Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku u sporu sa inostranim elementom

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao šest i po godina, dužina je opravdana složenošću predmeta i objektivnim zastojem zbog pružanja međunarodne pravne pomoći.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Iva Trbare iz Odžaka, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Iva Trbare izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4974/05.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivo Trbara iz Odžaka, Bosna i Hercegovina, je 3. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4974/05.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni parnični postupak traje od 24. juna 2005. godine, kada je u svojstvu tužioca, pokrenuo parnicu pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu protiv tuženih Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstva odbrane i Radisava Tanaskovića, radi naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade i da u vreme podnošenja uastavne žalbe, posle pet godina i dva meseca, još uvek nije okončan, iako se, po njegovom mišljenju, radi o radnom sporu koji je sud bio dužan da okonača u roku od šest meseci. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45193/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4974/05), Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. juna 2005. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi nadoknade materijalne štete protiv tuženih Državne zajednice Srbija i Crna Gora -Ministarstvo odbrane i Radisava Tanaskovića, koja je zavedena pod brojem P. 4974/05.

Opštinski sud je, nakon četiri održana ročišta, na kojima su, između ostalog stranke predložile donošenje međupresude, doneo međupresudu P. 4974/05 od 30. marta 2006. godine kojom je utvrdio pravo podnosioca prema tuženima na naknadu materijalne štete kao posledice povređivanja tužioca u događaju od 3. novembra 1991. godine, i to u vidu izgubljene zarade i rente za ubuduće kao razlike između invalidske penzije koju tužilac ostvaruje i zarade koju bi ostvarivao da radi, obračunate na bazi prosečne zarade radnog mesta za koje je predviđen srednji stepen stručne spreme u Republici Srbiji. Zakonski zastupnik prvotužene je izjavio žalbu protiv navedene odluke 10. avgusta 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je, odlučujući o žalbi prvotužene, rešenjem Gž. 15652/06 od 27. novembra 2006. godine vratio prvostepenom sudu spise radi dopune postupka – s obzirom na to da je nedostajalo ovlašćenje za izjavljivanje žalbe. Opštinski sud je 26. januara 2007. godine doneo naredbu da se spisi proslede drugostepenom sudu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1677/07 od 2. aprila 2008. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena međupresuda u delu u kojem je utvrđeno pravo tužioca prema tuženima na naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade i rente, ali je ukinuta u delu kojim je utvrđen način obračuna naknade. Spisi predmeta su primljeni u prvostepeni sud 7. maja 2008. godine.

Na prvom zakazanom ročištu u ponovnom postupku, održanom 10. juna 2008. godine, Opštinski sud je zatražio izveštaje, prema nalogu drugostepenog suda, od bivšeg poslodavca tužioca , kolika su mogla biti primanja tužioca počev od perioda povređivanja pa do dana dostavljanja izveštaja i od Federalnog zavoda MIO-PIO Mostar na okolnost kolika je primanja ostvario tužilac na osnovu invalidske penzije. Ovi izveštaji su traženi putem međunarodne pravne pomoći. Opštinski sud je u tri navrata - 21. jula, 3. oktobra i 25. decembra 2008. godine, preko Ministarstva pravde Republike Srbije, upućivao zamolnice nadležnom sudu u Bosni i Hercegovini radi pribavljanja izveštaja, a nepotpun odgovor nadležnog suda u Bosni i Hrercegovini, preko Ministarstva, dostavljen je 30. januara 2009. godine. Po ponovljenom traženju Opštinskog suda, zamolnici je u potpunosti udovoljeno 20. avgusta 2009. godine.

U toku ponovnog prvostepenog postupka, od sedam zakazanih ročišta za glavnu raspravu, četiri nisu održana jer nije bilo udovoljeno zamolnicama suda i jer je trebalo odrediti dopunu veštačenja prema pribavljenim izveštajima.

Presudom Opštinskog suda u Beogradu P. 4974/05 od 10. novembra 2009. godine, u prvom stavu izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete - izgubljene zarade za period od 1991. godine do septembra 1997. godine solidarno isplate određene iznose po godinama, sa kamatom, u drugom stavu izreke su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade u visini razlike između zarade i invalidske penzije od oktobra 1997. godine do maja 2005. godine isplate određene iznose po godinama, sa kamatom, dok su u trećem stavu izreke tuženi obavezani da tužiocu na ime izgubljene zarade u visini razlike između zarade i inavalidske penzije od juna 2005. godine do avgusta 2009. godine isplate određene iznose po mesecima, sa kamatom. U četvrtom stavu izreke tuženi su obavezani da tužiocu na ime novčane rente počev od 1. septembra 2009. godine pa ubuduće iplaćuju određeni novčani iznos. U petom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu domicilne kamate na dosuđene mesečne iznose iz stava trećeg izreke za period od 24. juna 2005. godine do dospelosti svakog potraživanja kao neosnovan, a u šestom stavu izreke tuženi su obavezani da tužiocu naknade troškove postupka.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio zakonski zastupnik prvotužene 29. decembra 2009. godine, a po prijemu odgovora tužioca na žalbu spisi su dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, prema naredbi prvostepenog suda od 29. aprila 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 12900/10 od 20. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4974/05 od 10. novembra 2009. godine. Presuda je 8. novembra 2011. godine primljena u Prvom osnovnom sud u u Beogradu i dostavljena tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, 28. novembra 2011. godine.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene odluke podnosiocu ustavne žalbe, čime je postupak okončan, trajao šest godina i pet meseci. Ustavni sud pri tome ukazuje da se nije radilo o radnom sporu, kako to pogrešno smatra podnosilac ustavne žalbe, već o imovinsko-pravnom sporu za naknadu štete.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a

pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosiocaustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio relativno složen, s obzirom na to da je tužbom istaknut zahtev za naknadu materijalne štete po tri osnova i s obzirom na neophodnost utvrđivanja visine izgubljene zarade i razlike između izgubljene zarade i invalidske penzije za duži vremenski period, te rente za ubuduće, da bi se o tako postavljenom tužbenom zahtevu moglo odlučiti. Iznetu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i činjenica da je sam podnosilac ustavne žalbe u tužbi naveo, između ostalog, da je teško utvrditi kolika je izgubljena zarada, jer je njegovo prebivalište u Federaciji BiH.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on, kao tužilac u parničnom postupku, nije doprineo njegovom trajanju. Sud istovremeno konstatuje da je efikasno okončanje postupka nesporno bilo od bitnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud, i u prvom i u ponovnom prvostepenom postupku, ročišta za glavnu raspravu zakazivao redovno i u kratkim vremenskim razmacima. Tako je od podnošenja tužbe do dana odlučivanja o tužbenom zahtevu prošlo svega devet meseci, za koje vreme su, nakon odgovora tuženih na tužbu zakazana i održana četiri ročišta, što znači da su ročišta zakazivana u razmacima od po nepunih dva meseca. I u ponovnom prvostepenom postupku sud je, po oceni Ustavnog suda, pokazao efikasnost primerenu značaju spora za podnosioca ustavne žalbe kao tužioca kada je prvo ročište zakazao i održao u roku od mesec dana od prijema spisa iz drugostepenog suda, zatraživši već na tom ročištu od bivšeg poslodavca i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja podnosioca ustavne žalbe iz Bosne i Hercegovine izveštaje o njegovim primanjima kako bi, postupajući po nalogu drugostepenog suda, moglo da se pristupi utvrđivanju visine naknade štete po osnovu prava koja su mu, potvrđenim delom presude, pravosnažno priznata. Od dana kada je u potpunosti udovoljeno zahtevima suda do dana donošenja druge po redu prvostepene presude prošlo je svega dva meseca i deset dana, pri čemu je za to vreme naloženo i obavljeno i dopunsko veštačenje vezano za pribavljene podatke o primanjima podnosioca ustavne žalbe. Takođe, Ustavni sud konstatuje da nije bilo neaktivnosti suda ni nakon upućivanja zahteva da se potrebni izveštaji pribave zamolnim putem iz Bosne i Hercegovine, jer je sud od dana njihovog traženja do dana konačnog pribavljanja u razmacima od po dva meseca ili kraće urgirao dostavljanje. Konačno, pismeni otpravak presude izrađen je i dostavljen strankama u roku od mesec dana. Kada je reč o postupanju drugostepenih sudova, prvi put Okružnog suda u Beogradu, a potom Apelacionog suda u Beogradu, u oba slučaja postupak po žalbama tuženih okončan je, računajući od dana izjavljivanja prve žalbe do dana uručenja drugostepene presude punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, u roku kraćem od dve godine.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora, i to u trajanju od preko godinu dana i dva

meseca, došlo zbog toga što je presudne činjenice za odlučivanje o visini tražene naknade štete sud morao pribaviti od lica i organizacija sa sedištem u drugoj državi, a to je bilo moguće učiniti samo u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći – zamolnim putem. Ne samo da je ovaj postupak sam po sebi složen i da nužno zahteva određeno vreme koje neminovno utiče na ukupno trajanje postupka, već, u konkretnom slučaju, ni lica od kojih su traženi izveštaji sa podacima, te izveštaje nisu dostavila blagovremeno, niti je njima, prilikom prvog dostavljanja bilo u potpunosti postupljeno na način kako je to sud tražio zamolnicom, te je čitav postupak morao bioti ponovljen. S obzirom na to da je, kao što je rečeno, sud od upućivanja zamolnice učestalo urgirao da se po njoj postupi i da, sa durge strane, ni na koji drugi način nije mogao uticati na ubrzanje postupka u ovoj fazi, Ustavni sud ocenjuje da se navedeni period trajanja postupka, koji je nesporno uticao na njegovu ukupnu dužinu, objektivno ne može pripisati krivici postupajućeg suda, niti državnih organa Republike Srbije.

5. Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumnosti trajanja postupka, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, te je stoga ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku u sporu sa inostranim elementom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti