Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko trinaest godina. Dugo trajanje postupka posledica je brojnih propusta i neefikasnosti prvostepenog suda u vođenju postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3969/2010
07.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Zlokasa iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Radomira Zlokasa i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16724/10, kasnije predmet P. 382/11 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Zlokas iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 1. septembra 2010. godine , preko punomoćnika Zorana Lazarevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16724/10.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnosilac je naveo da je njegov pravni prethodnik pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u decembru 1998. godine pokrenuo postupak radi pobijanja ugovora o doživotnom izdržavanju, te da u predmetnom postupku za dvanaest godina nije doneta nijedna prvostepena presuda. Dodao je da je, zbog smrti njegovog pravnog prethodnika, sud prekinuo postupak rešenjem donetim u avgustu 2010. godine, iako je on u parnicu stupio još u januaru 2002. godine. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, te da naloži nadležnim sudovima da u što kraćem roku meritorno odluče o tužbenom zahtevu . Zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 382/11 (ranije P. 16724/10), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe E.O , u svojstvu tužioca, podneo je 30. decembra 1998. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene M.S. radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju, po kojoj je formiran predmet P. 3884/98.

Treći opštinski sud u Beogradu je prvo ročište zakazao za 3. jun 1999. godine, a na sledećem ročištu održanom 21. septembra iste godine sud je odlučio da će o istaknutom prigovoru litispendencije odluka biti doneta naknadno. Rešenjem P. 3884/98 od 8. juna 2000. godine navedeni prigovor je usvojen i tužba je odbačena.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8884/00 od 25. decembra 2000. godine ukinuo prvostepeno rešenje kojim je tužba odbačena i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon tri održana i jednog neodržanog ročišta (ročište nije održano z bog neurednog pozivanja punomoćnika tužilje), punomoćnik tužene je podneskom od 11. januara 2002. godine obavestio sud da je tužilja preminula 9. januara te godine . Podneskom od 25. januara 2002. godine tužiljin sin, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavestio je sud da preuzima parnicu.

U daljem toku postupka, pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih dvadeset osam ročišta, trinaest nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog nedolaska tužene koja je trebalo da bude saslušana u svojstvu stranke, jedno nije održano zbog nedolaska tužioca, a jedno na molbu tužiočevog punomoćnika radi izjašnjenja na nalaz veštaka. Ostala ročišta nisu održana iz sledećih razloga: nedolaska sudskog veštaka, sprečenosti sudije, izjašnjenja tužene na nalaz veštaka, podnetog zahteva za izuzeće sudije od strane tužene, štrajka zaposlenih u sudu, sprečenosti punomoćnika tužene da se odazove pozivu suda, neurednog pozivanja stranaka i njihovih punomoćnika, te iz razloga što su spisi predmeta bili združeni drugom parničnom predmetu. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i sprovedena su dva medicinska veštačenja. Pri tome, nakon dostavljanja nalaza veštaka u maju 2002. godine, ročište je zakazano za 28. januar 2003. godine, a nakon dostavljanja drugog nalaza veštaka medicinske struke u decembru 2005. godine, ročište je zakazano za 18. maj 2006. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16724/10 od 23. avgusta 2010. godine postupak je prekinut zbog smrti prvobitnog tužioca E.O.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 22476/10 od 15. decembra 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje o prekidu postupka i predmet vratio na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pogrešno primenio član 214. Zakona o parničnom postupku kada je prekinuo parnicu zbog smrti tužilje, jer za to nije bilo razloga, s obzirom na to da je pravni sledbenik Radomir Zlokas stupio u parnicu i učestvovao u njoj.

U drugom ponovnom postupku, posle jednog održanog ročišta glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 382/11 od 18. aprila 2011. godine utvrđeno je da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod 3R. 841/93 od 15. jula 1993. godine, dok je tužba odbačena u delu kojim je traženo da se utvrdi da tužena nema pravo da izvrši uknjižbu prava svojine u svoju kor ist na osnovu pomenutog ugovora.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 484/12 od 5. jula 2012. godine: odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio prvostepenu presudu (stav 1. izreke); odbacio žalbu tužioca izjavljenu protiv stava drugog izreke prvostepene presude kao nedozvoljenu (stav 2. izreke).

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni parnični postupak počeo 30. decembra 1998. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 5. jula 2012. godine , kao i da je podnosilac ustavne žalbe u taj postupak stupio 25. januara 2002. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, nezavisno od toga što je podnosilac ustavne žalbe, legit imišući se kao pravni sledbenik tužilje, stupio u parnicu u januaru 2002. godine.

Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka. Međutim, Ustavni sud je ocenio da nijedan od prethodno navedenih činilaca ne može opravdati to da, u konkretnom slučaju, parnični postupak traje preko trinaest i po godina, i da je prvostepena presuda doneta dvanaest godina posle podnošenja tužbe. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da su propusti u pogledu delotvornog i efikasnog vođenja postupka od strane prvostepenog suda osnovni uzrok njegovom neprimereno dugom trajanju. O ovome svedoči činjenica da je Treći opštinski sud u Beogradu prvo ročište zakazao šest meseci nakon podnošenja tužbe, te da je o prigovoru litispendencije odlučio devet meseci nakon isticanja tog prigovora. Takođe, taj sud je po dobijanju nalaza veštaka, ročišta zakazivao posle proteka osam, odnosno više od pet meseci, a osim toga je doneo rešenje o prekidu postupka zbog smrti pravnog prethodnika podnosioca, iako je podnosilac u parnicu stupio osam godina pre nego što je navedeno rešenje o prekidu doneto.

6. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u izreci .

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti