Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za isplatu vojnih dnevnica. Postupak koji je usledio nakon prethodne odluke Ustavnog suda trajao je skoro sedam godina, za šta je odgovoran Viši sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L . iz Gornjeg Milanovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19667/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. L . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L . iz Gornjeg Milanovca je , 14. januara 2020. godine, preko punomoćnika G . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo i prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbama člana 23. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19667/14, kao i protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 855/19 od 25. novembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i z člana 32. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, nav odi: da je postupak po tužb i za isplatu vojnih dnevnica tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju trajao deset godina i šest meseci , što je izvan granica razumnog roka; da je prekomernim trajanjem postupka podnosiocu narušeno i ljudsko dostojanstvo; da Viši sud u Pirotu nije obrazložio zašto u konkretnom slučaju ne važi opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, već da se primenjuje trogodišnji rok koji je propisan za odštetne zahteve.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 19667/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i još šest drugih lica podneli su 6. maja 2009. godine, u svojstvu tužilaca, tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi isplate vojnih dnevnica za period NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju . Predmet je zaveden pod brojem P. 8296/09.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio 2 0. maja 20 09. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 8296/09 od 22. maja 2009 . godine oglasio apsolutno nenadležnim i tužbu tužilaca odbacio .

Postupajući po žalbi tužilaca, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4742/10 od 13. oktobra 2010. godine, kojim je žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 3. oktobra 2012. godine , doneo Odluku Už-5280/2010, kojom je usvojio ustavnu žalbu D . L . izjavljenu protiv navedenog drugostepenog rešenja i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je naložio Višem sudu u Beogradu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Suda ponovi postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8296/09 od 22. maja 2009 godine. Saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pravno dejstvo Odluke prošireno je i na ostale tužioc e, koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji.

Ustavni sud nema podatak o tome da li je i kada Viši sud u Beogradu primio navedenu Odluku, saglasno dostavnoj naredbi od 23. oktobra 2012. godine.

Tužioci su, preko punomoćnika, dana 14. decembra 2012. godine, podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu, predlog za ponavljanje postupka pred drugostepenim sudom, na osnovu Odluke Už-5280/2010 od 3. oktobra 2012. godine.

Zakonski zastupnik tužene je 23. januara 2013. godine dostavio odgovor na predlog. Spisi parničnog predmeta su 28. januara 2013. godine dostavljeni Višem sudu u Beogradu, ali ih je taj sud rešenjem Gž. 1315/13 od 17. aprila 2013. godine vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka, konstatujući da advokat nema punomoćje za podnošenje predloga, a da je Odluka Ustavnog suda doneta u postupku po ustavnoj žalbi drugog lica.

Prvi osnovni sud u Beogradu je punomoćniku tužilaca u četiri navrata (17. septembra, 16. oktobra, 14. novembra 2013. godine i 26. februara 2014. godine) slao dopis sa zahtevom da postupi po nalogu iz navedenog drugostepenog rešenja. Prvi put je dopis upućen na pogrešnu adresu, za drugo slanje nema dokaza o uručenju, dok je treći put punomoćnik tužilaca bio odsutan, pa je pismeno vraćeno sudu.

Punomoćnik tužilaca je navedeni dopis konačno (iz četvrtog pokušaja) primio 7. marta 2014. godine. Podneskom od 20. marta 2014. godine zatražio je produženje roka za postupanje, a podneskom od 11. jula 2014. godine je obavestio sud da, usled proteka vremena, ne može da stupi u kontakt sa tužiocima, ali da to nije smetnja da se postupak nastavi, imajući u vidu da je Viši sud u Beogradu dužan da ponovi drugostepeni postupak po nalogu Ustavnog suda, a ne na predlog tužilaca.

Spisi parničnog predmeta su 15. septembra 2014. godine ponovo dostavljeni Višem sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 7223/14 od 4. decembra 2014. godine usvojio predlog tužioca D. L . za ponavljanje postupka po žalbi, te je ukinuo rešenj e Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8296/09 od 22. maja 2009 . godine i predmet vratio na ponovni postupak prvostepenom sudu, dok je u odnosu na ostale tužioce još jednom zatražio dopunu postupka zbog nedostatka punomoćja za izjavljivanje predloga, konstatujući da je Odlukom Ustavnog suda utvrđena povreda prava na pravično suđenje samo za tužioca D . L, ne i za ostale tužioce.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 19667/14. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem od 10. marta 2015. godine odbacio predlog ostalih tužilaca za ponavljanje postupka, sa obrazloženjem da uz predlog nije dostavljeno punomoćje za advokata.

Viši sud u Beogradu je žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja odbacio rešenjem Gž. 10370/15 od 17. marta 2017. godine, jer je izjavljena preko istog advokata, pri čemu punomoćje tužilaca nije dostavljeno ni uz žalbu. Ovaj drugostepeni postupak je trajao od 28. septembra 2015. godine, kada je predmet dostavljen Višem sudu u Beogradu, sve do 5. aprila 2017. godine, kada je predmet vraćen prvostepenom sudu.

Na ročištu za glavnu raspravu, koje je održano 30. juna 2017. godine, sproveden je dokazni postupak čitanjem isprava, nakon čega je glavna rasprava zaključena.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 19667/14 od 30. juna 2017. godine kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan.

Tužilac je 26. jula 2017. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 22. septembra 201 7. godine prosleđeni Višem sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 3028/19 od 7. juna 201 9. godine predmet je, na osnovu predloga Višeg suda u Beogradu od 16. aprila 2019. godine, delegiran Višem sudu u Pirotu, koji je osporenom presudom Gž. 855/19 od 25. novembra 2019. godine žalbu tužioca odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako je, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku (član 422. tačka 11)) . Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8296/09 od 22. maja 2009. godine, s tim da je odredbom člana 426. tačka 12) propisano da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može po predlogu stranke ponoviti ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 6. maja 2009. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Pirotu Gž. 855/19 od 25. novembra 2019. godine. Međutim, Ustavni sud ima u vidu da je parnični postupak već jednom bio pravnosnažno okončan , i to pre izjavljivanja ustavne žalbe povodom koje je doneta Odluka Už-5280/2010 od 3. oktobra 2012. godine , pa smatra da taj postupak ne predstavlja jedinstvenu celinu sa postupk om koji je usledio nakon donošenja navedene Odluke , već da se radi o posebnom postupku u kome se izvršava Odluka Suda. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio samo period od dostavljanja Odluke Už-5280/2010 od 3. oktobra 2012. godine V išem sudu u Beogradu , tačnije, od 28. januara 2013. godine, kada je taj sud primio predmet sa predlogom tužilaca za ponavljanje postupka, uz koji je bila priložena navedena Odluka, pa sve do 25. novembra 2019. godine, kada je doneta osporena drugostepena presuda .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i d eset mesec i, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu činjenična i pravna pitanja nisu bila složena u meri koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, što potvrđuje i okolnost da je dokazni postupak završen na samom jednom ročištu, kada je glavn a rasprav a i zaključena.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosi lac ustavne žalbe imao legitim ni interes da sud o njegov om zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi Viši sud u Beogradu. Nakon što mu je dostavljen predmet radi donošenja odluke o predlogu za ponavljanje postupka, Viši sud u Beogradu je, kako to proizlazi iz obrazloženja rešenja Gž. 1315/13 od 17. aprila 2013. godine, načinio očiglednu grešku konstatujući da je Odluka Ustavnog suda, na osnovu koje je podnet predlog, doneta u postupku po ustavnoj žalbi drugog lica. Predmet je tada vra ćen prvostepenom sudu na dopunu postupka, kako bi advokat , koji je u ime podnosioca ustavne žalbe i još šestorice tužilaca podneo predlog, dostavio punomoćja za njihovo zastupanje u postupku po tom vanrednom pravnom sredstvu. Nakon što je punomoćnik tužilaca, u podnesku od 11. jula 2014. godine, ukazao da nedostatak punomoćja nije smetnja da se postupak po predlogu nastavi , imajući u vidu da je Viši sud u Beogradu dužan da ponovi drugostepeni postupak po nalogu Ustavnog suda, taj drugostepeni sud je prihvatio da odluči samo o predlogu ovde podnosioca ustavne žalbe, konstatujući u obrazloženju rešenja Gž. 7223/14 od 4. decembra 2014. godine da je Odlukom Ustavnog suda utvrđena povreda prava na pravično suđenje samo za ovde podnosioca ustavne žalbe, ne i za ostale tužioce. Viši sud u Beogradu, dakle, nije uzeo u obzir da je njeno pravno dejstvo, saglasno članu 87. Zakona o Ustavnom sudu, prošireno i na ostale tužioce, koji nisu podneli ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odlučivanje o predlogu za ponavljanje postupka , gde je jedino pravno pitanje bila dozvoljenost tog vanrednog pravnog sredstva (zbog nedostavljanja punomoćja ), trajalo četiri godine. Viši sud u Beogradu je , po mišljenju Suda, dodatno produžio i trajanje postupka po žalbi protiv prvostepene presude, jer je tek nakon godinu i sedam meseci od prijema predmeta predložio da se izvrši delegacija drugostepenog suda . Stoga je žalbeni postupak trajao dve godine i dva meseca, pri čemu Sud još jednom naglašava da je reč o parnici bez složenih činjeničnih i pravnih pitanja, u kojoj je glavna rasprava sprovedena na samo jednom ročištu.

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23), odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpel i zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og akta.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Tvrdnje o povredi prava na ljudsko dostojanstvo, podnosilac ustavne žalbe izvodi iz navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud istaknutu povredu člana 23. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.