Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45966/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz Beograda je 29. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika S. G, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45966/10.

U ustavnoj žalbi podnosilac je, između ostalog, naveo da je tužbu u predmetnom parničnom postupku podneo 16. maja 2002. godine, ali da sud nije doneo još nikakvu odluku. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, kao i zahtev da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45966/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa Đ.J, kao tužioci, podneli su 16. maja 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Srpske pravoslavne crkve – Manastir Sveti arhiđakon Stefan, u selu Slanci i Republike Srbije, kojom su tražili da sud obaveže prvotuženu da prvotužiocu vrati u posed i na korišćenje navedenu parcelu, kao i da obaveže tužene da tužiocima, na ime naknade štete u vidu izmakle koristi, solidarno isplate navedeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3176/02.

Prvo ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 4. septembar 2002. godine, koje nije održano jer tuženi nisu bili uredno pozvani. Ni naredno ročište, zakazano za 11. oktobar 2002. godine, nije održano, jer nije bilo dokaza da je prvotuženi primio poziv za raspravu. Na trećem ročištu, održanom 11. novembra 2002. godine, na predlog prvotužioca, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje kojim je prekinuo predmetni parnični postupak do pravnosnažnog okončanja označenog postupka koji se vodio pred Ministarstvom finansija i ekonomije.

Podneskom od 13. jula 2006. godine, drugotužilac je povukao tužbu, dok je prvotužilac zatražio da se prekinuti postupak nastavi, a parnični sud je naredno ročište zakazao za 7. mart 2007. godine. Ovo ročište nije održano, jer nije bilo dokaza da je drugotužena uredno pozvana. Na narednom ročištu, održanom 28. maja 2007. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje, kojim je nastavio prekinuti postupak.

U nastavku postupka, u kome je predmet dobio broj P. 8113/07, Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao je još deset ročišta, od kojih su tri održana. Od sedam neodržanih ročišta, tri nisu održana jer drugotužena nije došla, a nije bilo dokaza da je uredno pozvana, jedno jer nisu bili združeni spisi vanparničnog suda radi uvida, dva jer su prvotuženoj pre početka ročišta uručeni podnesci tužioca dostavljeni sudu više od mesec dana pre tih ročišta, pa je prvotužena tražila rok da se na te podneske izjasni, a jedno jer je tužilac pred početka ročišta dostavio sudu podnesak, te je prvotužena tražila rok da se izjasni na taj podnesak.

Posle uspostavljana nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 45966/10, a prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 24. januar 2011. godine, koje nije održano jer prvotužena nije došla, a nije bilo dokaza da je uredno pozvana.

Nakon dva ročišta održana u 2011. godini (18. maja i 14. oktobra), na ročište zakazano za 30. januar 2012. godine nije došao uredno pozvani tuženi, pa je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje P. 45966/10, da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Tužilac je 7. februara 2012. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Rešenjem P. 45966/10 od 2. aprila 2012. godine Prvi osnovni sud u Beogradu nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Protiv ovog rešenja tužilac je 28. maja 2012. godine izjavio žalbu. Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. jula 2012. godine doneo rešenje P. 45966/10 o troškovima postupka, kojim je obavezao tužioca da prvotuženoj naknadi troškove parničnog postupka u navedenom novčanom iznosu. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu 1. avgusta 2012. godine. Radi odlučivanja o izjavljenim žalbama spisi predmeta dostavljeni su Višem sudu u Beogradu 2. oktobra 2012. godine, predmet je dobio broj Gž. 7537/12, a do odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi drugostepeni postupak nije okončan.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 16. maja 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do odlučivanja Ustavnog suda o ustavnoj žalbi, trajao 11 i po godina, s tim da je taj postupak bio u opravdanom prekidu tri i po godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja ovog postupka od podnošenja tužbe.

Osmogodišnje trajanje parničnog postupka, koliko je predmetni postupak trajao ne računajući period opravdanog prekida, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio složen, ni u svom procesnom ni u materijalnom aspektu.

Takođe je ocenio da je, s obzirom na tužbeni zahtev, efikasno okončanje predmetnog postupka bilo od značaja za podnosioca. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je u izvesnoj meri svojim ponašanjem, i to dostavljanjem podneska neposredno pre početka ročišta, zbog čega to ročište nije održano, a pre svega ne dolaskom na zakazano ročište, usled čega je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, podnosilac doprineo da postupak duže traje.

Prema oceni Ustavnog suda, međutim, navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano opisanim doprinosom podnosioca, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud prekinuti postupak nastavio tek deset meseci od podnošenja predloga za nastavak postupka, zatim da u toku 2010. godine nije zakazao nijedno ročište, kao i da drugostepeni sud više od godinu dana nije odlučio o žalbi protiv rešenja kojim se ne dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ovakvu ocenu Ustavni sud je dao imajući u vidu kako sopstvenu praksu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63, u kojoj je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je predmetni parnični postupak još u toku, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti