Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko sedam godina. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, naročito zbog dvogodišnjeg zastoja izazvanog neaktivnošću veštaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Vujovića iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Vujovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1260/03 (sada predmet Osnovnog suda u Kraljevu P1. 602/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Kraljevu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Miloš Vujović iz Kraljeva je 16. marta 2009. godine, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1748/08 od 18. decembra 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava.

Podnosilac navodi da su mu Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje i pravo na rad povređena u postupku pred Vrhovni sudom Srbije, pre svega, zbog toga što punomoćnik koji zastupa i prvotuženog i drugotuženog nije imao dva uredna punomoćja za zastupanje, već samo jedno za koje nije jasno koji od tuženih ga je izdao, jer sadrži dva pečata i jedan nečitak potpis. Dalje je navedeno da je Vrhovni sud Srbije ispitivao pobijanu presudu van granica razloga navedenih u reviziji, kao i da se „bavio utvrđivanjem drugačijeg činjeničnog stanja od onog koje je utvrđeno pred prvostepenim sudom, verovatno u dogovoru sa tuženima“. Podnosilac navodi da je on zasnovao radni odnos sa drugotuženim koji mu je bio poslodavac, te stoga prvotuženi nije mogao da mu otkaže ugovor o radu, jer je u članu 97. Zakona o radu iz 2001. godine, jasno propisano da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca. Takođe, rešenje o prestanku radnog odnosa je doneto u postupku restrukturiranja prvotuženog. Međutim taj postupak nikada nije pokrenut, iz čega proizlazi da je i osnov donošenja rešenja nezakonit, jer rešenje nije moglo biti doneto na osnovu člana 117. Zakona o radu, već samo na osnovu člana 101. istog zakona. Podnosilac navodi da je i sama činjenica da je u rešenju o otkazu ugovora o radu naveden pogrešan broj dovoljna da se utvrdi da je rešenje nezakonito, kao i da on nikada nije dao izjavu kojom je se opredelio za prestanak radnog odnosa. Konačno, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je postupanjem redovnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer predmetni radni spor koji bi trebao da se pravnosnažno okonča u roku od šest meseci traje preko šest godina i još uvek nije okončan. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.), da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.), da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 602/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kraljevu u P. 1260/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. avgusta 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Kraljevu tužbu sa zahtevom da se ukine kao nezakonito rešenje tuženog – HK Fabrika vagona Kraljevo AD o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu tužioca broj 72 od 31. jula 2003. godine, kao i da mu tuženi isplati sve zarade i uplati doprinose za socijalno osiguranje za period u kome tužilac nije radio zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu.

Do donošenja delimične presude P. 1260/03 od 28. februara 2008. godine, ukupno je bilo zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana, jer se spis predmeta nalazio kod veštaka, a jedno zbog odsustva uredno pozvanog tuženog. Opštinski sud u Kraljevu je sedam puta od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijala Kraljevo tražio podatak da li su tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, uplaćivani predmetni doprinosi, odnosno da li je u spornom periodu doprinose uplaćivao poslodavac tužioca ili sam tužilac. Pored toga, spis predmeta se nalazio kod veštaka u periodu od 23. avgusta 2005. godine do 11. januara 2008. godine, i u tom periodu Opštinski sud u Kraljevu nije postupao, osim što je dopisima obaveštavao veštaka da je potrebno da vrati spis predmeta sudu. Navedenom delimičnom presudom P. 1260/03 od 28. februara 2008. godine je utvrđeno da se ništi rešenje prvotuženog HK FVK AD Kraljevo o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu tužioca broj 72 od 31. jula 2003. godine koje je doneo prvotuženi, kao nezakonito, i utvrđeno je da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod drugotuženog HK FVK AD „Alatnica“ d.o.o Kraljevo. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je očigledno otkazan pogrešan ugovor o radu, jer ugovor o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim nosi broj 27/97 od 15. novembra 1999. godine, te da je to razlog zbog koga se rešenje o prestanku radnog odnosa mora ništiti. Postupajući po žalbi tuženih, Okružni sud u Kraljevu je 11. aprila 2008. godine doneo presudu Gž. 938/08 kojom je odbijena žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda.

Nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, tuženi su 25. juna 2008. godine izjavili reviziju, da bi 30. septembra 2008. godine Vrhovni sud Srbije doneo rešenje kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka, jer primerak revizije nije dostavljen tužiocu, već greškom strankama koje su izjavile reviziju. Tužilac je 3. novembra 2008. godine odgovorio na reviziju.

Postupajući po reviziji tuženih, Vrhovni sud Srbije je doneo presudu Rev. II 1748/08 od 18. decembra 2008. godine kojom je preinačena presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 938/08 od 11. aprila 2008. godine i delimična presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 1260/03 od 28. februara 2008. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi rešenje tuženog HK FVK AD Kraljevo o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu tužioca broj 72 od 31. jula 2003. godine, kao nezakonito, i da se utvrdi da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog HK FVK AD „Alatnica“ doo Kraljevo, kao neosnovan. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi HK Fabrika vagona AD Kraljevo 31. jula 2003. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu tužiocu, koji je po zanimanju VK metalostrugar zaposlen kod tuženog HK FVK AD „Alatnica“ doo Kraljevo. Navedenim rešenjem otkazan je ugovor o radu broj 24/97 od 1. novembra 1999. godine zaključno sa 31. julom 2003. godine, zbog trajnog prestanka potrebe za radom zaposlenog. Dalje je navedeno da je rešenje doneto u skladu sa Socijalnim programom za rešavanje viška zaposlenih kojima je radni odnos prestao usled restrukturiranja, poslovno tehničke i ekonomsko-finansijske konsolidacije tuženog HK Fabrika vagona AD Kraljevo u postupku pripreme privatizacije, a na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije broj 023-3552/2003 od 19. juna 2003. godine. Takođe je navedeno da se u rešenju kojim je otkazan ugovor o radu konstatuje da se tužilac svojom izjavom opredelio za opciju prestanka radnog odnosa i prijavljivanja Republičkom zavodu za tržište rada sa pravom na otpremninu u visini petostrukog iznosa određenog Odlukom Upravnog odbora tuženog HK Fabrika vagona AD Kraljevo broj 71 od 24. jula 2003. godine. Ugovor o radu koji je tužilac imao zaključen sa HK FVK AD „Alatnica“ doo Kraljevo bio je pod brojem 27/97 od 15. novembra 1999. godine. Vrhovni sud Srbije smatra da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da samo greška u oznaci ugovora o radu koji se otkazuje čini rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonitim. Takođe je navedeno da je prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenje čiji se poništaj traži u ovoj parnici, doneto u zakonito sprovedenom postupku, kako je predviđeno odredbama čl. 114. do 119. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), jer je tužilac u tom postupku dao izjavu da se opredelio za prestanak radnog odnosa sa prijavljivanjem Republičkom zavodu za tržište rada i isplatu otpremnine, te stoga eventualna greška u oznaci ugovora o radu ne čini rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonitim.

Nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu 19. februara 2009. godine, bilo je održano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno odloženo radi izjašnjenja stranaka na nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, ali još uvek nije meritorno odlučeno o preostalom delu tužbenog zahteva.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“', br. 125/04 i 119/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", broj 70/01) bilo je propisano: da je poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih, a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da program iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o zaposlenima koji predstavljaju višak, poslove koje obavljaju, kvalifikacionu strukturu, godine starosti, mere kojima se stvaraju uslovi za njihovo zapošljavanje i rok u kome će dati otkaz, a donosi se u saradnji sa organizacijom nadležnom za poslove zapošljavanja (član 114.); da je poslodavac dužan da na predlog programa iz člana 114. ovog zakona pribavi mišljenje reprezentativnog sindikata, kao i da je poslodavac dužan da uzme u obzir mišljenje i predloge sindikata i da ga obavesti o svom stavu u roku koji ne može biti duži od tri meseca (član 115.); da program rešavanja viška zaposlenih sadrži predlog mera, i to naročito: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, skraćeno radno vreme i druga prava u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (član 116.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 117.); da zaposleni kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 117. ovog zakona otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 119.); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, kao i da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1. i 3.).

Odredbama člana 195. st. 1. i 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, kao i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i tri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Kraljevu 13. avgusta 2003. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do dana podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao pet godina i šest meseci, ali da još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno zbog činjenice da se radi o parnici iz radnog odnosa. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ničim nije doprineo dugom vremenskom trajanju sudskog postupka, niti je preduzimao procesne radnje kojima bi odugovlačio parnični postupak.

Predmet spora je nesumnjivo bio od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo pitanje postojanja radnog odnosa podnosioca.

Razlozi neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka leže u neefikasnom postupanju Opštinskog suda u Kraljevu, koji nije koristio sva procesna ovlašćenja koja su mu stajala na raspolaganju da se postupak sprovede bez odugovlačenja, posebno jer se u ovom slučaju radilo o rešavanju radnog spora.

Ustavni sud naročito ističe činjenicu da je Opštinski sud u Kraljevu sedam puta od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijale Kraljevo tražio podatak da li su tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe uplaćivani predmetni doprinosi, odnosno da li je u spornom periodu doprinose uplaćivao tuženi – poslodavac ili sam tužilac. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Kraljevo je tri puta odgovorio sudu na upućene dopise. Međutim, navedena prepiska između suda i državnog organa - Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje uslovila je, da u predmetnom parničnom postupku, osim što je na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 1. oktobra 2004. godine saslušan svedok, godinu dana ne budu preduzimane radnje koje bi vodile okončanju postupka. U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali svi njeni organi - upravni ili sudski. Drugim rečima, za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem suda ili drugog državnog organa koji je trebao da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak. Ustavni sud nalazi da je i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu sličnog stanovišta. Naime, u predmetu Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske (presuda od 13. jula 1983. godine, broj aplikacije 8737/79, stav 29.), Evropski sud je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku. Videti, takođe i Odluku Ustavnog suda Už – 425/2009 od 8. jula 2010. godine.

Ipak, Ustavni sud smatra da najveći propust Opštinskog suda u Kraljevu leži u činjenici da sud, de facto, nije preduzimao nikakve procesne radnje u periodu od 23. avgusta 2005. godine do 11. januara 2008. godine (pune dve i po godine), kada se spis predmeta nalazio kod veštaka koji je imao zadatak da izvrši ekonomsko-finansijsko veštačenje. U takvoj situaciji sud nije mogao biti samo pasivni posmatrač neodgovornog ponašanja veštaka, već je morao preduzeti sve zakonom date mogućnosti da se postupak što pre okonča, odnosno da pribavi spise predmeta od veštaka. Istina, sud je veštaku uputio devet dopisa u kome urgira da predmet vrati sudu, preteći mu pri tom i novčanom kaznom. Međutim, sud nikada nije doneo rešenje o novčanom kažnjavanju veštaka, a imao je mogućnost, ne samo da ga kazni, već i da odredi drugog veštaka saglasno odredbama čl. 254. i 258 ZPP. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da na sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi koji učestvuju u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Kraljevu u najvećoj meri dovelo do toga da radni spor, koji je po svojoj prirodi hitan i za koga je u zakonu propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje, traje duže od sedam godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Kraljevu, da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P1. 602/10 okončao u mogućem roku.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da bi objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ bilo dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, zbog čega je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Odlučujući ustavnoj žalbi koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i povredu prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1748/08 od 18. decembra 2008. godine nisu povređena navedena ustavna prava podnosioca. Ovo iz razloga jer je osporena presuda zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome su, između ostalog, saslušani svedoci, saslušan tužilac kao parnična stranka i izvršen uvid u relevantne pismene dokaze. Pored toga, Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije dao jasne, potpune i ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega smatra da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa doneto u zakonito sprovedenom postupku. Ovo stoga što je podnosilac ustavne žalbe dao izjavu poslodavcu kojom se opredelio za prestanak radnog odnosa sa prijavljivanjem Republičkom zavodu za tržište rada i isplatu otpremnine, pa tako ni eventualna greška u oznaci ugovora o radu, niti to da li je drugotuženi umesto prvotuženog mogao da potpiše predmetno rešenje o prestanku ugovora, ne čine rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonitim.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da ne mogu biti od uticaja na povredu prava na pravično suđenje ni navodi ustavne žalbe da je revizija morala biti odbačena, jer punomoćnik tuženih koji je advokat nije imao uredno punomoćje za izjavljivanje revizije, zbog činjenice da se na punomoćju nalaze dva pečata (pečat prvotuženog i pečat drugotuženog), ali samo jedan potpis ovlašćenog lica za zastupanje. Ovo stoga što zastupanje stranke od strane neovlašćenog lica može predstavljati povredu procesnih normi samo ako se odnosi na samog žalioca, ali ne i ako se odnosi na drugu parničnu stranku (Ustavni sud je ovakav stav izrazio u Odluci Už – 474/2009 od 2. decembra 2010. godine). Odgovarajući na navode ustavne žalbe, Sud ocenjuje da Vrhovni sud Srbije nije izmenio činjenično stanje, kako se to neosnovano navodi, već je samo izveo drugačiji zaključak iz utvrđenog činjeničnog stanja, što je uslovilo i krajnji ishod parničnog postupka, koji je za podnosioca nepovoljan.

Konačno, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, u granicama njegove nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1748/08 od 18. decembra 2008. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević