Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1998. godine. Sud je razmatrao period nakon prijateljskog poravnanja pred Evropskim sudom i dosudio naknadu nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3966/2011
17.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. Č. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. Č. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23739/2012, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. Č. iz B. izjavila je 24. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz B, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, te čl. 36. i 58. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7720/2011 (novi broj predmeta P. 23739/2012).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da parnični postupak traje od 1998. godine, ali da je još uvek nije okončan; da je sudu bilo potrebno skoro pune tri godine da pozitivno odluči o podnositeljkinom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, što je po njenom mišljenju neopravdano dug period; da se podnositeljka 2007. godine obratila Evropskom sudu za ljudska prava žaleći se na dužinu tog postupka, i da je sa Republikom Srbijom 2009. godine zaključila prijateljsko poravnanje, ali da ni nakon toga postupak nije okončan. Predložila je da Sud utvrdi povred u prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, te prava na imovinu, kao i da joj dosudi naknadu štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23739/2012 (ranije se predmet vodio pod brojem P. 7720/2011), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 8. oktobra 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv P. R. radi činidbe i naknade štete, zajedno sa predlogom za određivanje privremene mere.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. novembra 1998. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 21. decembra 1998. godine, dok je dopunsko veštačenje određeno na ročištu održanom 10. novembra 1999. godine. Veštak je novi (dopunski) nalaz i mišljenje dostavio sudu 22. februara 2000. godine.

U narednom periodu, na održanim ročištima za glavnu raspravu saslušano je više svedoka, a na ročištu održanom 11. septembra 2002. godine bilo je određeno izvođenje dokaza veštačenjem.

Opštinski sud je 18. marta 2005. godine rešenjem P. 5174/98 odbacio tužbu. Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je ukinuo rešenje P. 5174/98 od 18. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

U daljem toku postupka, Opštinski sud je rešenjem P. 1638/06 od 29. januara 2007. godine odbio tužiljin predlog za određivanje privremene mere. Navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5851/07 od 17. oktobra 2007. godine.

Tokom 2008. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok je Opštinski sud rešenjem P. 1638/06 donetim na ročištu za glavnu raspravu 1. decembra 2008. godine konstatovao da se tužba smatra povučenom, jer parnične stranke, iako su bile uredno pozvane , nisu došle na zakazano ročište.

Tužilja je 17. decembra 2008. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, ukazujući da je u vreme održavanja ročišta zgrada suda bila evakuisana zbog dojave o postavljenoj bombi, te da su svi ulazi u zgradu bili zatvoreni.

Opštinski sud je zakazao ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje za 3. mart 2009. godine, ali ga je odložio zbog potrebe tužene strane da se upozna sa navedenim predlogom, dok je naredno ročište zakazano za 16. mart takođe odloženo, ovog puta zbog potrebe da se tužilja upozna sa podneskom tuženog koji joj je uručen na tom ročištu.

Naredna dva ročišta zakazana povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje za 22. april i 29. jun 2009. godine su održana, a Opštinski sud je nakon toga rešenjem P. 1638/06 od 8. jula 2009. godine odbacio predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 8654/2010 od 23. marta 2011. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda P. 1638/06 od 8. jula 2009. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Osnovni sud je rešenjem P. 7720/2011 od 13. aprila 2011. godine u stavu prvom izreke dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, dok je u stavu drugom izreke stavio van snage rešenje Opštinskog suda P. 1638/06 od 8. jula 2009. godine.

Tuženi je 24. maja 2011. godine izjavio žalbu protiv rešenja Osnovnog suda P. 7720/2011 od 13. aprila 2011. godine. Viši sud u Beogradu (u daljem tekstu: Viš i sud) je doneo rešenje Gž. 11018/11 od 7. decembra 2011. godine kojim je žalbu tuženog izjavljenu protiv stava prvog izreke prvostepenog rešenja odbio kao neosnovanu, dok je prvostepeno rešenje preinačio u stavu drugom izreke, tako što je ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 1638/06 od 1. decembra 2008. godine .

Osnovni sud se rešenjem P. 11992/12 od 11. juna 2012. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u tom predmetu, konstatujući da će po pravnosnažnosti tog rešenja spisi predmeta biti dostavljeni Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Postupajući po žalbi tuženog od 5. jula 2012. godine, Viši sud je rešenjem Gž. 7984/12 od 14. novembra 2012. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda P. 11992/12 od 11. juna 2012. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, pred Osnovnim sudom su održana dva ročišta za glavnu raspravu - 10. aprila i 22. maja 2013. godine, da bi se Osnovni sud rešenjem P. 23739/12 od 22. maja 2013. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u tom predmetu, konstatujući da će po pravnosnažnosti tog rešenja spisi predmeta biti dostavljeni Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu .

Postupajući po žalbi tuženog od 18. juna 2013. godine, Viši sud je rešenjem Gž. 9190/13 od 16. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Osnovnog suda P. 23739/12 od 22. maja 2013. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 6. avgusta 2007. godine podnela predstavku Evropskom sudu za ljudska prava žaleći se na dužinu trajanja parničnog postupka, (koji je predmet ove ustavne žalbe) po osnovu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Vlada Republike Srbije je 6. oktobra 2008. godine ponudila podnositeljki predstavke zaključenje prijateljskog poravnanja nudeći joj na ime naknade štete koju je pretrpela iznos od 2.600 evra. Podnositeljka je pristala na prijateljsko poravnanje, pa je Evropski sud doneo 24. marta 2009. godine Odluku broj 35027/07, u kojoj je navedeno da je među strankama zaključeno prijateljsko poravnanje uz konstataciju da Republika Srbija , bez obzira na tu činjenica , ima obavezu da preduzme sve što je u njenoj moći da se postupanje u predmetnom parničn om postupk u ubrza.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 8. oktobra 1998. godine kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu, ali da još uvek nije okončan.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 15 i po godina.

Ipak, polazeći od činjenice da je za period od 8. oktobra 1998. godine, pa do 24. marta 2009. godine, Republika Srbija u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava priznala da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije , kao i da joj je na ime naknade štete ponuđen iznos od 2.600 evra, koji je ona prihvatila, Ustavni sud je stanovišta da se, u konkretnom slučaju, može razmatrati trajanje postupka počev od 24. marta 2009. godine , pa do donošenja ove odluke.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u navedenom periodu , Ustavni sud je ocenio da niti ona, niti njen punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprinel i odugovlačenju parničnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da isključivu odgovornost za period nakon 24. marta 2009. godine, snose prvostepeni sudovi koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Činjenica da su sudovi punih pet godina , u suštini, bavili samo sa dva procesna pitanja – da li je bilo osnova da se donese rešenje kojim se tužba smatra povučenom, odnosno koji je sud, nakon preinačenja tužbe, stvarno nadležan za postupanje u tom predmetu, dovoljno govori o njihovoj neefikasnosti i nespremnosti da postupak okončaju u razumnom roku.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i činjenicu da je podnositeljka na ime naknade štete, po osnovu prijateljskog priznanja u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava već primila iznos od 2.600 evra. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti