Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, koje je uključivalo duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Đukić iz Krčedina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 1. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Đukić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 558/05, kasnije pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3730/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Đukić iz Krčedina je, 18. juna 2015. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 830/15 od 5. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu , zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, doneta uz povredu pravila o teretu snošenja troškova srazmerno uspehu u sporu; da je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je postupak trajao deset godina. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu u osporenom delu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke protiv odluke o troškovima postupka, da podnositeljki na ime naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi iznos od 50.000 dinara, kao i da odloži izvršenje osporenog dela presude do donošenja odluke po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi - Sudska jedinica Inđija P. 3730/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ranko Mihaljica iz Golubinaca je 3. novembra 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv tužene - ovde podnositeljke ustavne žalbe radi utvrđenja sutekovine, sa predlogom da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime doprinosa uvećanju imovine tužene na objektima sagrađenim na katastarskoj parceli broj 556/86, K.O. Krčedin, isplati iznos od 695.530 dinara, sa zakonsk om zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate. U toku parničnog postupka, tužbeni zahtev je više puta preinačavan, a konačno je preinačen podneskom od 19. maja 2014. godine.

Tužba je dostavljena tuženoj na odgovor 14. decembra 2005. godine, a odgovor na tužbu je primljen u prvostepenom sudu 30. decembra 2005. godine.

Do donošenja prve prvostepen presude u ovom sporu 2. aprila 2009. godine, pred prvostepenim sudom je zakazano osamnaest ročišta (16. februara, 9. marta, 10. aprila, 12. juna, 11. septembra i 15. novembra 2006. godine, 18. januara, 14. marta, 21. maja, 29. avgusta, 22. oktobra i 12. decembra 2007. godine, 25. februara, 29. maja, 11. septembra i 5. novembra 2008. godine, te 11. februara i 2. aprila 2009. godine), od kojih je održano 13, a nije održano pet ročišta, uglavnom iz razloga na strani veštaka. U sprovednom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i tužene, kao parničnih stranaka, saslušanjem devet svedoka i izvođenjem dokaza građevinskim veštačenjem, prvo putem sudskog veštaka Z. J, a zatim putem sudskog veštaka J. D.

Opštinski sud u Inđiji je, presudom P. 558/15 od 2. aprila 2009. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati iznos od 106.279,13 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 4. septembra 2008. godine pa do isplate, kao i da mu na ime troškova postupka plati iznos od 46.922,05 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. aprila 2009. godine pa do isplate (stav prvi izreke ), a odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva da mu tužena isplati iznos od 531.395,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 4. septembra 2008. godine pa do isp late, kao i da mu na ime troškova pos tupka plati iznos od 73.077,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. aprila 2009. godine pa do isplate (stav drugi izreke). Presuda je dostavljena tuženoj 23. decembra 2009. godine .

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude 31. decembra 2009. godine, a tužena 8. januara 2010. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 7415/10 od 18. maja 2010. godine, usvojio žalbe parničnih stranaka, te ukinuo presudu Opštinskog suda u Inđiji P. 558/05 od 2. aprila 2009. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji na ponovno suđenje, jer je našao da je ožalbena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, pa je sporna i pravilna primena materijalnog prava. Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu sa spisima predmeta je dostavljeno prvostepenom sudu 7. juna 2010. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, zak azano je ukupno 11 ročišta (30. marta, 10. jula i 1. novembra 2012. godine, 10. jula, 1. oktobra i 12. decembra 2013. godine, 26. februara, 16. maja, 8. avgusta i 28. oktobra 2014. godine i 10. februara 2015. godine), od kojih je održano sedam, a nisu održana četiri ročišta.

Na ročištu od 10. jula 2012. godine , tuženoj je uručen podnesak tužioca od 9. jula 2012. godine, kojim je preinačio tužbu tako što je tužbom obuhvatio i tužene drugog i trećeg reda - Sanju Đukić i Tanju Đukić, ćerke prvotužene , i naloženo joj je da se u roku od osam dana izjasni o ovom podnesku i da dostavi adrese tuženih drugog i trećeg reda .

Podneskom od 27. avgusta 2012. godine tužena se usprotivila preinačenju tužbe i obavestila sud da ne zna adrese tuženih drugog i trećeg reda, jer ne žive sa njom.

Nakon toga, usledilo je više pokušaja dostavljanja podneska tužioca o subjektivnom preinačenju tužbe tuženima drugog i trećeg reda , da bi se one, podnescima od 22. januara 2013. godine, izjasnile da ne prista ju da stupe u postupak.

Prvostepeni sud je, rešenjem P. 3730/10 od 5. marta 2013. g odine odbio kao neosnovan predlog tužioca za subjektivno preinačenje tužbe i tužbenog zahteva na strani tužene.

Na narednom ročištu održanom 10. jula 2013. godine, tužilac je predložio spajanje ovog predmeta sa predmetom P. 335/13 formiranim po njegovoj tužbi protiv Sanje Đukić i Tanje Đukić, koji predlog je prvostepeni sud odbio na ročištu održanom 1. oktobra 2013. godine.

Ročište 12. decembra 2013. godine je, na saglasan predlog parničnih stranaka, odloženo za 26. februara 2014. godine.

U nastavku postupka, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i tužene, dopunskim građevinskim veštačenjem putem veštaka J. D, koji je dostavio dopunski izveštaj i pismeno izjašnjenje o primedbama tužene i saslušanjem veštaka. Tužbeni zahtev je konačno preinačen podneskom od 19. maja 2014. godine, tako što je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu isplati iznos od

111.536,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 3. maja 2014. godine pa do isplate.

Osnovi sud u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji je, presudom P. 3739/10 od 10. februara 2015. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da tužiocu po osnovu ulaganja isplati iznos od 111.536,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 3. maja 2014. godine, pa do isplate, kao i da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznos u od 203.531,00 dinar a, sa zakonskom zat eznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude pa do isplate (stav prvi izreke), dok je odbio, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 27.469,00 dinara, kao razliku od traženih 231.000 dina ra do dosuđenih 203.531 dinara (stav drugi izreke).

Tužena je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu 20. marta 2015. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 830/15 od 5. maja 2015. godine, delimično usvojio žalbu tužene i preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji P. 3739/10 od 10. februara 2015. godine u delu odluke o kamati, utoliko što je odbio zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni novčani iznos za period od 3. maja 2014. do 10. februara 2015. godine (stav prvi izreke presude), preinačio odluku o troškovima postupka iz stava prvog izreke pobijane presude, utoliko što je obavezu tužene na naknadu troškova postupka snizio sa iznosa od 203.531 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. februara 2015. godine do isplate, a na iznos od 191.531 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. februara 2015. godine do isplate (stav drugi izreke presude); odbio žalbu tužene u preostalom delu i potvrdio prvostepenu presudu u preostalom pobijanom nepreinačenom usvajajućem delu (stav treći izreke presude), te obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 6.000 dinara (stav četvrti izreke). U obrazloženju osporene presude se navodi da je , po oceni drugostepenog suda , odlučujući o troškovima postupka , prvostepeni sud pravilno postupio i obavezao tuženu da tu žiocu nadoknadi troškove s obzirom na njegov uspeh u ovoj pravnoj stvari, pa su suprotni žalbeni navodi neosnovani. Uobrazloženju presude se takođe, navodi: da, međutim, osnovano tužena u svojoj žalbi ističe da je prvostepeni sud, odlučujući o troškovima postupka, tužiocu dosudio troškove i za radnje koje nisu bile nužne za potrebe vođenja postupka; da je prvostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove sastava pet obrazloženih podnesaka, iako tužiocu pripadaju samo troškovi za sastav žalbe od 31. decembra 2009. godine i podnesaka od 19. maja 2014. i 16. juna 2014. godine, budući da su samo ova pismena bila nužna za vođenje postupka; da kako su preostali troškovi postupka pravilno dosuđeni i tužena obavezana na isplatu istih, taj sud je , primenom člana 161 Zakona o parničnom postupku , preinačio odluku o troškovima postupka i obavezao tuženu na isplatu iznosa od 191.531,00 dinara (umesto iznosa od 203.531,00 dinara) , sa zakonskom zateznom kamatom od 10. februara 2015. godine do isplate.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svak o ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a odredbom stava 2. istog člana utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) . Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 3. novembra 2005. godine, da je parnica u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe počela da teče 15. decembra 2005. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 5. maja 2015. godine .

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe trajao devet godina i četiri i po meseca, što ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o, pre svega, činjenično složenom sporu, radi čijeg rešavanja je nadležni sud izveo složen i obiman dokazni postupak, u kome je, pored saslušanja parničnih stranaka i većeg broja svedoka, dva puta izveden i dokaz građevinskim veštačenjem, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka imala opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje o tužbenom zahtevu protiv nje .

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je sama podnositeljka ustavne žalbe u izvesnoj meri doprinela trajanju postupka. Ovde se ima u vidu da je na ročištu od 10. jula 2012. godine podnositeljki ostavljen rok od osam dana za izjašnjenje o predlogu tužioca za subjektivno preinačenje tužbe i dostavljanje adrese novih tuženih drugog i trećeg reda, a da je ona dostavila izjašnjenje posle mesec i po dana, bez traženih adresa, iako se radi o njenim ćerkama, čime je doprinela da izjašnjenje novih tuženih bude primljeno u sudu posle više od pola godine od stavljanja predloga za subjektivno preinačenje; pored toga, ročište od 12. decembra 2013. godine je odloženo za 26. februara 2014. godine na saglasan predlog parničnih stranaka, te se ni ovaj period ne može staviti na teret suda.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka, ipak, dao prv ostepeni sud svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem, s obzirom na to da je postupak pred prvostepenim sudom u ovom sporu trajao ukupno punih osam godina. Pri tome, nakon dostavljanja drugostepenog rešenja o ukidanju prvostepene presude 7. juna 2010. godine do zakazivanja prvog ročišta u ponovnom prvostepenom postupku , protekl o je godin u dana i deset meseci bez ikakve aktivnosti suda u ovom predmetu. Osim toga, prva prvostepena presuda P. 558/15 od 2. aprila 2009. godine dostavljena je podnositeljki skoro devet meseci nakon donošenja, što je neprihvatljivo dugo vreme za dostavljanje pismenog otpravka donete presude .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 558/05, kasnije pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 3730/10 , podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Naime, podnositeljka je u ustavnoj žalbi postavila zahtev da joj se na ime naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi naknada u iznosu od 50.000 dinara, što upravo predstavlja protivvrednost 400 evra.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povred i navedenih ustavnih prava osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je na osnovu sadržine ustavne žalbe utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava zasniva na navodima o pogrešnoj primeni pravila da stranka ima pravo na naknadu troškova parničnog postupka srazmerno uspehu u sporu. Međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu je prilikom razmatranja ožalbene prvostepene odluke o troškovima parničnog postupka našao, kao i prethodno prvostepeni sud, da je tužilac, čiji je konačno preinačeni tužbeni zahtev usvojen u celosti, u potpunosti uspeo u sporu, a takvu primenu merodavnog procesnog prava Ustavni sud ne smatra arbitrernom, niti proizvoljnom. Stoga je Ustavni sud našao da se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda Apelacionog suda u Beogradu, to je očigledno da je podnositeljka iskoristi la svoje pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj žalbi je meritorno odlučeno, a ovo pravo ne garantuje povoljnu odluku po podnosioca žalbe ukoliko za to nisu ispunjeni uslovi, te ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u konkretnom slučaju.

U vezi sa navodom podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Usta vni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze o tome da je nadležni sud poslednje instance u nekom drugom postupku u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava osporenim presudama zasniva na navodima o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud našao da nisu ustavnopravno prihvatljivi, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi ovog prava.

Polazeći od napred navedeno g, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud doneo končanu odluku o ustavnoj žalbi, ne postoji osnov za razmatranje zahteva podnositeljke za odlaganje osporene presude, te Sud nije razmatrao ovaj zahtev.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti