Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji u trenutku odlučivanja traje devet godina. I pored složenosti predmeta, Sud je ocenio da postupanje suda nije bilo dovoljno efikasno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-398/2009
09.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinke Marinković iz Kučeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinke Marinković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kučevu u predmetu P. 218/05 (sada predmet Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica Kučevo P. 1729/10), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinka Marinković iz Kučeva podnela je 17. marta 2009. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kučevu u predmetu P. 271/02.

U ustavnoj žalbi navedeno je: da se povreda „sastoji“ u odugovlačenju postupka, nepoštovanju sudskog poslovnika, zakazivanju ročišta u nerazumnim rokovima i favorizovanju tuženog; da uprkos činjenici da su izvedeni svi dokazi, sud još nije doneo odluku; da su u toku postupka tuženi odlagali ročište iz neopravdanih razloga koje je sud „bezbroj puta“ uvažavao, (na primer boravak jednog od tuženih u inostranstvu, lečenje drugotužene). Od Ustavnog suda je traženo da preduzme određene radnje kako bi se započeta parnica okončala u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj, 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kučevu P. 271/02 (sada predmet Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica Kučevo P. 1729/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenom 9. februara 1999. godine između podnositeljke ustavne žalbe, kao davaoca izdržavanja i majke podnositeljke ustavne žalbe, kao primaoca izdržavanja, primalac izdržavanja se obavezala da nakon svoje smrti davaocu izdržavanja, između ostalog, „ostavi u svojinu, državinu i nasleđe svoj tekovinski udeo u dvema kućama koje je sagradila u zajednici sa svojim sinom Branislavom Nestorovićem, svoj udeo u sticanju placa na kome se nalaze te dve kuće i svoj udeo u označenim katastarskim parcelama koje je kupila sa svojim sinom“.

Rešenjem Opštinskog suda u Kučevu O. 52/02 od 8. marta 2002. godine podnositeljka ustavne žalbe oglašena je za jedinog naslednika svoje pokojne majke.

Podnositeljka ustavne žalbe je kao tužilja 26. juna 2002. godine Opštinskom sudu u Kučevu podnela tužbu protiv tuženih Branislava Nestorovića, brata podnositeljke i njegove supruge Danice Nestorović (kasnije je kao tuženi umesto Branislava Nestorovića koji je u toku postupka preminuo, označen njegov sin Siniša Nestorović. Navedenom tužbom, koja je preinačena podnescima od 6. avgusta i 1. oktobra 2007. godine, tužilja je tražila da sud utvrdi da zaostavštinu njene pokojne majke sačinjava 1/3 dela označenih nepokretnosti koje su stečene tokom zajednice života ostavilje sa tuženima, kao i da utvrdi da je tužilja, po osnovu punovažnog ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog 9. februara 1999. godine između tužilje kao davaoca izdržavanja i sada pokojne majke tužilje kao primaoca izdržavanja, vlasnik 1/3 dela već navedenih nepokretnosti. Povodom ove tužbe formiran je predmet P.271/02.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano je 8. oktobra 2002. godine. Na narednom ročištu održanom 5. novembra 2002. godine tuženi su podigli protivtužbu kojom su tražili da sud utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju koji su 9. februara 1999. godine zaključile tužilja i njena majka. U daljem toku postupka, do njegovog prekida, održano je šest ročišta (16. decembra 2002. godine, 24. marta i 23. septembra 2003. godine, 22. novembra 2004. godine, 1. februara i 16. marta 2005. godine). Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem pet svedoka koje je tužilja predložila i pet svedoka koje su tuženi predložili, dokaz uviđajem na licu mesta, dokaz veštačenjem putem veštaka građevinske struke, kao i dokaz čitanjem određenih isprava. U ovom periodu sud je zakazao još pet ročišta koja nisu održana (ročište zakazano za 10. novembar 2003. godine - jer nijedna parnična stranka nije došla iako su bile uredno pozvane; ročište zakazano za 21. april 2004. godine - na zahtev tuženog; ročišta zakazana za 22. jun i 4. oktobar 2004. godine – na predlog tužilje, odnosno na saglasni predlog parničnih stranaka, jer je u izgledu bilo vansudsko poravnanje; ročište zakazano za 13. jun 2005. godine - na predlog tužilje, jer je prvotuženi umro).

Opštinski sud u Kučevu je 13. juna 2005. godine doneo rešenje P. 271/02 kojim je postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut na osnovu odredbe člana 214. stav 1 tačka 1) Zakona o parničnom postupku, s tim da će se postupak nastaviti kad naslednici tuženog isti preuzmu, ili kad ih sud na predlog tužilje bude pozvao.

Podneskom od 13. juna 2005. godine tužilja je predložila da sud nastavi prekinuti postupak, jer se postupak za raspravljanje zaostavštine pokojnog prvotuženog najverovatnije neće pokrenuti, s obzirom na to da on i njegova supruga, drugotužena, imaju samo jednog naslednika – sina Sinišu Nestorovića koji radi u Italiji. Ovim podneskom tužilja je obavestila sud da će sin pokojnog prvotuženog doći u zemlju u avgustu 2005. godine i zatražila od suda da zakaže ročište za avgust mesec.

U nastavku postupka predmet je dobio novi broj P. 218/05. Opštinski sud u Kučevu zakazao je ročište za 28. novembar, koje nije održano jer Siniša Nestorović nije bio uredno pozvan. Sud je doneo rešenje da od OUP Kučevo pribavi adresu Siniše Nestorovića.

Podneskom od 5. decembra tužilja je kao tužene označila Danicu Nestorović i Sinišu Nestorovića i dostavila adresu drugotuženog u Italiji, dok je OUP Kučevo dopisom od 7. decembra 2005. godine obavestio sud da nije došao do saznanja o adresi stanovanja drugotuženog u Italiji, ali da je došao do saznanja da će on biti u zemlji za vreme novogodišnjih praznika. Na ročište zakazano za 26. maj 2006. godine došli su i tužilja i oba tužena, ali ovo ročište na saglasan predlog parničnih stranaka nije održano, kako bi stranke pokušale da postignu sporazum.

U toku narednih sedam ročišta (održanih 25. septembra i 6. decembra 2006. godine, 6. marta, 11. septembra i 18. decembra 2007. godine, 26. marta i 30. aprila 2008. godine) izveden je dokaz saslušanjem devet svedoka koje su parnične stranke predložile, kao i dokaz čitanjem određenih isprava. Ročišta zakazana za 23. jun i 15. oktobar 2008. godine nisu održana na predlog tuženih, sa kojim se saglasila tužilja, jer je njihov punomoćnik bio na bolničkom lečenju. Na ročištu održanom 18. decembra 2008. godine izveden je dokaz čitanjem određenih pismenih isprava i doneto je rešenje da se izvede dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Dopisom od 24. decembra 2008. godine Opštinski sud u Kučevu zatražio je od Ministarstva pravde da izvrši dostavu poziva drugotuženom za raspravu zakazanu za 29. juni 2009. godine na označenu adresu u Italiji. S obzirom na to da nije dobio izveštaj, Opštinski sud u Kučevu se dopisima od 3. jula, 18. avgusta i 9. septembra 2009. godine ponovo obratio Ministarstvu pravde, koje je dopisom od 7. oktobra 2009. godine obavestilo sud da je poziv u aprilu upućen na datu adresu, ali da se imenovani do tog momenta nije odazvao pozivu, niti se poziv vratio.

U međuvremenu 29. juna 2009. godine održano je ročište na kome je izveden dokaza saslušanjem dva svedoka.

U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica Kučevo, a predmet je dobio broj P. 1729/10.

Rešenjem Osnovnog suda u Kučevu – Sudska jedinica Kučevo P. 1729/10 od 18. februara 2010. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka koji će biti izveden na narednom ročištu. Stavom drugim ovog rešenja punomoćniku tuženog Siniše Nestorovića koji se nalazi na privremenom radu u inostranstvu određen je rok od dva meseca do koga će se čekati izvođenje dokaza saslušanjem Siniše Nestorovića kao parnične stranke, a po proteku ovog roka rasprava će se sprovesti bez obzira što dokaz saslušanjem ove parnične stranke nije izveden.

Nakon narednog ročišta održanog 23. aprila 2010. godine, na kome su saslušane parnične stranke, sud je na ročištu održanom 24. maja 2010. godine izveo dokaz čitanjem pismenih isprava, a potom zaključio glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica Kučevo P. 1729/10 od 24. maja 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, dok je protivtužbeni zahtev tuženih odbijen kao neosnovan. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe. Spisi predmeta dostavljeni su Apelacionom sudu u Beogradu 20. septembra 2010. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Požarevcu 26. juna 2002. godine do podnošenja ustavne žalbe 17. marta 2009. godine, trajao skoro sedam godina, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o činjenično i pravno složenoj stvari. Naime, tužbenim zahtevom je traženo, pre svega, da sud utvrdi veličinu udela pokojne majke tužilje na označenim nepokretnostima koje je ona stekla zajedno sa svojim sinom, bratom tužilje i njegovom suprugom, a potom i svojinskog udela tužilje na tim nepokretnostima. Stoga je bilo neophodno da sud izvede više dokaza, između kojih i dokaz saslušanjem svedoka i saslušanjem parničnih stranaka, kao i da izvrši uvid u veći broj dokumenata. Ovako složenu pravnu stvar dodatno je usložila i činjenica da je jedan od tuženih u toku trajanja predmetnog parničnog postupka umro, a da njegov pravni sledbenik živi u inostranstvu. Stoga je sud morao licu koje je trebalo da stupi u parnicu da izvrši ličnu dostavu poziva u inostranstvo i sačeka da se izjasni da li parnicu prihvata, kao i u slučaju kad je odredio izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka, što je zahtevalo duži vremenski period za sprovođenje ovih radnji i uticalo na dužinu trajanja postupka.

Prema oceni Ustavnog suda, postavljeni zahtev u predmetnom parničnom postupku je za podnositeljku imao veliki značaj, s obzirom na to da je zahtevom, zapravo, traženo utvrđenje njenog udela na više označenih nepokretnosti, među kojima i stambene zgrade u kojoj je živela njena pokojna majka, o kojoj se podnositeljka, po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, brinula. Podnositljka ustavne žalbe, takođe prema oceni Suda, svojim ponašanjem nije doprinela navedenoj dužini trajanja postupka. Naime, podnositeljka se, osim jednom, redovno odazivala na poziv suda, a nalog suda je redovno i blagovremeno izvršavala. Činjenica da su tri ročišta odložena na predlog tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, odnosno na zajednički predlog stranaka, jer je u izgledu bilo vansudsko poravnanje, ne može se, prema oceni Suda, staviti na teret podnositeljki, pošto i sam pokušaj mirnog rešavanja spora ukazuje na nameru parničnih stranaka za brže i efikasnije rešavanje spora.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud je konstatovao da je u predmetnom parničnom postupku zakazano 28 ročišta, od kojih devet nije održano, na opravdani zahtev parničnih stranaka, da su ročišta često zakazivana u prihvatljivim razmacima od jednog do tri meseca, da je parnični sud nastavio postupak prekinut zbog smrti prvotuženog i bez obaveštenja tuženih da je sproveden ostavinski postupak, prihvatajući predlog tužilje usmeren na ubrzanje postupka, kao i da su dva ročišta zakazana nakon šest, odnosno deset meseci u odnosu na prethodna, ali da je sud u tim razdobljima pokušavao da izvrši dostavu poziva drugotuženom koji živi u inostranstvu.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnog stanja i osetljivost pravnog pitanja, te posebna obaveza parničnog suda da u slučaju odsustva volje bliskih srodnika da spor reše dogovorom, sačuva međusobno uvažavanje strana u sporu, ipak ne sme da utiče na efikasnost rada suda. Naime, saslušanje velikog broj svedoka na iste okolnosti, za šta je bilo potrebno da se održi dosta ročišta, uz činjenicu da su pojedina ročišta zakazivana u razmaku od četiri, pet i šest meseci u odnosu na prethodna, prema oceni Ustavnog suda, doprinelo je da predmetni postupak, i pored svojih specifičnosti, nije okončan u okviru granica razumne dužine trajanja. Ustavni sud naglašava da je ocenu do sada sprovedenog predmetnog parničnog postupka zasnovao na svojim stavovima, kao i na standardima i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, pre svega, nedovoljno efikasnim postupanjem Opštinskog suda u Kučevu, dovelo do toga da predmetni parnični postupak posle sada već devet godina nije okončan, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se u predmetu P. 271/02 vodio pred Opštinskim sudom u Kučevu (sada predmetu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica Kučevo P. 1729/10) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan, odnosno da je u toku postupak pred drugostepenim sudom, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, a s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti