Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka duže od devet godina. U preostalom delu, žalba je odbačena jer nije utvrđena neujednačena sudska praksa u bitno istovetnim stvarima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Elektrosrbije“ d.o.o Kraljevo, Elektrodistribucija Čačak , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba „Elektrosrbije“ d.o.o Kraljevo, Elektrodistribucija Čačak i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Čačku u predmetu P. 18/02, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Elektrosrbija“ d.o.o Kraljevo, Elektrodistribucija Čačak je 2. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Aleksandre Jovanović, advokata iz Čačka, podnela ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5331/10 od 23. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Privredni apelacioni sud svojom ocenom izvedenih dokaza iskazao „veliku pristrasnost i nepravičnost“ kao i da je primena materijalnog prava od strane tog suda bila proizvoljna i diskriminaciona, što ukazuje na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju; da je Viši trgovinski sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo presudu Pž. 734/2007 od 9. avgusta 2007. godine , kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev istog tužioca protiv podnosioca ustavne žalbe; da je takvim postupanjem sudova najviše instance povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao sastavn og de la prava na pravično suđenje; da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, što on potkrepljuje činjenicom da je od izjavljivanja žalbe protiv prvostepene presude, pa do donošenja odluke po istoj prošlo više od tri godine . Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu, ali zahtev za naknadu štete nije postavio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Čačku P. 18/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, DPP „M“ d.o.o, p odneo je 6. februara 2001. godine Opštinskom sudu u Guči tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne štete u vidu uništenog kompresora zbog oscilacija u napajanju strujom i izmakle dobiti.

Opštinski sud u Guči se 6. aprila 2001. godine rešenjem oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta dostavio Okružnom privrednom sudu u Kraljevu – Odeljenju Čačak , kao stvarno i mesno nadležnom. Tužilac je 17. maja 2001. godine izjavio žalbu protiv tog rešenja, da bi Okružni sud u Čačku rešenjem Gž. 734/10 od 26. juna 2001. godine odbio žalb u kao neosnovan u.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Okružnim privrednim sudom u Kraljevu – Odeljenje Čačak, je održano 11. oktobra 2001. godine , na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđenja razloga zbog kojih su pregorela dva kompresora u sušari za sušenje drvene građe tužioca.

Sledeće ročište za glavnu raspravu je održano 30. maja 2002. godine , a veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 7. juna 2002. godine . Do kraja 2002. godine održana su još četiri ročišta.

Nakon pet održanih ročišta za glavnu raspravu u 2003. godini, Trgovinski sud u Čačku (u daljem tekstu: Trgovinski sud) je 19. juna 2003. godine doneo presudu P. 18/02 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 178.650 dinara, dok je preko tog iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u određenom iznosu.

Podneskom od 3. marta 2005. godine tuženi je urgirao da mu se dostavi pismeni otpravak presude, navodeći da mu ista nije dostavljena.

Godinu i po dana kasnije - 26. oktobra 2006. godine , pred Trgovinskim sudom je održano ročište radi utvrđivanja pravilnog prijema pismenog otpravka presude. Trgovinski sud je zatim 6. decembra 2006. godine , nakon održanog ročišt a, doneo rešenje P. 18/02 , kojim je stavio van snage klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti presude P. 18/02 od 19. juna 2003. godine . Postupajući po žalbama stranaka od 28. decembra 2006. godine , Viši trgovinsk i sud je rešenjem od 1. februara 2007. godine odbio žalb u tužioca kao neosnovan u i potvr dio rešenje Trgovinskog suda P. 18/02 od 6. decembra 2006. godine, dok je žalb u tuženog odba cio kao nedozvoljen u.

Tužilac je 12. marta 2007. godine podneo sudu predlog za ponavljanje postupka koji je okončan pravnosnažnim rešenjem Trgovinskog suda P. 18/02 od 6. decembra 2006. godine , dok je tuženi dan kasnije - 13. marta izjavio žalb u protiv presude Trgovinskog suda P. 18/02 od 19. juna 2003. godine.

Viši trgovinsk i sud je 3. decembra 2008. godine spis e predmeta vra tio Trgovinskom sudu radi donošenja odluke po predlogu tužioca za ponavljanje postupka od 12. marta 2007. godine. Postupajući po nalogu drugostepenog suda, Trgovinski sud je 10. februara 2009. godine održao ročište po predlogu za ponavljanje postupka. Nakon još tri održana ročišta na kojima se raspravljalo o predlogu za ponavljanje postupka, Trgovinski sud je 9. aprila 2009. godine rešenjem P. 18/02 odba cio predlog tužioca za ponavljanje postupka. Dopunskim rešenjem P. 18/02 od 14. septembra 2009. godine obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove tog postupka. Tužilac je 7. oktobra 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja P. 18/02 od 9. aprila 2009. godine , a 4. novembra 2009. godine žalb u protiv dopunsko g rešenj a od 14. septembra 2009. godine .

Konačno, Privredni apelacion i sud je 23. juna 2010. godine doneo presud u Pž. 5331/10 kojom je u stavu prvom izreke odbijena žalba tuženog kao neosnovana i presuda Trgovinskog suda P. 18/02 od 19. juna 2003. godine potvrđena u stavu prvom i trećem izreke , dok su u stavu drugom izreke odbijene kao neosnovane žalbe tužioca, i potvrđeno rešenje Trgovinskog suda P. 18/02 od 9. aprila 2009. godine i dopunsko rešenje Trgovinskog suda P. 18/02 od 14. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je zbog prekida snabdevanja električnom energijom 28. septembra 2000. godine u periodu od 16.00 do 17.15 časova usled planskog isključenja struje došlo do havarije proizvodnog pogona tužioca i da je došlo do prekida procesa sušenja drvne građe kod tužioca, pri čemu je za tužioca nastala šteta koja se ogleda u pregorevanju motora kompresora; da je usled pregorevanja ovog motora prekinut proces sušenja drvne građe, usled čega je nastala šteta na drvnoj građi koja se ogleda u promeni boje, kao i pucanju drvne građe; da se o d takve građe mogu jedino dobiti gotovi proizvodi znatno slabijeg kvaliteta od uobičajenog; da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka elektrotehničke struke utvrđeno da tuženi nije pružio kvalitetnu i trajnu isporuku električne energije; da tuženi nije preduzeo sve radnje da bi spremno dočekao vremenske neprilike, odnosno sprečio nastupanje štetnih posledica usled eventualnih vremenskih nepogoda; da je po prekidu planskog isključenja u periodu od 12.00 do 16.00 časova ponovo došlo do napajanja u pogonu tužioca električnom energijom, ali da je do pregorevanja motora kompresora došlo usled oscilacija napona koje su posledica procesa isključenja i uključenja vode za napajanje; da je oscilacija napona van dozvoljenih vrednosti delimično posledica nedovoljno efikasne zaštite; da se u tome ogleda odgovornost tuženog za nastanak predmetne štete na strani tužioca, kao i da je takođe utvrđeno da postoji srazmeran doprinos i tužioca i tuženog u nastanku predmetne štete u procentima 50:50; da je, s toga, prvostepeni sud pravilno u stavu I izreke pobijane presude samo delimično usvojio tužbeni zahtev za iznos glavnog duga od 178.650 dinara koji predstavlja polovinu ukupno nastale štete u iznosu od 357.300 dinara, kao i štetu nastalu za tužioca zbog pregorevanja motora kompresora. Dalje je navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio odredbe materijalnog prava i to čl. 154, 186, 192 . i 277. Zakona o obligacionim odnosima, budući da se iz nalaza saslušanih veštaka moglo zaključiti da je konstatovana šteta na uređaju tužioca nastupila kao posledica u oscilaciji napona struje isporučene od strane tuženog, do koje je došlo zbog višesatnog uključivanja - isključivanja struje; da je ispadanje uređaja tužioca u uzročno-posledičnom sledu događaja dovelo do poremećaja u sušenju građe u sušari tužioca zbog prestanka rada kompresora - pokretnog havarisanog elektromotor a; da je zbog prestanka rada sušare došlo do opadanja kvaliteta drvene građe koja se nalazila na sušenju, zbog čega je došlo do umanjenja cene iste u iznosu od 5.305 evra; da, k ako je tužilac nalazom veštaka utvrđenu štetu na elektromotoru u iznosu od 650 evra i na drvnoj građi od 5.305 e vra obračunao prema kursu važećem na dan podnošenja tužbe, shodno odredbi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima pravilno je prvostepeni sud primenom odredbe o podeljenoj odgovornosti iz člana 192. Zakona o obligacionim odnosima na 50% dinarske protivvrednosti dosuđene štete, kao rok dospeća iste odredio datum utuženja; da imajući u vidu ukazane propuste tužioca na koje ukazuju veštaci - obezbeđenje zaštite motora i mesto postavljanja kompresora u sušari - prvostepeni sud je našao da postoji obostrani doprinos stranaka u nastaloj šteti.

Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 734/07 od 9. avgusta 2007. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz o različitom postupanju sudova, preinačena je presuda Trgovinskog suda P. 172/04 od 3. oktobra 2006. godine, u st. I i III izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev tužioca DPP „M“ d.o.o iz Guče, kojim je tražio da se obaveže tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 505.033,55 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom . U obrazloženju ove presude, pored ostalog, je navedeno: da je došlo do izostanka napajanja električnom energijom u pogonima tužioca u periodu od 23. novembra do 26. novembra 2001. godine, kao i da tužilac nije imao status povlašćenog potrošača u kom slučaju bi tuženi bio dužan da obezbedi veću sigurnost u snabdevanju i time bi bila pojačana njegova odgovornost za eventualni prekid u napajanju; da je do nestanka električne energije došlo usled dejstva uređaja za zaštitu elektroenergetskih postrojenja koja se u smislu člana 21. st av 2. Odluke o opštim uslovima za snabdevanje električnom energijom ne smatra prekidom kontinuiranog snabdevanja; da iz navedenih razloga proizilazi da je tužilac, znajući kojom se delatnošću bavi, bio dužan da obezbedi alternativni izvor napajanja i da tuženi nije odgovoran za štetu koja se ogleda u umanjenoj vrednosti drvnih elemen ata.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (član 189. st. 1. do 3.); da će sud uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. februara 2001. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Guči, a da je okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5331/10 od 23. juna 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao devet godina i četiri mesec a, što samo po sebi ukazuje na njegovu prekomernu dužinu. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet ove parnice nije bio činjenično i pravno složen, uz napomenu da je ipak bilo potrebno izvođenja dokaza različitim vrstama veštačenja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu koji je prema njemu postavljen odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, koji je imao procesnu ulogu tuženog, nije doprin eo dugom trajanju parničnog postupka .

Dakle, za sporo i nedelotvorno postupanje , odgovornost snosi Trgovinski sud koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Trgovinski sud nije na zakonom propisan način tuženom uručio pismeni otpravak presude P. 18/02 od 19. juna 2003. godine, zbog čega se i vodio postupak za stavljanje van snage klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, što je u krajnjoj liniji uslovilo da postupak traje četiri godine duže nego što je to zaista i bilo potrebno.

Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Čačku u predmetu P. 18/02, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu izreke , u granicama zahteva ustavne žalbe.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Privrednog apelacion og suda Pž. 5331/10 od 23. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na „očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju drugostepenog suda“, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje , a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ocenjujući navode o povredi pravne sigurnosti kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe u prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova navodi da je Viši trgovinski sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo presudu Pž. 734/2007 od 9. avgusta 2007. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev istog tužioca protiv podnosioca ustavne žalbe. Međutim, navedenom presudom Višeg trgovinskog suda je odlučivano o naknadi štete zbog toga što podnosilac ustavne žalbe u periodu od 23. do 26. novembra 2001. godine nije tužiocu isporučivao električnu energij u zbog kvara, nalazeći da nema odgovornosti kod podnosioca za nastalu štetu, jer je „do nestanka električne energije došlo usled dejstva uređaja za zaštitu elektroenergetskih postrojenja koja se u smislu odredaba Odluke o opštim uslovima za snabdevanje električnom energijom ne smatra prekidom kontinuiranog snabdevanja“, dok je osporenom presudom Privrednom apelacionog suda Pž. 5331/10 od 23. juna 2010. godine odlučivano o naknadi štete nastale zbog pregorevanja motora kompresora uzrokovanoj oscilacijama napona struje koju je isporučivao podnosilac ustavne žalbe . K ako se u konkretnom slučaju ne radi o ist oj činjeničn oj i pravnoj situaciji, to se ni navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. P olazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti