Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Nikole Zavišića protiv presuda kojima je naloženo njegovo iseljenje. Sud je utvrdio da redovni sudovi nisu povredili pravo na pravično suđenje, jer je pravilno utvrđeno da je podnosilac imao rešenu stambenu potrebu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3978/2010
15.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Zavišića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Nikole Zavišića izjavljena protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1736/06 od 20. septembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16383/07 od 9. juna 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 270/10 od 21. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Zavišić iz Beograda, preko punomoćnika Gorice Lazić, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 2. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na nezavisan, nepristrasan sud i na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odlučeno da se podnosilac ustavne žalbe kao tuženi iseli iz stana u ulici Vojvode Stepe broj 148 u Beogradu, jer predmetni stan koristi bez pravnog osnova. Naime, osporenim sudskim odlukama je utvrđeno da je podnosilac u trenutku smrti njegovog oca (1992. godine) kao nosioca stanarskog prava na navedenom stanu, kao i njegove majke, imao rešeno stambenu potrebu tako što je postao nosilac stanarskog prava na drugom stanu u ulici Prote Mateje u Beogradu, a nakon toga i suvlasnik toga stana po osnovu sticanja u bračnoj zajednici. Podnosilac ustavne žalbe smatra da nije imao rešenu stambenu potrebu, jer je njegovo stanarsko pravo na tom drugom stanu trajno prestalo 1987. godine kada je napustio bračnu zajednicu i vratio se u porodično domaćinstvo svojih roditelja, nakon čega je u ugovoru o korišćenju predmetnog stana u ulici Vojvode Stepe koji je dodeljen njegom ocu označen kao član porodičnog domaćinstva. Navodi da je taj drugi stan kasnije otkupila njegova supruga svojim sredstvima u trenutku kada su već bili faktički rastavljeni. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je tužba tužioca trebalo da bude odbačena, s obzirom na to da se između njega i tužioca u trenutku podnošenja tužbe već vodila parnica po istom zahtevu koja je pravnosnažno okončana 29. juna 2006. godine. Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da prvostepeni sud nije utvrdio da li je on imao rešeno stambeno pitanje, kao i da li je ostvario zajednicu života sa svojim roditeljima u trenutku njihove smrti, na koje okolnosti je predložio izvođenje dokaza saslušanjem svedoka, koje prvostepeni sud nije prihvatio.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio: da je tužilac Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojnograđevinski centar „Beograd“ nosilac prava raspolaganja na predmetnom stanu u ulici Vojvode Stepe, koji je dodeljen na korišćenje sada pokojnom ocu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu ugovora o zameni stana i da je otac tuženog zaključio, ugovor o korišćenju stana u kome su kao članovi domaćinstva bili upisani njegova supruga i njegov sin - tuženi; da je tuženi postao nosilac stanarskog prava na drugom stanu u ulici Prote Mateje na osnovu ugovora o korišćenju stana od 1984. godine, u kom ugovoru su kao članovi domaćinstva pored njega uneti i njegova žena i deca, a koji stan je supruga tuženog otkupila 1993. godine; da se tuženi od supruge razveo presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 714/96 od 21. marta 1996. godine, a da su tuženi i njegova supruga izvršili deobu bračne tekovine, tako što su zaključili poravnjanje 17. maja 2001. godine pred navedenim sudom u predmetu P. 3/01, kojim je bivša supruga tuženog postala isključivi vlasnik stana u ulici Prote Mateje; da je otac tuženog umro 1992. godine, a majka 2000. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 1736/06 od 20. septembra 2007. godine, u stavu prvom izreke obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se sa svim licima i stvarima iseli iz označenog stana u ulici Vojvode Stepe broj 148 u Beogradu i tako ispražnjeni stan preda tužiocu na slobodno korišćenje i raspolaganje. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da tuženi ima pravo da nastavi da koristi stan u svojstvu zakupca. U stavu trećem izreke ove presude odbačen je protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi bio član porodičnog domaćinstva ranijeg nosioca stanarskog prava – svog oca u trenutku njegove smrti. U stavu četvrtom izreke obustavljen je postupak u delu protivtužbenog zahteva kojim je traženo da presuda zameni ugovor o zakupu stana, a stavu petom izreke odbijen je prigovor tuženog da između istih stranaka o istom zahtevu teče parnica.

Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 16383/07 odbio kao neosnovanu žalbu tuženog – protivtužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovno kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 270/10 od 21. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu revizuju tuženog – protivtužioca izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, kao i osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka o optužbama protiv njega.

5. Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovih prava zasnivaju, Ustavni sud posebno ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajmčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio, a što je prihvatio drugostepeni i revizijski sud, da je podnosilac ustavne žalbe u trenutku smrti svojih roditelja imao rešenu stambenu potrebu, zbog čega je bez pravnog osnova koristio stan koji je dodeljen njegovom ocu na korišćenje na osnovu ugovora o zameni. Podnosiočevi razlozi kojima se osporava navedeno stanovište sudova i na kome zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje - da je od 1987. godine neprekidno stanovao sa svojim roditeljima, da je u ugovoru u korišćenju stana u ulici Vojvode Stepe koji je dodeljen njegovom ocu na osnovu ugovora o zameni označen kao član porodičnog domaćinstva i da je njegova supruga 1993. godine otkupila stan u ulici Prote Mateje, pored toga što su razmatrani u osporenoj prvostepenoj presudi, bili su istaknuti u žalbi protiv osporene prvostepene presude, kao i u reviziji protiv osporene drugostepene presude. Ovi razlozi su detaljno cenjeni u drugostepenoj i revizijskoj presudi, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporenih odluka, niti se ukazuje na proizvoljnost i arbitrernost u njihovom donošenju. U odsustvu očigledne proizvoljnosti prilikom odlučivanja, ne mogu se dovesti u pitanje zaključci navedenih sudova, niti njihovo tumačenje Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 12/90) i Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80, 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05).

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da prvostepeni sud nije prihvatio njegov predlog za izvođenje dokaza saslušanjem svedoka na okolnost utvrđivanja rešene stambene potrebe i ostvarivanja zajednice života sa svojim roditeljima, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju predloženih dokaza, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden ili da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu jedne od parničnih stranaka. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi na to osnovano ukazivali.

Tačni su navodi podnosioca ustavne žalbe da se između njega i tužioca u trenutku podnošenja tužbe u konkretnom parničnom postupku već vodila parnica po istom zahtevu koja je pravnosnažno okončana 29. juna 2006. godine. Međutim, navedena parnica je okončana donošenjem rešenja kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom. Okončanje parnice ovom procesnom odlukom ne predstavlja procesnu smetnju da se podnese tužba sa istim zahtevom protiv istog tuženog.

Podnosilac ustavne žalbe nije naveo kojim konkretnim radnjama i postupanjem parničnog suda je povređena garancija nezavisnosti i nepristrasnosti suda, kao element ustavnog prava na pravično suđenje, niti je uz ustavnu žalbu za te tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti