Usvojena žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu M.Č. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Utvrđena je odgovornost prvostepenog suda za odugovlačenje i dosuđena naknada nematerijalne štete. Ostatak žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M . Č . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . Č . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1453/14 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se ustavna žalba M . Č . izjavljena protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1453/14 od 3. juna 2014. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5714/14 od 7. aprila 2016. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine .

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . Č . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 5. aprila 2018. godine, preko punomoćnika R. A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnositeljka ustavne žalbe obrazlažući osporeni parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine , kao i nižestepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka. Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava i da se poništi presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine, te da joj se odredi naknada nematerijalne štete, kao i da se odloži izvršenje presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5714/14 od 7. aprila 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine . Takođe je postavila i „eventualni zahtev“ ukoliko se ne usvoji prethodno navedeni i to da Ustavni sud poništi presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine , i nižestepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, odnosno da preinači odluke o troškovima postupka i odluči da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, kao i da se utvrdi naknada materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1453/14 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Sada pok. V.M. podnela je 13. februara 1998. godine tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja da je pok. S.V. predmetnim ugovorima o poklonu povredila nužni nasledni deo tužilje.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 33 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 19 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem sudskih veštaka poljoprivredne i građevinske struke. Ostalih 14 ročišta nije održano , i to j edno bez navođenja razloga, pet na predlog stranaka radi mirnog rešenja spora , tri na zahtev tužioca, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije , tri zbog neuredne dostave poziva i jedno jer nije postupljeno po rešenju za veštačenje.

Osporeni postupak je bio u prekidu od 16. aprila 2007. do 2. marta 2009. godine zbog smrti tužilje, na čije mesto su stupili njeni zakonski naslednici, koji su 17. novembra 2008. godine izjavili da preuzimaju postupak na mesto pokojne tužilje V.M. Na ročištu održanom 8. maja 2009. godine prvostepeni sud je dozvolio preinačenje tužbe tako što su tužioci tražili utvrđenje da je tužena predmetnim ugovorima o poklonu u potpunosti izmirena u svom zakonskom naslednom delu.

U periodu od 23. oktobra 1998. do 7. decembra 1999. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Takođe, periodu od 26. novembra 2002. do 16. aprila 2007. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu. U tom periodu van ročišta je dana 2. juna 2005. godine doneto rešenje da se određuje izvođenje dokaza veštačenjem – veštaka građevinske struke. Nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke su dostavljen i prvostepenom sudu 30. decembra 2005. godine.

Rešenjem predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu od 14. juna 2010. godine usvojen je zahtev za izuzeće postupajućeg sudije.

U toku postupka je, prvobitno, doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41528/10 od 30. oktobra 2012 . godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2668/13 od 12. marta 2014. godine i predmet upućen Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku doneta je osporena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1453/14 od 3. juna 2014. godine, kojom je, stavom prvim izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi je predmetnim ugovorima o poklonu tužena u potpunosti namirena u svom zakonskom naslednom delu, što je tužena dužna priznati i trpeti da se sva zaostavština iza po k. S.V. raspravi i raspodeli tužiocima; s tavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 5714/14 od 7. aprila 2016. godine , kojom je preinačio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1453/14 od 3. juna 2014. godine, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je predmetnim ugovorima o poklonu tužena namirena u 79/100 idealnog naslednog dela koji joj po zakonu pripada iz zaostavštine pok. S.V, a odbijen tužbeni zahtev u preostalom delu od još 21/100 idealnog dela navedene zaostavštine; stavom drugim izreke preinačena je rešenje o troškovima postupka, tako što je tužena obavezana da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 657.350,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5714/14 od 7. aprila 2016. godine .

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe -13. februara 1998. godine do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine , kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak, proteklo 19 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku u određenoj meri postavila složena činjenična i pravna pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak .

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe i njenog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su oni delimično doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da pet ročišta nije održano na zahtev stranaka radi mirnog rešenja spora. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prva prvostepena presuda doneta nakon skoro 15 godina od dana po dnošenja tužbe, koja je bila ukinuta i predmet vraće n na ponovni postupak, a druga prvostepena presuda je bila preinačena. Pri tome , Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodima od 23. oktobra 1998. do 7. decembra 1999. godine i od 26. novembra 2002. do 16. aprila 2007. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, te da tri ročišta nisu održan a zbog neure dne dostave poziva, kao i da jedno ročište nije održano zbog sprečenos ti postupajućeg sudije. Pored toga, dužini postupka doprinelo je i to što je za skoro 17 godina, koliko je trajao postupak pred prvostepenim sudovima , sproveden dokazni postupak samo građevinskim i poljoprivrednim veštačenjem.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se period od 16. aprila 2007. do 2. marta 2009. godine, u kome je postupak bio prekinut zbog vođenja ostavinskog postupaka iza pok. tužilje ne može staviti na teret sudovima koji su vodili parnicu čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom. Naime, po oceni Ustavnog suda, prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, već bi jedino neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, prouzrokovalo povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak, što ovde nije slučaj. Ustavni sud ukazuje da je i E vropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03, od 11. j anuara 2007. godine, stav 45.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka i period za koji je bio u prekidu, kao i delimični doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja suda.

6. Polazeći od zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede označenog prava podnositeljka zahtevala naknadu materijalne štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavi la dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne štete , te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2176/16 od 16. novembra 2017. godine , kao i presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 1453/14 od 3. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5714/14 od 7. aprila 2016. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, a što proizlazi i iz zahteva kojim je traženo, pored ostalog, da Ustavni sud nižestepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka preinači i odluči da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud konstatuje da je, imajući u vidu da je odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, predlog podnositeljke za odlaganje izvršenja tih presuda bespredmetan .

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvojena žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti