Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja, koji je trajao skoro sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svjetlane Gadžić iz Banja Luke, Republika Srpska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svjetlane Gadžić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4984/04 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svjetlana Gadžić iz Banja Luke, Republika Srpska, je 3. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4984/04.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka, u svojstvu tužilje, podnela tužbu 28. juna 2004. godine protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi sticanja bez osnova. Do dana podnošenja ustavne žalbe ovaj parnični postupak još uvek nije pravosnažno okončan i trenutno se nalazi u fazi odlučivanja po žalbi koje traje već 20 meseci. Podnositeljka predlaže da sud utvrdi povredu označenog Ustavnog prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2868/11 (ranije predmet P. 4984/04 Drugog opštinskog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 28. juna 2004. godine, u svojstvu tužilje, podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi sticanja bez osnova. U tužbi je navela da je njen muž Ž.G. poginuo vršeći vojnu službu, da joj je tužena priznala pravo na materijalno obezbeđenje i da je to pravo ostvarivala do 5. avgusta 1997. godine. Međutim, od tada tužilja ne ostvaruje izdržavanje, a kako nema drugih primanja, nezaposlena je i nema imovinu, predlaže da se tužena obaveže da joj na ime nadoknade materijalne štete zbog gubitka izdržavanja smrću supruga, a po pravilima koja važe za sticanje bez osnova, isplati iznos od 410.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, te da joj po istom osnovu isplaćuje mesečno po 9.000,00 dinara.

Predmet je u Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: sud) zaveden pod brojem P. 4984/04. Pripremno ročište u ovoj pravnoj stvari održano je 3. novembra 2004. godine. Tokom 2005. godine sud je održao dva ročišta, saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke i tražio izveštaj od Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane više puta. Međutim, tri zakazana ročišta za glavnu raspravu u toj godini nisu održana jer: tuženi nije postupao po nalogu suda, sudu nije dostavljen traženi izveštaj i postupajući sudija je bio sprečen.

Na ročištu održanom 20. aprila 2006. godine sud je rešenjem odredio veštačenje od strane veštaka finansijske struke na okolnost primanja pok. srodnika tužilje, te izradio pismeni otpravak rešenja sa detaljnim nalogom veštaku. Veštak je pismeni nalaz i mišljenje dostavio sudu 29. avgusta 2006. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 4984/04 od 6. septembra 2006. godine kojim se tužba smatra povučenom. Odlučujući o žalbi tužilje od 22. septembra 2006. godine, izjavljenoj protiv navedenog rešenja, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14274/06 od 8. novembra 2007. godine ukinuo ožalbeno rešenje i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Spisi predmeta iz drugostepenog suda su prvostepenom sudu dostavljeni 6. februara 2008. godine i zavedeni su pod brojem P. 768/08.

Tužilja je podnescima od 19. februara, 12. marta i 17. aprila 2008. godine urgirala za zakazivanje ročišta i dostavljanje nalaza veštaka. Nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu 15. maja (kada je tužilji uručen pismeni nalaz i mišljenje veštaka), 9 jula, 4. novembra i 24. decembra 2008. godine, na kojima su se stranke izjasnile na nalaz veštaka i dale primedbe, tužilja precizirala svoj tužbeni zahtev i saslušan veštak, sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 768/08 od 24. decembra 2008. godine u prvom stavu izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da tužilji na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja po osnovu dospelih novčanih iznosa za period od avgusta 1997. godine pa do jula 2006. godine isplati ukupan iznos od 516.539,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31. avgusta 2006. godine pa do isplate, da joj tužena počev od avgusta 2006. godine pa nadalje do decembra 2008. godine isplati iznose po mesecima, bliže određene kao u izreci, sa pripadajućom zakonskom kamatom, te da joj i ubuduće, počev od januara 2009. godine pa nadalje, dok budu postojali zakonski uslovi i dok se ne promene okolnosti, isplaćuje po 15.231,07 dinara mesečno, od 1. do 5. u mesecu. U drugom stavu izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev tužilje da joj tužena isplati na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja od poginulog supruga, po osnovu dospelih novčanih iznosa za period od avgusta 1997. godine pa do jula 2006. godine iznos od 516.539,11 dinara sa pripadajućiom kamatom, kao neosnovan, a u trećem stavu izreke delimično je odbijen njen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na buduće iznose mesečne rente nakon presuđenja od 15.231,11 dinara od dospelosti do isplate, kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv navedene presude zastupnik tužene je izjavio žalbu 3. februara 2009. godine, a punomoćnik tužilje 11. februara 2009. godine, sa predlogom za oslobađanje od plaćanja sudske takse za tužbu, presudu i žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4008/10 od 20. januara 2011. godine na dopunu postupka, jer prvostepni sud nije odlučio o predlogu punomoćnika tužilje za oslobađanje od plaćanja sudske takse za tužbu, presudu i žalbu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2868/11 od 23. februara 2011. godine tužilja je oslobođena od plaćanja sudskih taksi.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž.1771/11 od 18. maja 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i u prvom stavu izreke potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 768/08 od 24. decembra 2008. godine u stavu 1, 2. i 3. izreke. U drugom stavu izreke presude sud je preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je tuženu obavezao da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 105.750,00 dinara. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 10. juna 2011. godine a presuda je tužilji uručena 16. juna 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82,58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 2/98,15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme okončanja spora, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odlučuje o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.);

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 28. juna 2004. godine i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 18. maja 2011. godine, koja je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljena 16. juna 2011. godine.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja do okončanja osporenog parničnog postupka, koji je vođen u dve sudske instance, proteklo skoro punih sedam godina (šest godina 11 meseci i 18 dana), što ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem na okolnosti izgubljenog izdržavanja i buduće mesečne rente, ali da to ne može biti opravdanje za skoro sedmogodišnje trajanje ovog parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnositeljku jer je trebalo obezbediti, kako odgovarajuću satisfakciju zbog izgubljenog izdržavanja, tako i buduće odgovarajuće uslove materijalne egzistencije, dok za to postoje zakonski uslovi.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju parničnog postupka, već da je naprotiv njen punomoćnik imao proaktivan odnos urgirajući više puta da sud u ovoj pravnoj stvari, ne samo zakaže ročište, već da mu se dostavi nalaz i mišljenje veštaka radi izjašnjenja i preciziranja tužbenog zahteva. Nasuprot tužilji, tuženi je nepostupanjima po nalozima suda, te stalnim izostajanjem sa zakazanih ročišta za glavnu raspravu doprineo da ovaj postupak duže traje.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje, kako prvostepenog suda - Drugog opštinskog suda u Beogradu, tako i drugostepenog suda - najpre Okružnog suda u Beograda, a od 1. januara 2010. godine Apelacionog suda u Beogradu. U prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka pred prvostepenim sudom govori da je pripremno ročište u ovom sporu zakazao posle više od četiri meseca od dana podnošenja tužbe, da je pismeni nalaz i mišljenje veštaka uručen punomoćniku tužilje na ročištu od 15. maja 2008. godine - nakon godinu i osam i po meseci od dostavljanja nalaza sudu, da su drugostepenom sudu prosleđeni spisi radi odlučivalja o žalbama stranaka na prvostepenu odluku uz propuštanje suda da odluči o predlogu za oslobađanje troškova za sudske takse, zbog čega je ta odluka doneta posle dve godine od predloga punomoćnika tužilje. I na strani drugostepenog suda postoji doprinos dužem trajanju postupka jer je, najpre, posle godinu i mesec dana odlučio o žalbi tužilje izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog suda kojim se tužba smatra povučenom i još posle tri meseca to rešenje dostavio sudu, a zatim, jer je rešenje o vraćanju spisa prvostepenom sudu po žalbi na presudu radi dopune postupka doneo posle skoro dve godine od dana kada su stranke izjavile žalbu, a odluku, kojom je pravosnažno okončan spor, doneo je posle dve godine i tri meseca. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da sudovi u ovom sporu koji je trajao skoro sedam godina nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann i Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4984/04 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 1. izreke, i odredio da se štetne posledice otklone, tako što se podnositeljki ustavne žalbe priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i predmet spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti