Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu profesora kojem je prestao radni odnos jer postupak reizbora nije okončan. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje i rad, jer propust fakulteta da blagovremeno sprovede konkurs ne može biti zakonit osnov za otkaz.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-399/2008
14.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nedeljka Rodića iz Sombora, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Nedeljka Rodića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 884/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Nedeljka Rodića i utvrđuje da su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 97/07 od 12. jula 2007. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbom člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Nedeljko Rodić iz Sombora je 4. aprila 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je 26. maja 2008. godine dopunio, protiv presude Vrhovnog suda Srbije RevII. 97/07 od 12. jula 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, povrede načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 21, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi navodi da mu je ''oduzeto osnovno ustavno ljudsko pravo'' na jednakost pred zakonom, jer je ''jedinstven slučaj'' u tradiciji visokog obrazovanja u Srbiji ''izbacivanja'' profesora sa fakulteta zbog toga što mu je ''isteklo zvanje'', kao i da mu je oduzeto osnovno ljudsko pravo na pravično suđenje, jer prvostepenu presudu nije doneo nezavisan i nepristrasan sud, niti je suđenje okončano u razumnom roku. Ističe da su ostale prikrivene i da nisu unete činjenice utvrđene od strane ministarstva prosvete da postoje povrede Zakona o univerzitetu, koje se tiču konkursa za izbor u zvanje nastavnika i izbornog postupka, kao ni činjenice koje je iznelo pokrajinsko ministarstvo obrazovanja i prosvetna inspekcija. Takođe navodi da sudovi nisu dali odgovor na osnovu kojih odredaba zakona neko može da ne okonča izbor u zvanje nastavnika i time mu oduzme pravo na rad i druga osnovna prava na čiju se povredu ustavnom žalbom poziva.

Od Ustavnog suda je tražio da poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije RevII. 97/07 od 12. jula 2007. godine, utvrdi povredu naznačenih Ustavom zajemčenih prava i otkloni štetne posledice učinjene povrede.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Somboru P1. 884/03 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo 8. avgusta 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tuženog Univerziteta u Novom Sadu-Učiteljski fakultet u Somboru, kojom je tražio da sud presudom poništi rešenje Učiteljskog fakulteta u Somboru broj 716/03 od 31. jula 2003. godine i tužioca vrati na dotadašnje radno mesto u zvanju vanrednog profesora na predmetu ''Fizička kultura sa metodikom nastave'', sa svim prinadležnostima koje mu po tom osnovu pripadaju. Kasnije je tužbu preinačio i ovom zahtevu dodao i zahtev da sud poništi odluku v.d. dekana Učiteljskog fakulteta u Somboru br. 717/03 od 31. jula 2003. godine kojom je poništena odluka broj 112/03 od 21. marta 2003. godine o objavljivanju konkursa za izbor u zvanje i zasnivanje radnog odnosa u delu koji se odnosi na tačku 1 - za užu naučnu oblast ''Fizičko vaspitanje sa metodikom nastave'' za jednog vanrednog ili redovnog profesora, kao i zahtev da sud utvrdi da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P1. 884/03 od 24. novembra 2005. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celosti kao neosnovan.

Presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 166/06 od 29. septembra 2006. godine odbijena je žalba tužioca, a prvostepena presuda potvrđena.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije RevII. 97/07 od 12. jula 2007. godine, koju je podnosilac primio 25. marta 2008. godine, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju ove odluke navedeno je: da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, odlukom dekana tuženog Učiteljskog fakulteta od 24. juna 1998. godine, po javnom konkursu, izabran u zvanje vanrednog profesora za predmet ''Fizička kultura sa metodikom nastave'', na određeno vreme, na period od pet godina, prema članu 87. stav 1. Zakona o univerzitetu (''Službeni glasnik RS'', broj 20/98); da je sa njim zaključen ugovor o radu od 17. jula 1998. godine na određeno vreme, na vremenski period od pet godina, od dana izbora; da je pre isteka radnog odnosa tužiocu, u dnevnom listu ''Borba'' 25. marta 2003. godine, na osnovu odluke dekana od 21. marta 2003. godine, objavljen konkurs za jednog nastavnika za užu naučnu oblast – fizičko vaspitanje sa metodikom na srpskom jeziku, ali da, kako izborni postupak nije okončan do isteka petogodišnjeg trajanja radnog odnosa na određeno vreme, v.d. dekan tuženog doneo je odluku broj 717 od 31. jula 2003. godine kojom se odluka dekana Učiteljskog fakulteta od 21. marta 2003. godine o objavljivanju navedenog konkursa u delu koji se odnosi na tačku 1) – za užu naučnu oblast '''fizičko vaspitanje sa metodikom nastave'' poništava i sprovedene izborne radnje stavljaju van snage, da je istog dana, rešenjem broj 716/03 od 31. jula 2003. godine utvrđeno da tužiocu, kao nastavniku u zvanju vanrednog profesora na predmetu fizička kultura sa metodikom nastave, istekom vremenskog perioda na koje je izabran u zvanje vanrednog profesora i na koje je zaključio ugovor o radu, prestaje radni odnos zaključno sa danom 17. jul 2003. godine. U obrazloženju osporene presude se dalje ističe da je istekom roka iz ugovora o radu na koji je radni odnos zasnovan, a u odsustvu nove odluke nadležnog organa o izboru u zvanje, tužiocu prestao radni odnos na osnovu odredbe člana 97. stav 1. tačka 1) Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 70/01 i 74/01), a u vezi člana 90. Zakona o univerzitetu (''Službeni glasnik RS'', broj 21/02). Revizijski sud takođe navodi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan i zahtev tužioca za poništaj odluke v.d. dekana Učiteljskog fakulteta broj 717/03 od 31. jula 2003. godine, kojim je poništena odluka broj 112/03 od 21. marta 2003. godine o objavljivanju navedenog konkursa, jer je ista doneta u skladu sa ovlašćenjima dekana koja su mu data, kako Zakonom o univerzitetu, tako i Statutom, te tužilac nema aktivnu legitimaciju za pobijanje ove odluke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava uređeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme podnošenja tužbe (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama važećeg Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); da će sud u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o univerzitetu (''Službeni glasnik RS'', broj 21/02), važećeg u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se za nastavnika, osim redovnog profesora, bira lice na pet godina, a za saradnika na četiri godine ( član 79. stav 1.); da se izbor u zvanje i zasnivanje radnog odnosa nastavnika, odnosno saradnika fakulteta obavlja najkasnije u roku od šest meseci od dana objavljivanja konkursa, te da nastavnik, osim redovnog profesora i saradnik zasnivaju radni odnos na određeno vreme (član 80. st. 1. i 2.); da dekan donosi odluku o objavljivanju konkursa za izbor nastavnika, odnosno saradnika najkasnije šest meseci pre isteka vremena za koje je nastavnik, odnosno saradnik biran (član 81.); da izbor kandidata u zvanje nastavnika i saradnika obavlja izborno veće fakulteta (član 86. stav 1.); da dekan dostavlja akt o izboru u zvanje nastavnika univerzitetu na saglasnost, te da po dobijenoj saglasnosti dekan sa izabranim licem zaključuje ugovor o radu (član 87. st. 1. i 5.); da se u pogledu prava, obaveza i odgovornosti nastavnika i saradnika i drugih zaposlenih na univerzitetu, odnosno fakultetu primenjuje zakon kojim se uređuju radni odnosi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 90.); da o pojedinačnim pravima, obavezama i odgovornostima nastavnika, saradnika i drugih zaposlenih na univerzitetu, odnosno fakultetu odlučuje rektor odnosno dekan (član 91. stav 1.); da će se kazniti novčanom kaznom od 21.000,00 do 70.000,00 dinara za prekršaj fakultet, odnosno univerzitet ako ne objavi konkurs za izbor nastavnika, odnosno saradnika u roku utvrđenom članom 81. ovog zakona (član 136. stav 1. tačka 2.).

Odredbom člana 97. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme donošenja predmetne odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe za suđenje u razumnom roku značajan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 8. augusta 2003. godine pa do okončanja parničnog postupka.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u sporu, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

U periodu od 2003. godine do 2005. godine održano je 11 ročišta pred prvostepenim sudom. Prvo ročište je zakazano i održano nakon proteka više od dva meseca od podnošenja tužbe, sledeće ročište je zakazano tek za šest meseci - 31. maja 2004. godine, a naredno je ponovo zakazano po proteku šest meseci, za 15. septembar 2004. godine. Prvostepeni sud je doneo presudu nakon sprovedenog postupka koji je trajao više od dve godine, drugostepenom sudu je trebalo 10 meseci da donese odluku o izjavljenoj žalbi i vrati spise prvostepenom sudu, a Vrhovnom sudu Srbije čak osam meseci da osporenu revizijsku presudu nakon donošenja dostavi podnosiocu ustavne žalbe.

Skoro petogodišnje trajanje parničnog postupka u radnom sporu, bez obzira na odlučivanje u tri sudske instance, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku da parnice iz radnih odnosa zahtevaju hitno rešavanje.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja sudskog postupka. Punomoćnik podnosioca se uredno odazivao na pozive suda, pristupao na ročišta za glavnu raspravu i aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a predmet spora koji se odnosio na prestanak radnog odnosa za podnosioca je nesumnjivo imao izuzetan značaj. Ustavni sud konstatuje da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi iziskivala obiman dokazni postupak.

Po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud nije delotvorno postupao i nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak okonča bez nepotrebnog odugovlačenja, jer niti je blagovremeno zakazivao i održavao ročišta, niti je pokazao potrebnu ažurnost u izradi sudske presude, iako je postupak zahtevao naročitu hitnost. Dugom trajanju postupka doprinelo je i postupanje revizijskog suda kome je trebalo više od godinu dana da odluči o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, kao i više od osam meseci da donetu presudu Rev.II 97/07 od 12. jula 2007. godine dostavi podnosiocu, koji je primio presudu 25. marta 2008. godine. Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se sudski sistem organizuje na način koji će omogućiti donošenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na nepravilnu primenu materijalnog prava. Ustavni sud konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminatorska, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnoj pravnoj situaciji, odbijajući revizijski zahtev podnosioca, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi očigledno proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca i na taj način mu povredio pravo na pravično suđenje, kao i pravo na rad.

Podnosilac ustavne žalbe je odlukom dekana Učiteljskog fakulteta u Somboru od 24. juna 1998. godine, po javnom konkursu, izabran u zvanje vanrednog profesora za predmet ''Fizička kultura sa metodikom nastave'', na određeno vreme, na period od pet godina, prema članu 87. stav 1. Zakona o univerzitetu koji je važio u vreme zasnivanja radnog odnosa podnosioca (''Službeni glasnik RS'', broj 20/98). Sa njim je zaključen ugovor o radu broj 01-F-232/98 od 17. jula 1998. godine na određeno vreme - na vremenski period od pet godina od dana izbora. Pre isteka perioda na koji je radni odnos podnosioca zasnovan, po osnovu odluke dekana od 21. marta 2003. godine, objavljen je konkurs za jednog nastavnika za užu naučnu oblast fizičko vaspitanje sa metodikom na srpskom jeziku u dnevnom listu ''Borba'' 25. marta 2003. godine. Pošto izborni postupak nije okončan do isteka petogodišnjeg trajanja radnog odnosa podnosioca, v.d. dekan Učiteljskog fakulteta u Somboru doneo je odluku broj 717 od 31. jula 2003. godine kojom se odluka dekana Učiteljskog fakulteta od 21. marta 2003. godine o objavljivanju navedenog konkursa u delu koji se odnosi na tačku 1) - za užu naučnu oblast ''fizičko vaspitanje sa metodikom nastave'' za jednog vanrednog profesora ili redovnog profesora sa punim radnim vremenom, poništava i sprovedene izborne radnje stavljaju van snage.

Rešenjem dekana tuženog broj 716/03 od 31. jula 2003. godine utvrđeno je da tužiocu kao nastavniku u zvanju vanrednog profesora na predmetu ''Fizička kultura sa metodikom nastave'', istekom vremenskog perioda na koji je izabran u zvanje vanrednog profesora i na koji je zaključio ugovor o radu, prestaje radni odnos, zaključno sa 17. julom 2003. godine.

Međutim, iz navedenih odredaba Zakona o univerzitetu proizlazi da se izbor u zvanje i zasnivanje radnog odnosa nastavnika mora okončati najkasnije u roku od šest meseci od dana objavljivanja konkursa, a to znači donošenjem odgovarajuće odluke o izboru (ili neizboru) prijavljenog kandidata koji ispunjava uslove za radno mesto nastavnika u odgovarajućem zvanju, posle postupka sprovedenog u skladu sa Zakonom o univerzitetu, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Ovaj rok upućuje i na značaj poslova nastavnika na fakultetu, kao i na obavezu u pogledu objavljivanja konkursa za izbor nastavnika i njegovog okončanja pre isteka vremena na koje je nastavnik biran na određeno vreme.

Odluka o izboru kojom se okončava postupak po objavljenom konkursu, podrazumeva razmatranje prijava učesnika konkursa i donošenje odluke povodom istih, a dekan Fakulteta je u obavezi da okonča započeti postupak.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je posle izbora u zvanje vanrednog profesora zasnovao radni odnos na Fakultetu u svojstvu vanrednog profesora na predmetu ''Fizička kultura sa metodikom nastave''. Radni odnos je zasnovan primenom odredbi Zakona o univerzitetu, a ne radi obavljanja određenog povremenog ili privremenog posla, koji po svojoj prirodi traje određeno vreme, npr. zbog privremeno povećanog obima rada, zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog ili u svojstvu pripravnika, niti zbog toga što se na konkurs nisu prijavili kandidati koji ispunjavaju uslove za rad na određenom radnom mestu.

Takođe, tužiocu nije prestao radni odnos zbog isteka vremena na koje je isti bio zasnovan, već zbog odluke dekana da se ranije objavljeni konkurs ne okonča. Naime, dekan fakulteta je bio dužan da odluku o objavljivanju konkursa za izbor u zvanje nastavnika donese najkasnije šest meseci pre isteka vremena za koje je nastavnik biran, dakle najkasnije 24. decembra 2002. godine, kako bi se blagovremeno okončao postupak izbora u zvanje nastavnika - profesora, u roku predviđenom odredbom člana 81. Zakona o univerzitetu. Međutim, dekan fakulteta je sa zakašnjenjem od tri meseca, tek 21. marta 2003. godine, doneo odluku o objavljivanju konkursa, koja je publikovana 25. marta 2003. godine, te je na taj način nezakonito skraćen rok od šest meseci koji je propisan imperativnim odredbama Zakona o univerzitetu. Propust dekana da blagovremeno donese odluku o objavljivanju konkursa za izbor nastavnika imao je za posledicu i neokončanje postupka za izbor u zvanje po predmetnom konkursu u zakonom propisanom roku, ali ta činjenica nije mogla da dovede do prestanka radnog odnosa podnosioca, s obzirom da nije doneta odluka o njegovom neizboru u zvanje nastavnika. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom, kojom je odbio reviziju podnosioca ustavne žalbe i istakao da mu je radni osnos prestao samim istekom perioda iz ugovora o radu na koji je zasnovan, povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na rad.

Radni odnos nastavnika na fakultetu koji je zasnovan na određeno vreme prestaje ukoliko nakon zakonito sprovedenog i okončanog postupka po raspisanom konkursu nastavnik nije ponovo izabran u zvanje i nije zasnovao novi radni odnos na fakultetu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je tužilac imao pravo na sudsku zaštitu protiv odluke v. d. dekana Učiteljskog fakulteta broj 717/03 od 31. jula 2003. godine kojom je poništena odluka broj 112/03 od 21. marta 2003. godine o objavljivanju konkursa za izbor u zvanje i zasnivanje radnog odnosa u delu koji se odnosi na tačku 1) – za užu naučnu oblast ''fizičko vaspitanje sa metodikom nastave''. Iz sadržine odredaba čl. 80. i 81. Zakona o univerzitetu nedvosmisleno proizlazi da je obaveza fakulteta da okonča postupak i izvrši izbor, odnosno donese pozitivnu ili negativnu odluku o izboru prijavljenog kandidata koji ispunjava uslove za radno mesto nastavnika u odgovarajuće zvanje po objavljenom konkursu, a da tuženi tu obavezu nije izvršio, zbog čega je tužilac imao aktivnu legitimaciju da traži poništaj odluke v.d. dekana od 31. jula 2003. godine, tako da suprotno stanovište Vrhovnog suda Srbije, izraženo u osporenoj revizijskoj presudi, nema ustavnopravno utemeljenje.

Ustavni sud je ocenio da sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe zakonito. Ustavom garantovano pravo na rad, prema shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva i pružanje zaštite zakonom utvrđenih prava građana koja iz njihovog rada proizlaze, uključujući i zaštitu u vezi sa prestankom radnog odnosa, ako je taj prestanak suprotan zakonu.

Tumačenje prava u osporenoj presudi da ''nepostupanje prema odredbi člana 80. i 81. Zakona o univerzitetu, odnosno neokončanje postupka izbora u naučno zvanje protivno navedenim odredbama Zakona o Univerzitetu, nije od značaja, kod ocene zakonitosti osporene odluke o prestanku radnog odnosa'', ukazuje, po oceni Ustavnog suda, na proizvoljnu i arbitrernu primenu prava. Navedene očigledne greške i propusti u postupku u kome je odlučivano o radnopravnom statusu podnosioca žalbe ukazuju na nedostatak pravičnosti u odlučivanju. S obzirom da učinjene povrede nisu otklonjene ni u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, pa je u ovom delu, u tački 2. izreke, prvi deo, ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je prilikom odlučivanja o podnetoj ustavnoj žalbi imao u vidu i stanovište Vrhovnog suda Srbije izneto u rešenju Rev. 4443/99 od 11. aprila 2001. godine.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenom odlukom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom ili da je suprotnoj stranci u parničnom postupku priznato više prava nego podnosiocu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 2. izreke.

U odnosu na navode podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Sud je konstatovao da su i ovi navodi neosnovani. Naime, podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude imao pravo žalbe, koje je i iskoristio kada je izjavio žalbu Okružnom sudu u Somboru, te je ostvario i pravo na izjavljivanje revizije, o kojoj je Vrhovni sud Srbije odlučio osporenom presudom. Pored toga, nije pružio dokaze da je u radu sudova bilo nejednakog postupanja u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava podnosioca takve specifične prirode, tako da se ne mogu otkloniti poništajem osporene presude, koju činjenicu posebno treba da ima u vidu Komisija za naknadu štete prilikom utvrđivanja visine naknade nematerijalne štete, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovanih povreda prava, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 9729/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 889/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 74/2012: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog neprerastanja radnog odnosa
• Už 1198/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske presude
• Už 2252/2009: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 1130/2010: Usvajanje žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 425/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku