Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava okrivljenog
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog navodne povrede prava okrivljenog. Iz zapisnika o saslušanju osumnjičenog proizlazi da je podnosilac bio obavešten o delu koje mu se stavlja na teret i da nije imao primedbe, čime su navodi žalbe demantovani.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Boje Karać i Mirjane Babić, obe iz Novog Sada na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Boje Karać i Mirjane Babić izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 392/10 od 3. juna 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Boja Karać i Mirjana Babić, obe iz Beograda, preko punomoćnika Rajka Vukmirovića, advokata iz Novog Sada, podnele su Ustavnom sudu 1. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 392/10 od 3. juna 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio, da je po tužbi tužioca Radenka Karaća vođen parnični postupak protiv tuženih, ovde podnositeljki ustavne žalbe, u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1125/97, koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1205/03 od 31. jula 2003. godine. Ovom presudom odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1125/97 od 20. novembra 2002. godine, kojom su u stavu drugom izreke obavezane tužene da tužiocu naknade parnične troškove.
Tužene su protiv drugostepene presude izjavile reviziju Vrhovnom sudu Srbije.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 274/03 od 4. februara 2004. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju, jer vrednost predmeta spora nije prelazio zakonom propisani minumum.
Podnositeljke ustavne žalbe su kao tužene podnele Opštinskom sudu u Novom Sadu 12. februara 2008. godine podnesak sa zahtevom da se izvrši korekcija odluke o parničnim troškovima sadržane u pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1125/97 od 20. novembra 2002. godine.
Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 1125/97 od 22. maja 2008. godine obacio kao nedozvoljen podnesak tuženih, ovde podnositeljki ustavne žalbe.
Viši sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Gž. 392/10 od 3. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih, ovde podnositeljki ustavne žalbe, i potvrdio prvostepeno rešenje.
4. Ustavni sud je utvrdio da je odluka kojom su obavezane podnositeljke ustavne žalbe da naknade parnične troškove tužiocu sadržana u pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1125/97 od 20. novembra 2002. godine. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 124/05 i 111/09) u članu 349. daje mogućnost ispravljanja očigledne pogreške u računanju u pravnosnažnim odlukama, koje podnositeljke ustavne žalbe nisu tražile u navedenom podnesku, već su zahtevale izmenu pravnosnažne odluke o parničnim troškovima u smislu ponovnog utvrđivanja troškova. Ustavni sud ukazuje da Zakon o parničnom postupku ne predviđa pravno sredstvo čijim bi izjavljivanjem došlo do ponovnog odlučivanja o pravnosnažno presuđenim troškovima, a time i eventualnog preinačenja takve pravnosnažne odluke. Prema tome, postupak koji se vodio po zahtevu podnositeljki ustavne žalbe u kome je doneto osporeno rešenje, po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo, niti nastavak opisanog parničnog postupka, niti sa njim čini jedinstvenu celinu. Samim tim osporeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu je Gž. 392/10 od 3. juna 2010. godine kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju zahteva podnosteljki o ponovnom utvrđivanju parničnih troškova, ne predstavlja pojedinačni akt kojim je odlučeno o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe iz člana 170. Ustava, odnosno člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, protiv kojeg postoji mogućnost izjavljavanje ustavne žalbe.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić