Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 500 evra, dok deo žalbe koji se odnosi na pravičnost postupka odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. B . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3127/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. B . iz B . je 17. maja 2012. godine, preko punomoćnika Dž . D, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9154/10 od 13. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome je doneta osporena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da ga je postupajući drugostepeni sud “oštetio na taj način što mu je nakon 11 godina suđenja dosudio samo delimični iznos pretrpljene štete, te da ga je oštetio i za troškove postupka, koji su mnogo veći od dosuđenih“. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3127/06, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

N. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 15. marta 2001. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih A . “N .“ iz B. i S . c . “P . i .“ d.o.o. iz B, radi naknade materijalne štete nastale kvarom vozila tužioca. Predmet je zaveden pod brojem P. 767/01.

Prvostepeni sud u periodu od 10. juna 2002. do 6. februara 2003. godine nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Peti opštinski sud u Beogradu je 17. marta 2003. godine naložio Gradskom zavodu za veštačenje u B. da u roku od osam dana preuzme u sudu spise predmeta, radi veštačenja na okolnost uzroka kvara na vozilu na kome je tužilac vlasnik. Nakon prijema spisa predmeta, Gradski zavod za veštačenje u B . je 6. novembra 2003. godine dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje.

Tužilac je podneskom od 20. januara 2004. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog.

Peti opštinski sud u Beogradu je 30. marta 2004. godine doneo presudu P. 767/01, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao prvotuženog da mu na ime naknade materijalne štete isplati ukupan iznos od 262.350,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. marta 2001. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke konstatovao da je povučena tužba u odnosu na drugotuženog; u stavu trećem izreke obavezao prvotuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke obavezao tužioca da naknadi drugotuženom troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 21. maja 2004. godine otpravljena parničnim strankama.

Postupajući po žalbi prvotuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7001/04 od 21. jula 2004. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu vratio predmet Petom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1983/04. Prvostepeni sud je 22. aprila 2005. godine doneo rešenje P. 1983/04, kojim je odredio da se u ovoj pravnoj stvari izvede dokaz veštačenjem na okolnosti prirode uzroka kvara na motoru automobila u vlasništvu tužioca, stanja motora u trenutku nastanka kvara i eventualnog doprinosa tužioca nastanku štete, te je kao veštaka imenovao M. fakultet Univerziteta u B . – Zavod za m. Navedeno rešenje je 28. juna 2005. godine otpravljeno iz prvostepenog suda.

Peti opštinski sud u Beogradu je 6. februara 2006. godine doneo presudu P. 1983/04, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5962/06 od 20. jula 2006. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i vratio predmet Petom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni sud je 1. novembra 2006. godine vratio predmet prvostepenom sudu, sa pismenim otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 3127/06. Prvostepeni sud je 20. februara 2007. godine doneo presudu P. 3127/06, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ističući da sud ocenom izvedenih dokaza nije sa sigurnošću mogao da utvrdi šta je uzrok loma radilice motora na vozilu tužioca, a što je na osnovu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima bila obaveza tužioca, te je sud primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. istog zakona našao da tuženi nije kriv za nastalu štetu na vozilu tužioca.

Prvostepeni sud je 5. aprila 2007. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tužioca izjavljenoj protiv navedene presude.

Apelacioni sud u Beogradu, koji je preuzeo nadležnost za postupanje u drugostepenom postupku, je nakon održane rasprave doneo osporenu presudu Gž. 9154/10 od 13. marta 2012. godine, kojom je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 90.990,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. marta 2001. godine pa do isplate, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa do traženih 262.350,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je između tužioca i tuženog 15. jula 2000. godine zaključen ugovor o delu saglasno odredbi člana 600. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se tuženi obavezao da popravi vozilo tužioca, a tužilac da za to isplati naknadu, te da je sam tužilac doneo delove potrebne za opravku, između ostalog i radilicu koja je bila napravljena od adekvatnog materijala uz poštovanje standarda; da je tuženi odneo radilicu u drugi servis radi njene mašinske obrade, pa je nakon toga izvršio opravku motora na vozilu tužioca, za šta mu je tužilac 25. avgusta 2000. godine isplatio ugovorenu naknadu; da je tužilac, čim je primetio da sa motorom nešto nije u redu, o tome odmah obavestio tuženog koji ga je uveravao da su svi radovi na opravci motora pravilno izvedeni i da posle ponovne opravke vozila tužioca u servisnom centru “P. i .“ u decembru 2000. godine dolazi do potpunog kvara motora usled pucanja radilice o čemu je tužilac obavestio tuženog i vlasnika navedenog servisnog centra, te je on zbog njihovog neusaglašavanja o odgovornosti za štetu vozilo poverio na opravku ovlašćenom servisu K. s . “Đ .“, koji je opravio motor 21. februara 2001. godine; da je do kvara na motoru vozila tužioca – loma radilice došlo usled postojanja inicijalne prskotine na radilici koja je nastala kao posledica njene nepravilne obrade koju je vršio servis u koji je radilica doneta na obradu, pa je tuženi odgovoran za štetu kao da ju je sam načinio u skladu sa odredbom člana 611. Zakona o obligacionim odnosima; da je tuženi dužan da naknadi materijalnu štetu u visini od 90.990,00 dinara, koliko prema nalazu i mišljenju I. c entra M . fakulteta Univerziteta u B . iznosi vrednost radova koje je na vozilu tužioca bilo neophodno izvesti, a koji su u uzročno–posledičnoj vezi sa lomom radilice; da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznos od 171.360,00 dinara, s obzirom na to da je veštačenjem I . centra M . fakulteta Univerziteta u B . utvrđeno da svi radovi koji su na vozilu tužioca izvedeni u ovlašćenom servisu nisu bili neophodni, odnosno nisu bili u uzročno–posledičnoj vezi sa lomom radilice.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbe člana 10, člana 341. stav 1. i člana 354. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, po svojoj sadržini su slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i rok za izradu pismenog otpravka sudskih akata.

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 15. marta 2001. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9154/10 od 13. marta 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj spor radi naknade materijalne štete trajao 11 godina, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe prvobitno podneo tužbu protiv dva lica za naknadu materijalne štete nastale kvarom na njegovom vozilu, Ustavni sud je našao da je prvostepeni sud trebalo da utvrdi za svakog od tuženih, kao poslenika iz ugovora o delu, da li postoji njihova odgovornost za naknadu štete. U tom pogledu, Peti opštinski sud u Beogradu je tokom glavne rasprave saslušao stranke i više svedoka, pročitao mnogobrojne pismene dokaze i izveo dokaz veštačenjem na okolnost uzroka kvara na motoru vozila podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, treba napomenuti da je prvostepeni sud morao da odredi dva sudska veštaka zbog izuzetne složenosti, te da je zbog nesaglasnosti u mišljenjima imenovanih veštaka morao da izvede dokaz tzv. superveštačenja putem odgovarajuće stručne ustanove. Ipak, Ustavni sud smatra da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da postoji njegov doprinos prekomerno dugom trajanju ove parnice, jer je on nakon nepune tri godine od početka postupka povukao tužbu u odnosu na drugotuženog. Podnošenje tužbe protiv drugotuženog je, po oceni Ustavnog suda, imalo za posledicu usložnjavanje i onako kompleksnog dokaznog postupka, a što je nesporno uticalo na prolongiranje parničnog postupka.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjivi interes da se efikasno okonča ova parnica radi naknade materijalne štete nastale kvarom na motoru vozila podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Petog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud je najpre konstatovao da se neažurno postupanje Petog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu ogleda u tome što navedeni sud u periodu od 10. juna 2002. do 6. februara 2003. godine nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu. Odgovornost prvostepenog suda za prekomerno dugo trajanje ove parnice leži i u činjenici da je Peti opštinski sud u Beogradu imenovao Gradski zavod za veštačenje u B. kao veštaka u ovoj pravnoj stvari, ne određujući mu rok za dostavljanje nalaza i mišljenja, pa je navedena stručna ustanova postupila po sudskom nalogu tek nakon sedam meseci od dana prijema spisa predmeta. Takvo postupanje parničnog suda je, po oceni Ustavnog suda, direktno uticalo na dužinu trajanja ovog postupka i prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, “država će se smatrati odgovornom za povredu prava na suđenje u razumnom roku u slučaju da domaći sud propusti da odredi veštaku rok za dostavljanje nalaza i mišljenja“ (videti presudu Baggeta protiv Italije, od 26. juna 1987. godine). Pored toga, Ustavni sud je primetio da je Peti opštinski sud u Beogradu prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 767/01, koja je doneta 30. marta 2004. godine a koja je otpravljena parničnim strankama 21. maja 2004. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da prvostepeni sud i u daljem toku postupka, kada je počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, nije postupao u skladu sa odredbama člana 341. stav 1. i člana 354. tog zakona, jer je pismeni otpravak rešenja kojim je imenovao za veštaka M. fakultet Univerziteta u B . – Zavod za m . izradio tek nakon više od dva meseca od dana donošenja rešenja. Polazeći od navedenih odredaba procesnog zakona koje se odnosi na rok za pismenu izradu sudskih akata, Ustavni sud je ocenio da postoji i doprinos Okružnog suda u Beogradu za prekomerno dugo trajanje ove parnice, jer je rešenje Gž. 5962/06 od 20. jula 2006. godine prosledio prvostepenom sudu tek 1. novembra 2006. godine.

Ustavni sud ističe da se odgovornost Petog opštinskog suda u Beogradu za nerazumnu dužinu trajanja parničnog postupka, pre svega, ogleda u činjenici da su dve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Petog opštinskog suda u Beogradu po nalozima Okružnog suda u Beogradu, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine). Budući da je drugostepeni postupak po žalbi protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3127/06 od 20. februara 2007. godine trajao nepunih pet godina, Ustavni sud je zaključio da postoji veliki doprinos Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu zbog prekomerno dugog trajanja žalbenog postupka.

S obzirom na sve iznete razloge, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac prvenstveno osporava pravilnost ocene dokaza od strane sudova i visinu dosuđenog iznosa na ime naknade materijalne štete koja mu je pričinjena. U tom smislu, Ustavni sud naglašava da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i visinu dosuđenih iznosa naknade štete u parničnom postupku, već je zadatak redovnih sudova da po svom uverenju cene dokaze, utvrđuju činjenice i odmeravaju visinu naknade štete. Ustavni sud je nadležan da ispituje da li je postupak pred redovnim sudom u celini bio pravičan na način na koji to zahteva član 32. stav 1. Ustava. Pitanje povrede prava na pravično suđenje se može postaviti u slučaju kada je redovni sud pogrešno protumačio, primenio ili zanemario neko ustavno pravo, ako je primena materijalnog ili procesnog zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava stranaka u sudskom postupku.

Dakle, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava ili sloboda zajemčenih Ustavom. Formalno pozivanje na povredu pojedinih odredaba Ustava, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u ovom slučaju ne sadrži ustavnopravne razloge koji ukazuju da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe pripada naknada materijalne štete u visini vrednosti radova koje je na vozilu podnosioca bilo neophodno izvesti, a koji su u uzročno–posledičnoj vezi sa lomom radilice, za šta je odgovoran tuženi.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu značajan doprinos podnosioca ustavne žalbe prekomernoj dužini trajanja parnice, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti