbog povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i na postupak u slučaju otkaza, kao i da je ovakvim protivpravnim postupanjem podnosiocu uskraćeno pravo na rad iz člana 60. stav 1. Ustava. Podnosilac navodi da je osporena presuda suprotna i odredbama čl. 4. i 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158, budući da je u konkretnom slučaju sud propustio da utvrdi protivpravnost radnje podnosioca ustavne žalbe, kao i to da li je radnja koja mu se stavlja na teret učinjena u toku ili van radnog vremena, te da podnosilac nije prethodno upozoren na postojanje otkaznih razloga i nije mogao o njima da se izjasni. Takođe smatra da je revizijski sud u osporenoj presudi povredio i njegovo pravo iz člana 34. Ustava, jer se bavio pravnom kvalifikacijom krivičnog dela učinjenog od strane podnosioca, na koji način je prekršena pretpostavka nevinosti, kao i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, budući da je isti sud različito postupao u identičnim pravnim situacijama.

Podnosilac ustavne žalbe je predloženo da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da mu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 22/05 (kasnije Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 368/11) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 31. decembra 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog “T. S.“ a.d. RJ S. M, radi poništaja rešenja tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Tužbom je traženo i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad na poslove na kojima je radio pre donošenja rešenja o otkazu. Formiran je predmet pod brojem P1. 22/05. Tuženom je tužba dostavljena na odgovor 18. avgusta 2005. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je bilo zakazano za 2. novembar 2005. godine, ali je isto odloženo, na zahtev punomoćnika tužioca, da bi na ročištu od 24. novembra 2005. godine sud doneo rešenje da se isto odlaže i zakazuje za 26. decembar 2005. godine kako bi se spisima predmeta združio odgovor na tužbu tuženog, koji je greškom uložen u drugi spis. Nakon odlaganja ročišta zakazanog za 26. decembar 2005. godine, Opštinski sud je 19. januara 2006. godine doneo rešenje kojim je naložio tuženom da u roku od 15 dana dostavi sudu na uvid svoj Kolektivni ugovor, što je tuženi i učinio 30. januara 2006. godine. U toku 2006. godine održano je četiri ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana (ročište zakazano za 19. april 2006. godine otkazano je rešenjem Opštinskog suda od 29. marta 2006. godine bez navođenja razloga, ročište zakazano za 20. septembar 2006. godine odloženo je na neodređeno vreme zbog bolesti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 15. decembar 2006. godine otkazano je rešenjem Opštinskog suda od 7. decembra 2006. godine bez navođenja razloga). Nakon održanog ročišta Opštinski sud je 15. januara 2007. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 22/05 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, te obavezan tuženi da tužioca vrati u radni odnos i rasporedi na poslove i radne zadatke u skladu sa njegovom stručnom spremom i kvalifikacijom.

Postupajući po žalbi tuženog od 18. maja 2007. godine, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je presudom Gž. 1415/07 od 14. aprila 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, a prvostepenu presudu P1. 22/05 od 15. januara 2007. godine potvrdio.

Tuženi je protiv drugostepene presude izjavio reviziju 14. decembra 2009. godine, a Vrhovni kasacioni sud je 18. maja 2011. godine doneo osporenu presudu Rev2. 1379/10 kojom su preinačene presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1415/07 od 14. aprila 2009. godine i presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 22/05 od 15. januara 2007. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju revizijske presude navedeno je: da je tužilac, koji je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu vozača, u avgustu 2004. godine od A. L. i J. L. uzeo iznos od 7.400,00 dinara kako bi rešio zahtev za zasnivanje pretplatničkog odnosa, te uvođenja i priključenja telefonske linije za njihovu unuku D. P; da mu je tuženi rešenjem od 16. decembra 2004. godine otkazao ugovor o radu primenom člana 101. stav 1. tač . 3 ) i 5 ) Zakona o radu, a zbog učinjenih povreda radne obaveze iz člana 19. stav 3. tačka 16. Ugovora o radu, kojom je kao povreda radne obaveze predviđeno prekoračenje datog ovlašćenja; da je donošenju rešenja o otkazu prethodilo upozorenje tužiocu, kao i traženje mišljenja sindikata; da protiv tužioca nije podneta privatna krivična tužba, zbog čega nije vođen krivični postupak.

Prema oceni revizijskog suda, radnja tužioca predstavlja povredu radne obaveze koja je predviđena odredbom člana 19. stav 3. tačka 16. Ugovora o radu, budući da sadržaj poslova vozača ne obuhvata radnju davanja ponude i rešavanja zahteva za zasnivanje pretplatničkog odnosa, odnosno uvođenje i priključenje telefonske linije, na koji način je nastao osnov za otkaz ugovora o radu primenom člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, kao i da su, s obzirom na to da je donošenju rešenja prethodilo upozorenje tužiocu, kao i obaveštenje sindikata, poštovane i odredbe člana 101. stav 2. i člana 104. Zakona o radu, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud našao da je tužiocu pravilnom primenom zakona i u zakonitom postupku doneto rešenje o otkazu ugovora o radu, odnosno da tužbeni zahtev nije osnovan.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Konvencije Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca broj 158 („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/84 i 7/91), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) , koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku i Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01).

Konvencijom Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca broj 158 predviđeno je: da radni odnos radnika neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe (član 4.); da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost (član 7.).

Zakonom o parničnom postupku bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu (član 101. stav 1. tačka 3)); da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu (član 101. stav 2.); da otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tač. 1) do 4), 6) i 7) poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza, te da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu zaposlenom, zatraži mišljenje sindikata čiji je član zaposleni (član 104. st. 1. i 3.); da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu 31. decembra 2004. godine, pa do dana donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1379/10 od 18. maja 2011. godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao šest godina i pet meseci.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime rešavalo o zakonitosti prestanka njegovog radnog odnosa.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, nakon podnošenja tužbe 31. decembra 2004. godine, prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano tek za 2. novembar 2005. godine - nakon jedanaest meseci. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, postupanje Opštinskog suda, koji tek nakon jedanaest meseci od podnošenja tužbe u parnici iz radnog odnosa, zakazuje prvo ročište za glavnu raspravu, se ne može smatrati efikasnim.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1379/10 od 18. maja 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi, a imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku (koje je, pored ostalog, utvrđeno i na osnovu pravila o teretu dokazivanja), izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da radnja tužioca predstavlja povredu radne obaveze koja je predviđena odredbom člana 19. stav 3. tačka 16. Ugovora o radu, budući da sadržaj poslova vozača ne obuhvata radnju davanja ponude i rešavanja zahteva za zasnivanje pretplatničkog odnosa, odnosno uvođenje i priključenje telefonske linije, na koji način je nastao osnov za otkaz ugovora o radu primenom člana 101. stav 1. tačka 3 ) Zakona o radu, kao i da su, s obzirom na to da je donošenju rešenja prethodilo upozorenje tužiocu, kao i obaveštenje sindikata i poštovane su odredbe člana 101. stav 2. i člana 104. Zakona o radu, zbog čega je našao da je tužiocu pravilnom primenom zakona i u zakonitom postupku doneto rešenje o otkazu ugovora o radu, odnosno da tužbeni zahtev nije osnovan. Po mišljenju Ustavnog suda, ovakvo obrazloženje osporene presude je zasnovano na prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pa je stoga, polazeći od navedenog, ocenio da u parničnom postupku nisu povređene garancije pravičnog suđenja, kao ni odredbe čl. 4. i 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca broj 158.

Pored toga, Ustavni sud dodatno ukazuje da su bez uticaja navodi podnosioca o proizvoljnoj primeni odredaba člana 104. Zakona o radu koje se odnose na prekluzivne rokove za davanje otkaza od starne poslodavca (tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza i šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza), budući da tokom prvostepenog postupka među parničnim strankama nije bilo sporno da je tuženi za radnje tužioca, koje predstavljaju povredu radne obaveze, saznao 19. septembra 2004. godine, a da je ugovor o radu otkazan 16. decembra 2004. godine (u roku od tri meseca od dana saznanja), zbog čega Vrhovni kasacioni sud zakonitost pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu nije cenio prema odredbi člana 104. stav 1. Zakona o radu.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, tako mu posledično nije moglo biti povređeno ni pravo na rad, zajemčeno članom 60. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosilac nije dostavio relevantne dokaze da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, u konkretnom slučaju, u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva. Naime, podnosilac ustavne žalbe je u prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova, dostavio izvode iz sudske prakse - „sentence“ odluka Vrhovnog suda Srbije u kojima se razmatra pitanje ocene zakonitosti otkaza ugovora o radu zaposlenom zbog učinjenog krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom, kao i pitanje gubitka prava poslodavca da zbog nastalog otkaznog razloga otkaže ugovor o radu, protekom prekluzivnih rokova iz člana 104. stav 1. Zakona o radu. Uvidom u dostavljene „sentence“, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, s obzirom na to da iz obrazloženja presude koja se ustavnom žalbom osporava proizlazi da je, u konkretnom slučaju, osnov davanja otkaza o radu tužiocu od strane poslodavca bila povreda radne obaveze, a ne učinjeno krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Takođe, ni činjenično stanje vezano za rokove u kojima se mogao otkazati ugovor o radu nije identično, na šta podnosilac neosnovano ukazuje.

Konačno, kako je osporenom presudom odlučivano o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu zbog povrede radne obaveze, a ne o krivičnoj odgovornosti tužioca, to Ustavni sud ukazuje da se osporeni akt ne može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 34. stav 3. Ustava, na čiju povredu se podnosilac takođe pozvao.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1379/10 od 18. maja 2011. godine odbacio kao očigledno neosnovanu.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti