Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog neadekvatne satisfakcije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Redovni sudovi su, iako su konstatovali povredu prava u dugotrajnom stečajnom postupku, odbili zahtev za naknadu štete, što ne predstavlja adekvatnu satisfakciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3967/2015
14.10.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz U, kod Požege, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. Gp. 30/15 od 5. februara 2015. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 913/14 od 24. decembra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Užicu St. 40/10 eventualno već isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz U, kod Požege, podneo je 16. juna 2015. godine, preko punomoćnika M. A, advokata iz Požege, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. Gp. 30/15 od 5. februara 2015. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 913/14 od 24. decembra 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanog članom 6. Evropske konvencije zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

Ustavnom žalbom podnosilac osporava rešenja kojima je, i pored pravnosnažno utvrđene povrede prava predlagaču, ovde podnosiocu, na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku, ipak odbijen kao neosnovan njegov zahtev da mu se utvrdi primerena naknada i isplati iznos od 150.000,00 dinara. Kod odlučivanja o zahtevu za naknadu sudovi nisu uzeli u obzir suštinu naknade, niti su cenili značaj i prirodu postavljenog zahteva; da bi naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku morala biti primerena činjeničnom stanju da samo postupak stečaja traje više od pet godina, a imajući u vidu praksu Ustavnog suda Republike Srbije, kao i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim situacijama. Podnosiocu je Zaključkom o listi priznatih i osporenih potraživanja priznato potraživanje u iznosu od 42.577,00 dinara na ime glavnog duga i kamate, koje potiče iz radnog odnosa. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. Gp. 30/15 od 5. februara 2015. godine i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 913/14 od 24. decembra 2014. godine .

Iako podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac navedena rešenja osporava zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koje je sastavni deo označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i uvid u spise predmeta R4. St. 913/14 Privrednog apelacionog suda, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnim i izvršnim presudama Opštinskog suda u Užicu P1. 1066/03 od 5. aprila 2004. godine i P1. 618/03 od 19. maja 2004. godine tuženi - preduzeće „P.“ A.D. iz Užica je obavezan da tužiocu, ovde podnosiocu ustavn e žalb e, isplati neisplaćen e minimaln e zarade sa kamatom. Na osnovu ovih izvršnih isprava pokrenut je postupak prinudnog izvršenja i doneta su rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Užicu I. 1296/04 od 23. septembra 2004. godine i I. 1556/05 od 1. novembra 2005. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoje potraživanje u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 40/10 nad stečajnim dužnikom preduzećem „P .“ A.D. iz Užica, koji je pokrenut rešenjem Trgovinskog suda u Užicu St. 18/09 od 11. avgusta 2009. godine, a koji se i dalje vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 40/10. Prijavljeno potraživanje je priznato u iznosu od 42.577,00 dinara i nije namireno.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 913/14 od 24. decembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno da mu je u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 40/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U stavu drugom izreke, naloženo je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da osporeni stečajni postupak okonča u najkraćem roku. U stavu trećem izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača da mu se isplati iznos od 150.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. U stavu četvrtom izreke, predlagaču je na ime troškova postupka dosuđen iznos od 6.780,00 dinara. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Trgovinskog suda u Užicu St. 18/09 od 5. avgusta 2009. godine pokrenut stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „P .“ A.D. iz Užica; da se po nalaženju suda „radi o srednje složenom postupku stečaja“ , jer, između ostalog, postoji veliki broj poverilaca, među kojima je i 87 razlučnih poverilac a; da je predlagaču priznato potraživanje u iznosu od 42.577,00 dinara, koje u dosadašnjem toku postupka nije namireno, a delimično je osporeno i to za ukupan iznosu od 423.486,00 dinara, s tim da predlagač nije dostavio dokaz da je pokrenuo postupak za utvrđivanje osnovanosti potraživanja; da je postavljeni zahtev u stečajnom postupku od izuzetnog značaja za predlagača, s obzirom na to da se radi o potraživanju iz radnog odnosa; da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka; da je prvostepeni sud u početnoj fazi postupka pokazao „zavidnu marljivost“, ali da je u periodu nakon 2012. godine mogao pokazati veću efikasnost u cilju prodaje imovine stečajnog dužnika , imajući u vidu da je stečajni postupak hitan; da je dužina trajanja stečajnog postupka preko pet godina, pri čemu predlagač nije ostvario svoje pravo t.j. potraživanje koje mu je utvrđeno kao stečajnom poveriocu, i da ona ukazuje da ovaj postupak nije okončan u okviru razumnog roka; ali istovremeno i da su odredbe čl. 8a, 8b. i 8v. Zakona o uređenju sudova za cilj imale ubrzanje postupka, a da je navedenim članovima zakona propisano ovlašćenje sudova da u određenim slučajevima odrede primerenu naknadu; da je svrha postupka propisanog navedenim odredbama ubrzanje postupka, a ne utvrđivanje primerene naknade predlagaču, te da sud nalazi da samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i nalaganje nadležnom sudu da postupak okonča u što kraćem roku predstavlja dovoljnu satisfakciju za predlagača. Predlagač je protiv stava trećeg izreke navedenog rešenja izjavio žalbu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž. gp. 30/15 od 5. februara 2015. godine odbio žalbu predlagača i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno, uz pozivanje na odredbe čl. 8a, 8b. i 8v. Zakona o uređenju sudova , da je dosuđivanje naknade predlagaču vrsta pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava, ali da je primarni cilj i prevashodna svrha postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ubrzanje postupka, odnosno njegovo okončanje.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su i sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 18. Ustava je utvrđeno da se ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima (stav 1.), da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.), a da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013 i 40/2015), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, te da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može se tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a. st. 1. i 2.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu, te da se protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana (član 8b.); na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v.).

5. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. Gp. 30/15 od 5. februara 2015. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 913/14 od 24. decembra 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da se podnosilac pritužuje na izostanak primerene naknade, koja mu nije dosuđena osporenim rešenjima donetim na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), već je njegov zahtev za primerenu naknadu odbijen kao neosnovan, i pored toga što je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu ovu pritužbu o izostanku primerene naknade, kao i označene povrede prava, Ustavni sud je, krećući se u granicama Ustavom utvrđenih nadležnosti i saglasno članu 18. stav 3. Ustava, u oceni osnovanosti ovih navoda pošao od relevantne prakse Evropskog suda i sopstvene prakse i konstatovao da se s tim u vezi kao sporno pitanje postavlja pitanje da li podnosilac i dalje im a status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je ovu pritužbu ispitivao u okviru prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud podseća da prema praksi Evropskog suda, koju prihvata i ovaj Sud, status „žrtve“ podnosioca zavisi od činjenice da li mu je, izričito ili prećutno, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i, ako je neophodno, obezbeđena odgovarajuća naknada u vezi sa tim (videti odluku u predmetu Vidaković protiv Srbije, predstavka broj 16231/07, od 24. maja 2011. godine, stav 26). Načela koja se odnose na dugotrajne postupke, takođe su primenljiva u situaciji kada se podnosioci predstavke žale na kašnjenja u izvršavanju pravnosnažnih presuda donetih u njihovu korist (videti presudu u predmetu Kudić protiv Bosne i Hercegovine , predstavka broj 28971/05, od 9. decembra 2008. godine, stav 17). Ustavni sud dalje ukazuje na to da „izvršenje presude nakon značajnog odlaganja nije, u načelu, dovoljno da podnosilac predstavke bude lišen statusa „žrtve“, osim u slučaju da su nacionalni organi utvrdili dato kršenje (barem suštinski) i pružili odgovarajuću i dovoljnu naknadu“ (videti presudu u predmetu Burdov protiv Rusije (br. 2), predstavka broj 33509/04, od 15. januara 2009. godine, stav 56). Status „žrtve“ na strani podnosioca zavisi od toga da li je naknada koja im je dosuđena adekvatna i dovoljna za postizanje pravičnog zadovoljenja (videti presudu u predmetu Cocchiarella protiv Italije (VV) , predstavka broj 64886/01, stav 93, ESLjP 2006-V).

Primenjujući napred navedene opšte stavove u vezi gubitka statusa „žrtve“ na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim rešenjima podnosiocu izričito utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, čime je ispunjen prvi uslov za gubitak statusa „žrtve“.

Dalji zadatak Ustavnog suda je da oceni da li je ispunjen i drugi uslov za gubitak statusa „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku, konkretnije da ispita da li samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i nalaganje nadležnom sudu da postupak okonča u što kraćem roku , bez dosuđivanja primeren e naknada , predstavlja u konkretnom slučaju dovoljnu i adekvatnu satisfakciju za predlagača.

U vezi osnovanosti ovih pritužbi i tvrdnji podnosioca, a koja se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, a povodom primerene naknade za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, koji se, upravo, primenjuju i u ovom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, kao i gubitku statusa „žrtve“, te i na ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; visinu dosuđenog iznosa naknade štete, trajanje postupka namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, a sa posledičnim gubitkom statusa „žrtve“.

Shodno navedenom, a povodom konkretn og slučaj a, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora biti odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna i to shodno okolnostima. U pogledu okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je tuženi preduzeće „P .“ A.D. iz Užica, obavezan prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažnim presudama Opštinskog suda u Užicu P1. 1066/03 od 5. aprila 2004. godine i P1. 618/03 od 19. maja 2004. godine na isplatu neisplaćenih minimalnih zarada sa kamatom . Nakon toga podnosilac je protiv izvršnog dužnika „P.“ A.D. iz Užica vodio izvršne postupke pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetima I. 1296/04 i I. 1556/05, prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Po otvaranju stečajnog postupka rešenjem Trgovinskog suda u Užicu St. 18/09 od 11. avgusta 2009. godine podnosilac je prijavio svoja potraživanja u navedenom stečajnom postupku, koja su mu delimično priznata. Osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda je cenjena ukupna dužina trajanja stečajnog postupka u kome predlagač pokušava da ostvari svoje pravo, pa kod trajanja postupka od preko pet godina, utvrđeno da je predlagaču, ovde podnosiocu, povređeno pravo iz člana 32. stava 1. Ustava. Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosiocu osporenim rešenjima odbijen kao neosnovan zahtev da se utvrdi primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u traženom iznosu od 150.000,00 dinara, u celosti. Ustavni sud primećuje da su sudovi kod odbijanja zahteva za naknadu nematerijalne štete istakli da , bez obzira što primerena naknada treba da pruži satisfakciju predlagaču (polazeći od njegovog trpljenja i neizvesnosti kojoj je bio izložen zbog trajanja postupka koji je prevazišao razumni rok), da je , ipak, cilj zakonodavca bio , prevashodno, ubrzavanje sudskih postupka, zbog čega je zakonodavac i ostavio ovlašćenje sudovima da po slobodnoj oceni, a u skladu sa članom 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, procene potrebu određivanja primerene naknade, te je iz ovih razloga, po njihovom nalaženju, utvrđivanje povrede prava i nalaganje sudu da ubrza postupak dovoljna satisfakcija predlagaču u konkretnom slučaju. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za odluku o odbijanju zahteva predlagača za određivanje primerene naknade od značaja bila činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kom je dužnik preduzeće sa pretežnim društvenim, odnosno državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu predlagača za utvrđivanje primerene naknade morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja preduzeća sa pretežnim društvenim, odnosno državnim kapitalom, po pravnosnažnim presudama iz 2003. i 2004. godine, te da je do momenta njihovog odlučivanja postupak , kao jedinstvena celina, za podnosioca trajao trinaest godina, kao i da se odbijanje zahteva podnosioca ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji.

Stoga Ustavni sud smatra da utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i nalaganje sudu da ubrza postupak u osporenim rešenjima , u konkretnom slučaju, a bez primerene naknad e, na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja satisfakciju za pretrpljen u povrede prava na suđenje u razumnom roku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede ovog prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju kako stečajnog, tako i celokupnog postupka u kome podnosilac pokušava da ostvari svoje pravo namirenja od preduzeća sa pretežno društvenim, odnosno državnim kapitalom, te ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u prvom delu tačke 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. Gp. 30/15 od 5. februara 2015. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 913/14 od 24. decembra 2014. godine podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Užicu St. 40/10 podnosiocu eventualno već isplaćen. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupka namirenja podnosi oca, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznos iz tačke 2. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

7. Ocenjujući navode podnosioca koji se odnose na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, do koje je po mišljenju podnosioca došlo donošenjem osporenih rešenja, te imajući u vidu zahtev ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac povredu tog u stavnog prava izvodi iz činjenice da mu osporenim rešenjima nije dosuđena pravična naknada zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 40/10. Iz ovih razloga, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog neadekvatne satisfakcije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti