Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji traje preko osam godina. Sud je naložio da se postupak okonča u najkraćem mogućem roku i utvrdio pravo podnositeljke na naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Anike Krstić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. juna 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Anike Krstić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodi pod oznakom P. br. 6842/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se Drugom opštinskom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anika Krstić iz Beograda je 7. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Žarka Petrovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodi pod oznakom P. br. 6842/08 i povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je na demonstracijama Saveza za promene održanim 29. septembra 1999. godine pretrpela teške telesne povrede od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, pa je morala da bude podvrgnuta medicinskim intervencijama u Beogradu i u Švajcarskoj.
Podnositeljka i njena sestra Jovana Krstić podnele su Drugom opštinskom sudu u Beogradu 28. avgusta 2000. godine tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Drugi opštinski sud u Beogradu je 9. januara 2003. godine doneo delimičnu presudu kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilja u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, a 13. juna 2006. godine presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje Anike Krstić u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete. Tužena je 27. decembra 2006. godine izjavila žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu od 13. juna 2006. godine, a do dana podnošenja ustavne žalbe Okružni sud u Beogradu još nije odlučio po žalbi tužene.
Budući da „nije ispoštovan standard suđenja u razumnom roku, kao i da Okružni sud u Beogradu u roku od 15 meseci nije odlučio po žalbi tužene“, podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud donese odluku kojom će utvrditi da je radnjama Drugog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu u parničnom postupku koji se vodi pod brojem P. br. 5300/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.
2. Ustavni sud je 18. marta 2009. godine, u skladu sa odredbama člana 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 109/07) i člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 24/08 i 27/08), zahtevao od Drugog opštinskog suda u Beogradu da dostavi na uvid spise predmeta P. br. 5300/03, kao i da se izjasni o navodima iz ustavne žalbe. Fotokopija spisa predmeta, kao i izjašnjenje predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu da je prvostepeni sud postupao ažurno u parničnom postupku po tužbi podnositeljke ustavne žalbe dostavljeni su Ustavnom sudu 31. marta 2009. godine.
Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5300/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu.
Podnositeljka ustavne žalbe i njena sestra Jovana Krstić podnele su Drugom opštinskom sudu u Beogradu 28. avgusta 2000. godine tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije. Predmet se vodio pod oznakom P. br. 3583/00. U odgovoru na tužbu, zastupnik tužene je osporio i osnovanost i visinu tužbenog zahteva.
U toku postupka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu (11. decembra 2000, 23. januara 2001, 5. marta 2001, 23. marta 2001, 4. aprila 2002, 12. juna 2002, 2. septembra 2002, 17. oktobra 2002, 28. novembra 2002, 13. decembra 2002. i 9. januara 2003. godine). Ročište zakazano za 17. oktobar 2002. godine nije održano zbog toga što punomoćnik tužilja nije dostavio potrebne dokaze, a ročište zakazano za 28. novembar 2002. godine nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije.
Na ročištu za glavnu raspravu održanom 23. marta 2001. godine sud je odredio da se izvede dokaz medicinskim veštačenjem od strane sudskih veštaka i to oftamologa, neuropsihijatra i hirurga - traumatologa, a na okolnost pretrpljenih telesnih povreda i duševnih bolova tužilja. Veštak - oftamolog je dostavio nalaz i mišljenje 20. juna 2001. godine, veštak hirurg - traumatolog 5. oktobra 2001. godine, a veštak - neuropsihijatar 26. novembra 2001. godine. Budući da su veštaci imali različita gledišta u pogledu procenta umanjenja životne sposobnosti kod prvotužilje, sud je dopisima od 4. aprila 2002. godine i 12. juna 2002. godine naložio veštacima da usaglase svoja mišljenja. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 2. septembra 2002. godine, veštaci su se usaglasili da umanjenje životne sposobnosti prvotužilje iznosi 20%.
Podneskom od 19. septembra 2002. godine, punomoćnik tužilja je preinačio tužbeni zahtev.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 9. januara 2003. godine doneo delimičnu presudu P. br. 3583/00, kojom je, u stavu 1. izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilja, pa je obavezao tuženu da tužilji Aniki Krstić isplati na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 300.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 250.000,00 dinara i za umanjenu opštu životnu sposobnost iznos od 700.000,00 dinara, a tužilji Jovani Krstić za pretrpljene fizičke bolove iznos od 120.000,00 dinara i za pretrpljen strah iznos od 80.000,00 dinara, u stavu 2. izreke odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužilja preko dosuđenog iznosa iz stava 1. izreke, a u stavu 3. izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje Anike Krstić za naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja. U obrazloženju presude, sud je naveo da je doneo delimičnu presudu budući da je za konačnu odluku sazreo samo deo tužbenog zahteva, dok će o zahtevu tužilje Anike Krstić za naknadu štete zbog trajnog povećanja potreba i na ime novčane rente, kao i o zahtevu za naknadu troškova postupka odlučiti po pravosnažnosti delimične presude. Presuda je doneta nakon postupka koji je trajao 2 godine i 4 meseca.
Zastupnik tužene je 28. februara 2003. godine izjavio žalbu protiv delimične presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 3583/00 od 9. januara 2003. godine.
Okružni sud u Beogradu je 26. juna 2003. godine doneo presudu Gž 3632/03, kojom je je preinačio delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 3583/00 od 9. januara 2003. godine, u delu stava 1. izreke, pa je obavezao tuženu da tužilji Aniki Krstić na ime naknade nematerijalne štete za umanjenu opštu životnu sposobnost isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa kamatom, a ukinuo je delimičnu presudu u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete za troškove lečenja, pa je predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju presude, Okružni sud je naveo da pobijana delimična presuda u pogledu odluke o naknadi materijalne štete za troškove lečenja tužilji Aniki Krstić ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, a pored toga je i bazirana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, pa je dat nalog prvostepenom sudu da u ponovnom postupku, dodatnim veštačenjem od strane sudskog veštaka - oftamologa, utvrdi opravdanost operacije prvotužilje u Švajcarskoj, odnosno da li je kod nas bilo moguće izvršiti operaciju ili ne, pa u zavisnosti od ishoda te ocene, da utvrdi koliko bi ta operacija kod nas koštala, da li je prvotužilja bila zdravstveno osigurana i da li su troškovi njenog lečenja mogli biti pokriveni zdravstvenim osiguranjem.
U ponovnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod oznakom P. br. 5300/03, zakazano je ukupno 9 ročišta za glavnu raspravu (19. decembra 2003, 12. marta 2004, 2. juna 2005, 12. jula 2005, 7. oktobra 2005, 7. novembra 2005, 20. januara 2006. godine, 24. marta 2006. i 13. juna 2006. godine). Sud je na molbu punomoćnika tužilje otkazao ročište za glavnu raspravu zakazano za 24. mart 2006. godine, a ročište zakazano za 12. juli 2006. godine nije održano zbog nedolaska veštaka.
Na ročištu za glavnu raspravu održanom 12. marta 2004. godine, postupajući po nalozima drugostepenog suda, Drugi opštinski sud u Beogradu je odredio da dopunsko veštačenje obavi sudski veštak - oftamolog, a na okolnosti navedene u nalogu drugostepenog suda. Međutim, kako iz zdravstvenih razloga veštak - oftamolog nije mogao da obavi veštačenje, sud je poverio veštačenje drugom sudskom veštaku, koji je 8. decembra 2004. godine dostavio nalaz i mišljenje, u kome je navedeno da su operacije kojima je prvotužilja bila podvrgnuta bile indikovane, da u našoj zemlji u vreme obavljanja operacije nad prvotužiljom, nije bilo moguće uraditi takve operacije, odnosno na njih bi se čekalo mesecima, da bi dalje odlaganje operacije moglo da dovede do novih komplikacija na povređenom oku,
Na ročištu za glavnu raspravu održanom 7. novembra 2005. godine, punomoćnik tužilja je povukao tužbu u delu kojim je traženo da se tužena obaveže na isplatu novčane rente.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. juna 2006. godine doneo presudu P. br. 5300/03, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje Anike Krstić za naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka. Presuda je doneta nakon postupka koji je trajao 2 godine i 6 meseci.
Zastupnik tužene je 30. novembra 2006. godine izjavio žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5300/03 od 13. juna 2006. godine.
Okružni sud u Beogradu je 13. oktobra 2008. godine doneo rešenje Gž. br. 1423/07, kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5300/03 od 13. juna 2006. godine, u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete na ime troškova lečenja, kao i u delu koji se odnosi na naknadu troškova parničnog postupka, pa je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju presude, Okružni sud je naveo da se presuda prvostepenog suda zasnivala na nepotpunim i nejasnim nalazima veštaka, kao i da se iz nalaza veštaka ne može utvrditi na bazi koje medicinske dokumentacije je veštačio. Takođe, prvostepeni sud nije u potpunosti postupio po nalogu Okružnog suda i raspravio pitanje da li su operacije tužilje Anike Krstić mogle da se obave i u našoj zemlji, da li je tužilja bila zdravstveno osigurana, da li je imala overenu zdravstvenu knjižicu i ako nije zbog čega nije i da li su troškovi njenog lečenja mogli biti pokriveni zdravstvenim osiguranjem. U ponovnom postupku, prvostepeni sud treba u potpunosti da postupi po nalogu Okružnog suda od 26. juna 2003. godine, kako bi otklonio nepotpunosti i nejasnoće u nalazu veštaka.
U ponovnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodi pod oznakom P. br. 6842/08, prvo ročište za glavnu raspravu je bilo zakazano za 27. februar 2009. godine, ali je na zahtev punomoćnika tužilje odloženo za 19. maj 2009. godine, budući da su u toku pregovori oko mirnog rešenja spora.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 2. Ustava predviđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.
Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, broj 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, propisivao je: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud rukovodi veštačenjem, označuje predmet koji će se razgledati, postavlja pitanja i po potrebi traži objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja (član 259. stav 1.); da veštak uvek mora obrazložiti svoje mišljenje (član 260. stav 3.).
Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisuje: da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).
Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 28. avgusta 2000. godine podnošenjem tužbe za naknadu štete Drugom opštinskom sudu u Beogradu, koju je podnela podnositeljka ustavne žalbe i da još nije okončan.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.
Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 8 godina i 7 meseci i da je u fazi prvostepenog raspravljanja, nakon ukidanja presude od strane drugostepenog suda.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je konkretan predmet bio relativno složen. Najpre, tužbu su podnele dve tužilje. Zatim, među parničnim strankama je bila sporna kako osnovanost, tako i visina tužbenog zahteva, pa je bilo potrebno imenovati tri sudska veštaka. Konačno, dokazni materijal je bio obiman, pa je bilo potrebno dosta vremena da bi se pribavili svi relevantni dokazi.
Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka podnela tužbu radi isplate naknade štete zbog ozbiljnih povreda koje je pretrpela kao rezultat prekomerne upotrebe sile od strane pripadnika policije. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, u takvim slučajevima se od sudske vlasti zahteva posebna revnost (videti npr. Caloc protiv Francuske od 20. jula 2000. godine i Krastanov protiv Bugarske od 30. septembra 2004. godine).
Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, kao tužilja u parničnom postupku, nije na bitan način doprinela dugom trajanju postupka. Postojala su, doduše, određena kašnjenja u predočavanju dokaza, ali ona nisu doprinela značajnijem produžavanju trajanja postupka
Ispitujući, pak, postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da, s obzirom na činjeničnu i pravnu složenost pitanja na koja je trebalo dati odgovor, nije bilo značajnijeg kašnjenja u postupanju Drugog opštinskog suda u Beogradu do donošenja delimične presude P. br. 3583/00 od 9. januara 2003. godine. Takođe, postupak po žalbi pred Okružnim sudom u Beogradu je delotvorno okončan i to u roku od 4 meseca od izjavljivanja žalbe od strane zastupnika tuženog. Međutim, do značajnog propusta koji se može pripisati prvostepenom sudu došlo je u ponovnom postupku, nakon ukidanja dela delimične presude prvostepenog suda, presudom Okružnog suda u Beogradu od 26. juna 2003. godine. Naime, iako je u ponovnom postupku trebalo imenovati samo jednog sudskog veštaka i samo postupiti po nalozima i uputstvima dobijenim od drugostepenog suda, ponovni postupak je trajao duže od postupka do donošenja delimične presude i to ukupno 2 godine i 6 meseci. Štaviše, prvostepeni sud u ponovnom postupku nije postupio po nalozima i uputstvima drugostepenog suda o načinu na koji se mora sprovesti veštačenje kako bi se utvrdila osnovanost tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, iako je, saglasno članu 259. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud taj koji rukovodi veštačenjem, postavlja pitanja i traži objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja, a sve u cilju potpunog i istinitog utvrđivanja spornih činjenica. Usled toga, došlo je do novog ukidanja presude prvostepenog suda, rešenjem Okružnog suda Gž. br. 1423/07 od 13. oktobra 2008. godine i vraćanja predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje i to nakon više od 8 godina od kada je parnični postupak pokrenut.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, a pre svega prvostepenog suda i za ovako dugo trajanje postupka od 8 godina i 7 meseci, posebno ako se ima u vidu da je reč o vrsti spora u kojoj se od sudske vlasti zahteva posebna revnost, kao i da je parnični postupak ponovo u fazi prvostepenog raspravljanja, nakon ukidanja presude od strane drugostepenog suda. Naime, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud stoga posebno naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se sudski sistem organizuje na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda.
Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je po sprovedenom postupku utvrdio da nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na koje se u žalbi pozvala.
Pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava podrazumeva pravo svakog lica da odluku suda kojom je odlučeno o pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu tog lica preispita viši sud.
Uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5300/2003, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, postupajući po žalbi zastupnika tuženog, izjavljenoj 30. novembra 2006. godine, 13. oktobra 2008. godine doneo rešenje Gž. br. 1423/07 kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5300/03 od 13. juna 2006. godine i predmet je vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo na pravno sredstvo podnositeljke ustavne žalbe, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je o žalbi protiv prvostepene presude odlučivao zakonom ustavovljeni sud, koji je nakon zakonito sprovedenog postupka doneo valjano obrazloženo rešenje.
6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Drugom opštinskom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti