Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da produženje pritvora podnosiocu, stranom državljaninu, zbog opasnosti od bekstva, nije povredilo Ustavom zajemčena prava. Okolnosti slučaja, uključujući državljanstvo i nedostatak veza sa Srbijom, opravdavaju primenu ove mere.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3967/2010
12.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Pejovića iz Petrovca, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Pejovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1859/10 od 5. avgusta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Pejović iz Petrovca, Republika Crna Gora, preko Slavka Berćana, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu 30. avgusta 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1859/10 od 5. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 21, člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u krivičnom postupku, koji se protiv njega vodi pred Višim sudom u Novom Sadu zbog krivičnih dela silovanje iz člana 178. stav 1. KZ i navođenje na samoubistvo iz člana 119. stav 1. KZ, produžen pritvor u kome se nalazi od 26. maja 2008. godine, i to rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 994/10 od 27. jula 2010. godine, uz obrazloženje da je okrivljeni državljanin Crne Gore sa prebivalištem u Crnoj Gori, da ima stan u zakupu u Nemačkoj, a da na teritoriji Srbije nema prebivalište ni boravište, da je penzioner bez obaveza, pa da sve te okolnosti ukazuju na bojazan da bi boravkom na slobodi mogao da se krije ili pobegne, napusti teritoriju Srbije i postane nedostupan sudu. U žalbi protiv tog rešenja branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, predložio je da se rešenje o produženju pritvora preinači i utvrdi jemsto od 30.000 evra kao mera obezbeđenja prisustva podnosioca radi nesmetanog vođenja postupka, sa zabranom napuštanja stana u Beogradu koji je vlasništvo nećaka podnosioca i zabranom prilaženja i komunikacije sa oštećenom K.R, te sa nalogom povremenog javljanja sudu. Međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž. II 1859/10 od 5. avgusta 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog. Podnosilac ukazuje da je članom 17. Ustava utvrđeno da stranci u skladu sa međunarodnim ugovorima imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom, a da je članom 21. Ustava zabranjena svaka diskriminacija neposredna i posredna po bilo kom osnovu, a da mu je sud osporenim drugostepenim rešenjem uskratio pravo da mu se kao strancu i penzioneru trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, uz "uskraćivanje prava na jemstvo kao zamenu mere pritvora". Smatra da je ovakvo rešenje suda u suprotnosti sa članom 2. Ugovora o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima "između Republike Srbije i Crne Gore", gde je ugovoreno da državljani jedne države ugovornice imaju jednaku pravnu zaštitu u postupcima pred sudovima i drugim organima druge države. Takođe, navodi da "sud ni jednom rečju ne obrazlaže predlog da se pritvor podnosiocu ustavne žalbe zameni jemstvom odnosno zabranom napuštanja boravišta u Beogradu, što dovodi do zaključka da ovo pravo zamene blažom merom podnosiocu kao strancu ne pripada i da se na ovaj način diskriminiše". Podnosilac smatra da je donošenjem osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno i njegovo pravo na pravično suđenje, jer sud nije odlučio u pogledu ponuđenog jemstva kao mere obezbeđenja prisustva podnosioca na glavnom pretresu, a na šta je obavezan po zakonu. Takođe, ponosilac se poziva i na dužinu trajanja pritvora od 27. maja 2008. godine pa do poslednjeg produženja rešenjem od 27. jula 2010. godine za još dva meseca, iako odredbe Ustava i ZKP obavezuju sud da se pritvor svede na najkraće neophodno vreme, kako pre, tako i posle podizanja oputužnice, i da se po službenoj dužnosti ukinu mere obezbeđenja prisustva okrivljenog kada prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zamene drugom blažom merom kada za to postoje uslovi. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu povređena navedena Ustavom zajemčena prava i da "naredi" Apelacionom sudu u Novom Sadu da podnosioca pusti na slobodu odmah, uz zamenu mere pritvora merom zabrane napuštanja boravišta u Republici Srbiji.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i izvršenim uvidom u osporena rešenja, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Pred Višim sudom u Novom Sadu protiv podnosioca ustavne žalbe vodi se krivični postupak zbog krivičnog dela silovanje iz člana 178. stav 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu iz člana 119. stav 1. Krivičnog zakonika. Podnosilac ustavne žalbe se nalazi u pritvoru po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Kri. 599/08 od 27. maja 2008. godine, koji mu se računa od 26. maja 2008. godine, kada je lišen slobode. Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je podiglo optužnicu Kt. 387/08 od 16. jula 2008. godine protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog navedenih krivičnih dela, koja je precizirana aktom od 24. marta 2010. godine u pogledu činjeničnog opisa. Pritvor je podnosiocu više puta produžavan, a poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe rešenjem veća Višeg suda u Novom Sadu Kv. 994/10 od 27. jula 2010. godine iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tač. 1) Zakonika o krivičnom postupku, jer postoji osnovana bojazan da bi okrivljeni, u slučaju da se nađe na slobodi, mogao da se krije ili pobegne, te napusti teritoriju Republike Srbije i tako postane nedostupan sudu i onemogući dalji tok krivičnog postupka, s obzirom na to da okrivljeni, kao državljanin Republike Crne Gore, sa prebivalištem u Petrovcu SO Budva, ima stan u zakupu u Nemačkoj, a na teritoriji Republike Srbije nema prebivalište i boravište, i da je penzioner, bez obaveza.

Rešavajući o podnetoj žalbi protiv ovog rešenja, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je 5. avgusta 2010. godine osporeno rešenje Kž. II 1859/10 kojim je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana. Drugostepeni sud je smatrao da je pravilno primenjena odredba člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, jer je činjenica da je okrivljeni državljanin Republike Crne Gore, penzioner, koji ima stan u zakupu u Nemačkoj, a u Republici Srbiji, u kojoj nema prijavljenu adresu prebivališta niti boravišta, nema nikakvog suštinskog razloga za boravak, pa bi očigledno njegovo puštanje na slobodu dovelo do mogućeg skrivanja, odnosno omogućilo mu da pobegne, sakrije se i postane nedostupan za vođenje krivičnog postupka, za koji, prema opisu radnje izvršenja iz optužnog akta, postoji značajan interes za njegovo vođenje. Dalje, u obrazloženju rešenja sud navodi: "Istina, branilac u žalbi navodi okolnosti u smislu mogućnosti da državni organi Republike Srbije, uprkos činjenici da okrivljeni nije njen državljanin i da bi boravio na adresama stanovanja, obezbede prisustvo okrivljenog, odnosno da se on sam javi sudu po pozivu, međutim, u konkretnom slučaju ove tvrdnje nisu dovoljno potkrepljene da bi osporile ili dovele u pitanje za sada još uvek postojeći pritvorski osnov iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP iz kojeg je okrivljenom pritvor i produžen".

4. Odredbom člana 17. Ustava utvrđeno je da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije, a članom 21. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.) i da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.).

Odredbama člana 31. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, kao i da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Članom 32. stav 1. Ustava, svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 133. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor (stav 1.); da će se nadležan sud pridržavati uslova određenih za primenu pojedinih mera, vodeći računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (stav 2.); da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (stav 3.).

Odredba člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo – ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Članom 137. ZKP propisano je, pored ostalog, da okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor i okrivljeni koji je već stavljen u pritvor samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći ili iz razloga propisanih u članu 142. stav 1. tačka 4. ovog zakonika može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka neće pobeći, a sam okrivljeni obeća pred sudom koji odlučuje o jemstvu da se neće kriti i da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište (stav 1.), a članom 140. stav 1. ZKP da rešenje o jemstvu pre i u toku istrage donosi istražni sudija, kao ida posle podignute optužnice, rešenje o jemstvu donosi predsednik veća, a na glavnom pretresu veće.

Članom 146. ZKP propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (stav 2.); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).

Član 178. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05), između ostalog, propisuje: da ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život i telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od dve do deset godina (stav 1.); a član 119. istog zakonika: ko navede drugog na samoubistvo ili mu pomogne u izvršenju samoubistva, pa ovo bude izvršeno ili pokušano, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.).

5. Analizirajući osporeni pojedinačni akt sa stanovišta navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je pošao od toga da pojam određivanja pritvora ima svoju formalno-pravnu i materijalno-pravnu stranu. U formalno-pravnom smislu, određivanje pritvora je lišenje slobode odlukom nadležnog suda, odnosno prvo rešenje suda kojim se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo preduzima mera pritvora, kao mera obezbeđenja njegovog prisustva i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. U materijalno-pravnom smislu, određivanje pritvora postoji svaki put kada nadležni sud u postupku kontrole pritvora, odnosno ispitivanja osnovanosti daljeg zadržavanja na snazi ove mere, utvrdi da i dalje postoje razlozi za pritvor, pri čemu je sud svaki put kada to čini dužan da ispituje postojanje svih zakonom ustanovljenih razloga, imajući u vidu svrhu pritvora. Istovremeno, sud je posebno dužan da vodi računa ne samo o ispunjenosti zakonskih uslova za produženje pritvora, već i o tome da li se ista svrha (obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje postupka) može ostvariti i drugom (blažom) merom. Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 133. stav 3. ZKP proizlazi da će sud po službenoj dužnosti ukinuti pritvor, kao i svaku drugu meru iz člana 133. ZKP, kad prestanu razlozi za njeno dalje zadržavanje na snazi, što znači da je sud dužan da u bilo kojoj fazi krivičnog postupka i za vreme dok još nije istekao period za koji je pritvor određen, ovu meru ukine ako više nema zakonskih razloga za njeno zadržavanje na snazi.

Što se tiče postojanja razloga za određivanje, odnosno produženje pritvora propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, Ustavni sud je utvrdio da ovaj zakonski razlog pretpostavlja da su kumulativno ispunjena dva uslova u odnosu na lice o čijem pritvaranju, odnosno poduženju pritvora se odlučuje, i to: 1) da za to lice postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i 2) da se to lice krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili da postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od njegovog bekstva. Ispunjenost ovih uslova mora se ceniti u svakom konkretnom slučaju.

Ustavni sud je utvrdio da su odluku o postojanju razloga za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe nadležni sudovi zasnovali na tome da je podnosilac ustavne žalbe prema sadržini optužnog akta osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo silovanja u sticaju sa krivičnim delom navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu, i na tome da je podnosilac državljanin Republike Crne Gore, sa zakupom stana u Nemačkoj, po statusu penzioner, te da u Republici Srbiji nema suštinskog razloga za boravak, niti ima prijavljeno prebivalište, što po zaključku, kako Višeg suda u Novom Sadu, tako i Apelacionog suda u Novom Sadu čije je rešenje osporeno ustavnom žalbom, predstavlja okolnost koja ukazuje na opasnost od njegovog bekstva, skrivanja i nedostupnosti za dalje vođenje ovog krivičnog postupka.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim rešenjima, jer se navedenom ustavnom odredbom jemče prava okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice. Kako je u konkretnom slučaju osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu o odbijanju kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog na rešenje Višeg suda u Novom Sadu o produženju pritvora doneto nakon podizanja optužnice, Ustavni sud nalazi da se pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe može postaviti samo u odnosu na pravo garantovano odredbom stava 2. člana 31. Ustava, kojim se svakome jemči da trajanje pritvora posle podizanja optužnice sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je osporeni pojedinačni akt - rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1859/10 od 5. avgusta 2010. godine donet u skladu sa zakonom, što je preduslov da sudska odluka kojom se nekom licu produžava pritvor ne povređuje njegova Ustavom zajemčena prava. U tom smislu, Sud ocenjuje da je u postupku odlučivanju o žalbi na rešenje o produženju pritvora (koji ima za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora) osporeno rešenje doneto saglasno odredbama člana 401. ZKP. Ustavni sud je takođe ocenio da razlozi na kojima se zasniva osporeno rešenje, spadaju u razloge propisane odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP zbog kojih se protiv određenog lica može odrediti, a time i produžiti pritvor. Samim postojanjem optužnice je ispunjen jedan od uslova za određivanje, odnosno produženje pritvora – da postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo. Sa druge strane, iz činjenica koje ne spori ni sam podnosilac ustavne žalbe, i do kojih se došlo u toku krivičnog postupka (da je državljanin Republike Crne Gore, penzioner, sa zakupom stana u Nemačkoj, bez prebivališta i boravišta u Republici Srbiji), proizlazi da nema suštinskih razloga da on kao lice bez radnih obaveza i prebivališta ostane na teritoriji Srbije, te po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, kao drugi propisani uslov za određivanje, odnosno produženje pritvora po osnovu člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP. Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da su osporena rešenja, kako prvostepeno, tako i drugostepeno rešnje, koje se osporava ustavnom žalbom, doneta u postupku koji je sproveden na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona i da se zasnivaju na zakonom propisanim razlozima, iz čega sledi i ocena da je postojao zakonski osnov da se prema podnosiocu ustavne žalbe zadrži na snazi mera pritvora i posle podizanja optužnice. Ustavni sud konstatuje da se razlozi određivanja i produžavanja pritvora, u konkretnom slučaju, zasnivaju na činjenicama koje postoje i traju za sve vreme krivičnog postupka i koje se tokom celog postupka nisu promenile, a koje su takve prirode da objektivno predstavljaju okolnosti koje značajno mogu ukazivati na to da bi puštanjem na slobodu podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni mogao postati nedostupan državnim organima Republike Srbije

Konačno, neophodnost trajanja pritvora i nakon podizanja optužnice, Ustavni sud je cenio i sa stanovišta zakonske obaveze suda da, saglasno odredbi člana 133. stav 3. ZKP, preduzetu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka zameni drugom blažom merom, ali tek kad za to nastupe uslovi. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu proizlazi da je u žalbenom postupku cenjen predlog podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog branioca u pogledu određivanja drugih, blažih mera kojima bi se obezbedilo prisustvo okrivljenog, ali da je sud našao da te tvrdnje branioca okrivljenog, u konkretnom slučaju, nisu dovoljno potkrepljene da bi osporile ili dovele u pitanje za sada još uvek postojeći pritvorski osnov iz člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je stao na stanovište da je osporena sudska odluka o produženju pritvora doneta na zakonom propisan način, iz zakonom utvrđenih razloga i da je zadržavanje na snazi ove procesne mere izvršeno u skladu sa Ustavom utvrđenom svrhom pritvora, te da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da "žalbeni sud nije odlučio u pogledu ponuđenog jemstva kao mere obezbeđenja prisustva podnosioca" čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, Ustavni sud konstatuje, kao što je prethodno navedeno, da je u obrazloženju rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, cenjen taj žalbeni navod, te da podnosiocu nije povređeno naznačeno Ustavom garantovano pravo.

7. Odlučujući u delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu čl. 17. i 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se radi o odredbama Ustava kojima se ne jemči ni jedno samostalno ljudsko pravo, već je reč o osnovnim načelima na kojima počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovih načela akcesorne prirode i može biti vezana samo za istovremno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode.

Kako, po oceni Ustavnog suda, osporenim rešenjem nisu povređena garantovana prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe koji se odnose na povredu ustavnog načela o položaju stranaca u smislu člana 17. Ustava, kao ni na zabranu diskriminacije u smislu člana 21. Ustava.

S obzirom da nije utvrdio povrede naznačenih ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti