Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud je proizvoljno ocenio dokaze o nemogućnosti drugog zaposlenja podnositeljke pre prestanka službe, zasnivajući odluku na činjenicama irelevantnim za taj period.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Nedeljković iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Nedeljković i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10762/11 od 27. marta 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10762/11 od 27. marta 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd UP-2 broj 34-4 od 30. avgusta 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Biljane Nedeljković i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 4100 Novi Sad u predmetu int . broj 934-12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biljana Nedeljković iz Novog Sada podnela je, 5. maja 20 14. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10762/11 od 27. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije. Pozvala se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi i naknadnim podnescima istakla da se podaci navedeni u potvrdi Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad, koju je pribavio drugostepeni organ, odnose na period od 11. maja 2005. godine do 18. decembra 2006. godine, što nije bilo bitno za rešavanje konkretne pravne stvari, jer joj je služba u to vreme već bila prestala. Smatra da joj je služba mogla prestati najranije 29. jula 2005. godine, što je bio rok za preformiranje vojne jedinice, a ne 10. maja 2005. godine, kada još nije bilo ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena.

Podnositeljka ističe i da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, uz navođenje razloga koji se odnose na trajanje postupka i postupanje nadležnih organa i sudova.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ukine osporenu presudu, poništi drugostepeno rešenje i oglasi ništavim prvostepeno rešenje, te da je u roku od osam dana vrati na rad. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1102 Beograd UP-2 broj 34-4, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 4100 Novi Sad int . broj 934-12 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, dana 10. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 20. aprila 2005. godine, VP 5003 Novi Sad je rešenjem UP-2 broj 51/2005 od 12. maja 2005. godine istu odbila.

O tužbi podnetoj Sudu Srbije i Crne Gore odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 884/06 od 26. septembra 2008. godine, tako što je uvažio tužbu podnositeljke i poništio konačno rešenje. Taj sud je utvrdio da se Odluka ministra odbrane broj 4229-2 od 4. aprila 2005. godine, na koju se jedino pozivaju upravni organi, ne nalazi u spisima predmeta.

VP 1102 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije done la rešenje UP-2 broj 2/09 od 24. februara 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnosi teljke kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 221-2 od 11. februara 2009. godine kojom se dokazuje da je ugašeno radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena; potvrda Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 897-2 od 11. februara 2009. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovorajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad broj 0410-1011-4/2009 od 5. februara 2009. godine iz koga se vidi da je podnositeljka bila prijavljena kao nezaposleno lice u periodu od 11. maja 2005. godine do 18. decembra 2006. godine, kada je zasnovala radni odnos u Domu zdravlja Novi Sad.

Presudom Upravnog suda U. 7953/10 (2009) od 20. maja 2010. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što joj nije bilo omogućeno da učestvuje u žalbenom postupku, tako što bi joj se predočili novi dokazi i omogućilo da se o njima izjasni.

Drugostepeni organ je rešenjem int. broj 5216-2 od 29. jula 2010. godine po treći put odbio žabu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine, pozivajući se na dokaze pribavljene u ranijem postupku.

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 26196/10 od 14. januara 2011. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, jer tuženi organ nije postupio u skladu sa primedbama iz presude od 20. maja 2010. godine.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je 30. avgusta 2011. godine doneo rešenje Up-2 broj 34-4, kojim je po četvrti put odbio žalbu podnositeljke, nakon što joj je omogućio da se izjasni o naknadno pribavljenim ispravama. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je neosnovan navod podnositeljke da joj je služba mogla prestati tek 29. jula 2005. godine, jer je formacija 793. LoB, broj 335.603, stavljena van snage Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. 904-2 od 8. aprila 2005. godine (što se dokazuje pomenutom potvrdom Uprave za organizaciju od 11. februara 2009. godine), kada su ukinuta i sva radna mesta propisana tom formacijom, pa i radno mesto delovođa-oprater na koje je podnositeljka bila raspoređena; da je rok za preformiranje jedinice bio 29. jul 2005. godine, ali da to nije datum gašenja radnog mesta, već krajnji rok u kome je preformirana jedinica morala da počne da funkcioniše prema novom aktu o sistematizaciji radnih mesta; da primedbe podnositeljke koje se odnose na sadržinu potvrde Uprave za kadrove od 11. februara 2009. godine nisu potkrepljene ni jednim dokazom koji bi dovodio u sumnju istinitost njenog sadržaja; da nije prihvaćen predlog podnositeljke da se od Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad pribave podaci o tome koliko lica u zanimanju komercijalni tehničar, administrativni tehničar, sekretar, operater, ekspeditor i delovođa je zaposleno u periodu od 10. februara do 10. maja 2005. godine; da je u obaveštenju Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Novi Sad od 5. februara 2009. godine navedeno da je zanimanje podnositeljke ustavne žalbe, komercijalni tehničar, "u periodu kada joj je prestao radni odnos u Vojsci" bilo suficitarno, odnosno da je bilo znatno više prijavljenih nezaposlenih lica sa tim zanimanjem od zahteva poslodavaca za zapošljavanje tih lica; da je na osnovu tog dokaza izveden zaključak da nije postojala mogućnost zapošljavanja podnositeljke kod drugih poslodavaca, pa bi izvođenje predloženog dokaza samo odugovlačilo postupak, što je protivno načelima ekonomičnosti i efikasnosti.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10762/11 od 27. marta 2014. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni tog suda, drugostepeni organ je, na osnovu potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno odbio žalbu podnositeljke, jer je ugašeno radno mesto na koje je bila raspoređena, a nije postojala mogućnost da se rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto kod istog ili drugog poslodavca. Isti sud je naveo da tužbeni navodi nisu od uticaja na drugačiju ocenu o zakonitosti drugostepenog rešenja, jer se njima ne dovodi u sumnju činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku, niti se prilažu dokazi koji bi da su bili cenjeni doveli do drugačije odluke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6. stav 1.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

Odredbom člana 90. stav 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04 ), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja.

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što su upravni organi i Upravni sud utvrdili da su bili ispunjeni zakonski uslovi da joj prestane služba u Vojsci, iako u to vreme nije bilo ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, niti su pribavljeni dokazi iz kojih bi proizlazile činjenice koje se odnose na mogućnost ostvarivanja prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon). Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljne ocene dokaza i proizvoljne primene merodavnog prava na njenu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa tih stanovišta.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organ imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i donese novo rešenje zasnovano na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena i da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja joj po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citirane odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom.

Ustavni sud je potom našao da je drugostepeni organ dao dovoljne razloge zbog kojih je ocenio da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn ih činjenica o ukidanju radnog mesta podnositeljke i nemogućnosti njegovog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, u ponovnom postupku je utvrđivana iz obaveštenja Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Novi Sad od 5. februara 2009. godine. Iz tog akta proizlaze isključivo činjenice koje su usledile nakon 10. maja 2005. godine, kada je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba, odnosno period u kome je bila korisnik novčane naknade za vreme nezaposlenosti i po osnovu privremene sprečenosti za rad, datum kada je ponovo zasnovala radni odnos i podatak o većem broju nezaposlenih lica u odnosu broj prijava za zapošljavanje u zanimanju podnositeljke. Iako se navedene činjenice nisu odnosile na period koji je prethodio prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe, drugostepeni organ je na osnovu tog dokaza zaključio da podnositeljka pre prestanka službe nije mogla zasnovati radni odnos van Vojske i Ministarstva odbrane. Navedene razloge u potpunosti je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. Zakona prestanak službe civilnog lica uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da podnositeljki pre prestanka službe u Vojsci nije pokušano da se obezbedi neko od pomenutih prava, a u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispitala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnositeljka ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom u upravnom postupku.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi Upravnog suda za primenu merodavnih odredaba ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza, i to na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10762/11 od 27. marta 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1102 Beograd UP-2 broj 34-4 od 30. avgusta 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 4100 Novi Sad int . broj 934-12 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 20. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu u upravnom postupku, do 27. marta 2014. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10762/11 . Dakle, nešto duže od osam godina i 11 meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa uticalo na duže trajanje osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Drugostepeni organ je u nastavku postupka, koristeći se navedenim zakonskim ovlašćenjem, pribavio dokaze koji su bili prihvatljivi za Upravni sud, ali pri tom nije vodio računa o pravilima postupka od značaja za donošenje rešenja, što je imalo za posledicu da još dva konačna rešenja budu poništena u upravnom sporu.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je uzeo u obzir duže trajanje prvog i četvrtog po redu upravnog spora. Ustavni sud napominje da je produženi karakter osporenog postupka u kome je već vođeno više upravnih sporova nalagao Upravnom sudu da brže odluči o poslednjoj tužbi podnositeljke.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona mogla da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u izvršenju presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu od 14. januara 2011. godine, korišćenjem pravnih sredstava za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporije odlučivanje nadležnih sudova, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istak la zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke.

7. S obzirom na to da je utvrdio povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud nije razmatrao istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti