Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko dvanaest godina. Kao glavni razlog za dugotrajnost postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Lj . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. Lj . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1447/06 (ranije P. 210/99) , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Lj . iz Beograda podneo je, 16. maja 2012. godine, preko punomoćnika B . K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1447/06 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak započeo u januaru 1999. godine, kada je podneta tužba u ovoj pravnoj stvari, a da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude u novembru 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao 13 godina, što se ne može smatrati razumnim rokom za okončanje predmetne parnice. U pogledu osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine, između ostalog, navedeno je: da zaključak Apelacionog suda da nije bila obavezna primena Jugoslovenskog standarda za izračunavanje površine i zapremine objekata u visokogradnji JU.U.C2.100, „ne odgovara istini“; da je „nerazumljiv“ zaključak drugostepenog suda da tužilac nije tokom postupka dokazao, da se usled davanja garaže na čuvanje trećem licu imovina tuženog uvećala, odnosno da tuženi time nije stekao određenu korist koja bi predstavljala sticanje bez osnova; da je Apelacioni sud u Beogradu neovlašćeno i nezakonito odlučivao o pravnosnažnim odlukama Trećeg opštinskog suda u tačkama XII i XV, imajući u vidu da ni tužilac, ni tuženi nisu izjavili žalbu po navedenim tačkama, te da je neosnovano prvostepeni sud, a što je potvrdio i Apelacioni sud, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove, iako je tužilac uspeo u četiri tačke tužbenog zahteva, a tuženi samo u jednoj.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1447/06, kao i da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine i da naloži nadležnim sudovima da ponovo odluče „po tužbenim zahtevima iz stava II, IV, VI, VIII, IX, X, XI, XIII, XIV i XVI izreke prvostepene presude, kao i stava XVIII, kojim je sud odlučio o troškovima parničnog postupka“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49319/10 (ranije Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 210/99 i P. 1447/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. januara 1999. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Preduzeća p, g. i, r . i . i . „N .“ K. AD Beograd, radi utvrđenja i predaje u posed garaže, na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog između tužioca i tuženog.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 210/99. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 9. februara 1999. godine kada je tuženi dostavio protivtužbu kojom je tražio da se raskine ugovor o kupoprodaji predmetne garaže. Do donošenja delimične presude po tužbi i protivtužbi, zakazano je još 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak osam ročišta nije održano i to četiri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno bez navođenja razloga zašto nije održano, jedno zbog sprečenosti tužioca da pristupi na ročište, jedno zbog uručivanja podneska punomoćniku tuženog neposredno pred ročište i jedno na saglasan predlog stranaka, zbog sprečenosti veštaka da pristupi na ročište.

Delimičnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 210/99 od 9. oktobra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno pravo vanknjižnog vlasništva tužioca na predmetnoj garaži, kao i da tužilac može na osnovu te presude da upiše pravo vlasništva u zemljišnim knjigama kada se za to steknu zakonom propisani uslovi i obavezan tuženi da preda tužiocu u posed i na slobodno raspolaganje predmetnu garažu, dok je protivtužbeni zahtev delimično usvojen i tužilac obavezan da tuženom plati na ime neisplaćenog dela površine predmetne garaže za 3,30 m2 iznos od 2.600 dinara, sa kamatom od 2. novembra 1999. godine, kao dana podnošenja protivtužbe.

Tužilac i tuženi su izjavili žalbe protiv navedene delimične presude.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 210/99 od 21. maja 2004. godine ispravljena je delimična presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 210/99 od 9. septembra 2003. godine, usled očigledne greške u pisanju datuma donošenja delimične presude.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 210/99 od 20. maja 2004. godine ispravljena je delimična presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 210/99 od 9. septembra 2003. godine, usled očigledne greške u pisanju naziva tuženog preduzeća.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9100/04 od 24. novembra 2004. godine vratio Trećem opštinskom sudu u Beogradu nerazmotrene spise predmeta P. 210/99, radi dopune postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1899/05 od 6. aprila 2005. godine potvrđena je delimična presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 210/99 od 9. septembra 2003. godine, ispravljena navedenim rešenjima istog suda, u stavovima u kojima je tužbeni zahtev usvojen, dok je delimična presuda ukinuta u delovima kojima je delimično usvojen, a delimično odbijen protivtužbeni zahtev i u tim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, predmet je dobio novi broj P. 1197/05. Do donošenja sledeće presude zakazano je 22 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to dva ročišta iz razloga što veštak nije u ostavljenom roku dostavio nalaz i mišljenje, jedno radi izjašnjenja parničnih stranaka na nalaz i mišljenje veštaka, jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki i jedno zbog izostanka uredno pozvanih parničnih stranaka sa ročišta od 23. februara 2006. godine, kada je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, ali je već na narednom ročištu održanom 3. maja 2006. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i postupak je bio nastavljen pod novim brojem P. 1447/06. Ročišta su zakazivana u relativno kratkim rokovima, u periodima od po nekoliko meseci, a na održanim ročištima je sproveden veoma obiman dokazni postupak u kojima je, između ostalog, izvršen uvid u brojnu pismenu dokumentaciju, tri puta određeno dopunsko građevinsko veštačenje, saslušan sudski veštak, potom tužilac i tuženi i izvršeno njihovo suočenje.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1447/06 od 14. aprila 2009. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužioca, protivtužbeni zahtev je odbijen i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove, kao što je navedeno u stavovima od I do XVIII izreke presude.

Viši sud u Beogradu se rešenjem Gž. 13509/10 od 22. juna 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbama izjavljenim protiv navedene presude.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine potvrdio prvostepenu presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1447/06 od 14. aprila 2009. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom, delu stava sedamnaestog kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog za isplatu neisplaćenog dela garaže za iznos od 4.492,08 dinara, sa zateznom kamatom počev od 2. novembra 1999. godine do isplate i u stavu osamnaestom izreke, i u tom delu žalbe tužioca i tuženog su odbijene kao neosnovane, dok je preinačio prvostepenu presudu u stavovima prvom i sedmom i u preostalom delu stava sedamnaestog izreke. Naime, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine, preinačena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1447/06 od 14. aprila 2009. godine, tako što je u njenom stavu prvom i u stavu sedmom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu sticanja bez osnova na ime više uplaćenog iznosa kupoprodajne cene za površinu garaže od 3,83 m2, isplati iznos od 2.036,57 evra, sa kamatom, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime sticanja bez osnova u visini zakupnine za period od 5. decembra 1998. do 5. februara 2000. godine isplati iznos od 1.144,64 evra, sa kamatom i tako što je je u preostalom delu stava sedamnaestog izreke obavezan tužilac da tuženom preduzeću na ime neisplaćenog dela površine predmetne garaže isplati iznos od 4.212,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 2. novembra 1999. godine, kao dana podnošenja protivtužbe, pa do isplate.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno odlučio u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četvrtaestom, petnaestom, šesnaestom, i u delu stava sedamnaestog izreke ožalbene presude kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog za isplatu neisplaćenog dela garaže za iznos od 4.492,08 dinara, sa zateznom kamatom, počev od 2. novembra 1999. godine do isplate i u stavu osamnaestom izreke, zbog čega je žalbe tužioca i tuženog u tom delu odbio kao neosnovane; da je međutim, prvostepeni sud donoseći odluku u stavovima prvom, sedmom i preostalom delu stava sedamnaestog izreke pobijane presude, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, na čiju pravilnu primenu drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 372. stav 25. Zakona o parničnom postupku, a na koje nedostatke tuženi osnovano ukazuje u žalbi, zbog čega se prvostepena presuda u tom delu ne može prihvatiti kao pravilna, iz razloga što je prvostepeni sud, polazeći od pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, izveo pogrešan zaključak da je tužilac tuženom na ime kupoprodajne cene garaže isplatio veći iznos za površinu od 3,83 kvm, i stavom prvim izreke pobijane presude obavezao tuženog da tužiocu po osnovu sticanja bez osnova na ime više uplaćenog iznosa kupoprodajne cene za tu površinu garaže isplati iznos od 2.036,57 evra, sa pripadajućom kamatom od 24. novembra 1998. godine do isplate; da primena Jugoslovenskog standarda za izračunavanje površine i zapremine objekata u visokogradnji JU.U.C2.100, prema kojem je tužilac obračunao površinu garaže za koju zahteva od tuženog povraćaj iznosa za koji smatra da je više isplatio na ime kupoprodajne cene, a koji navodi i sudski veštak za građevinsku oblast u svom nalazu i mišljenju, saglasno članu 3. Pravilnika koji je objavljen u „Službenom glasniku SRJ“, broj 59/95 od 15. decembra 1995. godine, nije bila obavezna, a ugovorne strane ugovorom o kupoprodaji garaže nisu ugovorile primenu navedenog standarda za obračunavanje površine garaže, već je ugovorena stvarna, podna površina garaže od 16,76 kvm, a među parničnim strankama nije sporno da je tužilac tuženom isplatio kupoprodajnu cenu garaže za površinu od 16,22 kvm; da tužilac, koji tvrdi da je površina garaže manja od ugovorene, nije tražio utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji garaže u tom delu kojim je ugovorena veća površina; da je, takođe, prvostepeni sud donoseći odluku u stavu sedmom izreke pobijane presude pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pa je nepravilno zaključio da se tuženi neosnovano obogatio u visini mesečne zakupnine za vremenski period od 5. decembra 1998. godine, kao ugovorenog datuma predaje garaže u državinu tužiocu, do 26. oktobra 2004. godine, kao dana kada je izvršena predaja; da tužilac nije tokom postupka dokazao, imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, da se usled davanja na čuvanje garaže trećem licu imovina tuženog uvećala, odnosno, da je time tuženi stekao određenu korist, koja bi predstavljala sticanje bez osnova, zbog čega je Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu i u ovom delu tužbeni zahtev odbio; da među parničnim strankama nije bilo sporno da je tužilac isplatio tuženom na ime kupoprodajne cene garaže iznos za površinu od 16,22 kvm i da su ugovorom o kupoprodaji stranke ugovorile kupoprodaju garaže površine od 16,76 kvm, da je u vreme zaključenja ugovora garaža bila završena, te da su ugovarači prilikom ugovaranja površine garaže u samom ugovoru imali u vidu stvarnu, podnu površinu koja je izmerena i iznosi 16,76 kvm; da je ugovorena kupoprodajna cena od 7.800, 00 dinara po kvm, iz čega proizlazi da tužilac nije isplatio tuženom kupoprodajnu cenu za površinu garaže od 0,54 kvm, koja iznosi 4.212,00 dinara, pa je Apelacioni sud u ovom delu usvojio protivtužbeni zahtev tuženog i obavezao tužioca na ispunjenje preuzete ugovorne obaveze isplatom i preostalog dela kupoprodajne cene, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od podnošenja protivtužbe, do isplate. U obrazloženju ove presude je navedeno i da je potvrđena odluka prvostepenog suda o troškovima postupka, sadržana u stavu osamnaestom izreke prvostepene presude, s obzirom na to da je prvostepeni sud pravilno odlučio imajući u vidu uspeh parničnih stranaka u ovoj parnici u kojoj su delimično uspele u sporu, pri čemu izvršeno preinačenje nije bilo od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 17. aprila 2012. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 20. januara 1999. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem Presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 12 i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao više od 12 i po godina, što samo po sebi može da ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, sud je nakon tri godine i devet meseci doneo delimičnu presudu P. 210/99 od 9. oktobra 2003. godine (ispravljenu rešenjima P. 210/99 od 20. i 21. maja 2004. godine), kojom je utvrđeno da tužilac ima pravo vanknjižnog vlasništva na predmetnoj garaži i obavezan tuženi da preda u posed i na slobodno korišćenje tužiocu garažu. Međutim, po tužbi radi utvrđenja (čije je objektivno preinačenje sud dozvolio tokom postupka - radi duga, naknade štete i neosnovanog obogaćenja), u preostalom delu, kao i po protivtužbi, sud je odlučio u ponovnom postupku donošenjem presude P. 1447/06 od 14. aprila 2009. godine, nakon pet i po godina. Odlučivanje drugostepenog suda o žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene presude je trajalo nešto više od dve godine (presudom Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine), što se ne smatra značajnim prekoračenjem, imajući u vidu da je 1. januara 2010. godine došlo do reforme u pravosuđu, i da se Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 13509/10 od 22. juna 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbama protiv prvostepene presude, što je dovelo do izvesnog produženja trajanja drugostepenog postupka.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio izuzetno činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je sud sproveo veoma obiman dokazni postupak, u kojem je sprovedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje i građevinsko veštačenje i čak tri dopunska građevinska veštačenja, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Međutim, Sud je ocenio da izneta složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ipak ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, kao i da je sud u cilju ispunjenja zakonske obaveze da se postupak sprovede efikasno, bio dužan da obezbedi da se veštačenje sprovede u primerenom roku.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da svojim ponašanjem nije značajnije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila pravni standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1447/06 (ranije P. 210/99).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude, koji su bili predmet ocene drugostepenog suda i pored toga osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12912/10 od 17. novembra 2011. godine u delu kojim je preinačena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1447/06 od 14. aprila 2009. godine u stavovima prvom, sedmom i preostalom delu stava sedamnaestog izreke, tako što je u stavu prvom izreke i u stavu sedmom izreke osporene presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu sticanja bez osnova na ime više uplaćenog iznosa kupoprodajne cene za površinu garaže od 3,83 m2, isplati iznos od 2.036,57 evra, sa kamatom, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime sticanja bez osnova u visini zakupnine za period od 5. decembra 1998. do 5. februara 2000. godine isplati iznos od 1.144,64 evra, sa kamatom i tako što je u preostalom delu stava sedamnaestog izreke obavezan tužilac da tuženom preduzeću na ime neisplaćenog dela površine predmetne garaže isplati iznos od 4.212,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 2. novembra 1999. godine, kao dana podnošenja protivtužbe, pa do isplate.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi dao jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je prvostepenu presudu potvrdio u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom, delu stava sedamnaestog kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog za isplatu neisplaćenog dela garaže za iznos od 4.492,08 dinara, sa zateznom kamatom, počev od 2. novembra 1999. godine, do isplate i u stavu osamnaestom izreke, a preinačio u preostalim stavovima njene izreke. Naime, drugostepeni sud je u osporenoj presudi odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu sticanja bez osnova na ime više uplaćenog iznosa kupoprodajne cene za površinu garaže od 3,83 kvm isplati iznos od 2.036,57 evra, sa pripadajućom kamatom, jer je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da su ugovorne strane ugovorom o kupoprodaji garaže ugovorile primenu Jugoslovenskog standarda za izračunavanje površine i zapremine objekata u visokogradnji JU.U.C2.100, prema kojoj je tužilac obračunao površinu garaže za koju zahteva od tuženog povraćaj iznosa za koji smatra da je više isplatio na ime kupoprodajne cene. Pri tome, drugostepeni sud je pošao od toga da, saglasno članu 3. Pravilnika o jugoslovenskim standardima iz oblasti građevinarstva („Službeni glasnik SRJ“, broj 59/95, od 15. decembra 1995. godine) primena navedenog standarda nije bila obavezna, da među strankama nije sporno da je tužilac isplatio tuženom na ime kupoprodajne cene iznos za površinu garaže od 16,22 kvm, a ugovorom o kupoprodaji stranke su ugovorile kupoprodaju garaže površine 16,76 kvm, da su, imajući u vidu da je u vreme zaključenja ugovora garaža bila završena, ugovarači prilikom ugovaranja površine garaže u samom ugovoru imali u vidu stvarnu, podnu površinu koja je izmerena i iznosi 16,76 kvm, zbog čega, po mišljenju Apelacionog suda, tužiocu ne pripada pravo na povraćaj iznosa kupoprodajne cene za površinu garaže od 3,83 kvm. Pored toga, tužilac, koji tvrdi da je površina garaže manja od ugovorene, nije tražio utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji garaže u delu kojim je ugovorena veća površina.

Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u preostalom delu stava sedamnaestog izreke, jer je zaključio da tužilac nije tuženom isplatio kupoprodajnu cenu za površinu garaže od 0,54 kvm, koja iznosi 4.212,00 dinara, pa je Apelacioni sud u ovom delu usvojio protivtužbeni zahtev i obavezao tužioca na ispunjenje preuzete ugovorne obaveze isplatom i preostalog dela kupoprodajne cene, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od podnošenja protivtužbe, do isplate.

Takođe, drugostepeni sud je u spornoj presudi ocenio da je prvostepeni sud donoseći odluku u stavu sedmom izreke pobijane presude pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da se tuženi neosnovano obogatio u visini mesečne zakupnine za vremenski period od ugovorenog dana predaje garaže u državinu tužiocu, do dana kada je izvršena predaja, iz razloga što tužilac tokom postupka nije dokazao da se imovina tuženog uvećala, odnosno da je stekao određenu korist, koja bi predstavljala sticanje bez osnova, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i u ovom delu i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su, u konkretnom slučaju, propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje privatnopravnih imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti