Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog dvanaestogodišnjeg trajanja postupka. Takođe je utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Beogradu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. F. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. F. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15005/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3790/2000), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba V. F. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10 od 26. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. F. iz Beograda je, 21. maja 2013. godine, preko punomoćnika B. V. i M. J. V, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/13 od 30. januara 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10 od 26. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15005/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 13. septembra 2000. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog A. K, radi neosnovanog obogaćenja; da je Drugi opštinski sud u Beogradu 3. jula 2002. godine doneo presudu P. 3790/2000 i Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 12982/02 od 11. decembra 2002. godine potvrdio navedenu prvostepenu presudu; da su rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2080/03 od 20. novembra 2003. godine ukinute prvostepena i drugostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku Drugi opštinski sud u Beogradu doneo presudu P. 2409/04 od 21. januara 2005. godine, dok je Okružni sud u Beogradu odlukom Gž. 5670/03 od 13. decembra 2006. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; da je 2. jula 2008. godine doneta treća prvostepena presuda P. 4420/07, a drugostepeni sud je odlukom Gž. 16600/08 od 8. aprila 2009. godine ukinuo tu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je četvrtu prvostepenu presudu P. 15005/10 doneo Prvi osnovni sud u Beogradu 26. januara 2011. godine, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine prvostepena presuda delimično potvrđena, a delimično preinačena; da je predmetni postupak koji nije bio ni činjenično ni pravno složen, trajao više od 12 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je tužbom podnetom 13. septembra 2000. godine podnosilac tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 21.000,00 DEM sa pripadajućom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate; da je, postupajući po nalogu prvostepenog suda za uređenje tužbenog zahteva, podnosilac 21. jula 2009. godine precizirao tužbeni zahtev opredeljujući svoje potraživanje u dinarima, a iz razloga što od 31. decembra 2001. godine valuta DEM više nije korišćena u prometu; da je podnosilac tužbeni zahtev opredelio konvertujući protivvrednost deviznog iznosa u dinare i na tako dobijeni iznos je tražio zakonsku zateznu kamatu počev od dana utuženja; da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava jer je taj sud delom preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10 od 26. januara 2011. godine tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 315.000,00 dinara sa zakonskom kamatom od dana utuženja do isplate; da je Apelacioni sud zaključio da tužbeni zahtev iskazan u dinarima sa zahtevom za isplatu zatezne kamate na potraživanje konvertovano u dinare ne uživa pravnu zaštitu; da je Ustavni sud svojom odlukom Už-3651/10 od 7. marta 2013. godine usvojio ustavnu žalbu drugog podnosioca i utvrdio postojanje povrede prava na pravično suđenje jer je tom podnosiocu tužbeni zahtev izražen u dinarima odbijen kao neosnovan; da je u stavu prvom izreke osporene presude Apelacioni sud u Beogradu odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom i trećem izreke, a da se nije ni osvrnuo na navode iz žalbe podvodeći i ovaj deo svoje odluke pod odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i da naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi žalbeni postupak protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10 od 26. januara 2011. godine. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akta ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. septembra 2000. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog A. K. radi duga, sa zahtevom za određivanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 3790/2000.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano deset ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušani su svedoci, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka i svedoka, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka a jedno zbog nedolaska tužioca.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3790/2000 od 3. jula 2002. godine, u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev; u stavu drugom izreke odbijen je tužiočev predlog za određivanje privremene mere, u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2982/02 od 11. decembra 2002. godine potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3790/2000 od 3. jula 2002. godine i odbijena je tužiočeva žalba kao neosnovana.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12982/02 od 11. decembra 2002. godine, rešenjem Rev. 2080/03 od 20. novembra 2003. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 12982/02 od 11. decembra 2002. godine i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3790/2000 od 3. jula 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 2409/04 i održano je tri ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2409/04 od 21. januara 2005. godine, u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev, a u stavu drugom izreke obavezan je da tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5670/05 od 13. decembra 2006. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2409/04 od 21. januara 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 4420/07 i održano je tri ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, dok jedno ročište nije bilo održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4420/07 od 2. jula 2008. godine u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev, a u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 16600/08 od 8. aprila 2009. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 44207/07 od 2. jula 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tužilac postavio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 21.000,00 DEM u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom od dana utuženja do konačne isplate, iz čega proizlazi da tužbeni zahtev od strane tužioca nije ni postavljen, odnosno da je nejasno kako je prvostepeni sud došao do iznosa od 40.950,00 evra, jer 1. januara 2002. godine kada je evro ušao u opticaj, iznos od 21.000,00 DEM nije iznosio 40.950,00 evra.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 5224/09 i na ročištu od 6. jula 2009. godine naloženo je tužiocu da postupi po nalogu drugostepenog suda iz rešenja Gž. 16000/08 od 8. aprila 2009. godine da precizira tužbeni zahtev i zatim je podnosilac podneskom od 21. jula 2009. godine precizirao tužbeni zahtev na iznos od 630.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja do konačne isplate. Dalje, pred prvostepenim sudom su održana dva ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno iz procesnih razloga, a jedno zbog štrajka u pravosuđu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10 od 26. januara 2011. godine, u stavu prvom izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati iznos od 315.000,00 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 13. septembra 2000. godine do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev da tuženi tužiocu plati iznos od 315.000,00 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 13. septembra 2000. godine do isplate; u stavu trećem izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15006/10 od 26. januara 2011. godine u stavovima drugom i trećem njene izreke; u stavu drugom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10 od 26. januara 2011. godine u stavu prvom njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 315.000,00 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate od 13. septembra 2000. godine do isplate.

U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac 1993. godine prodao kuću za 132.500,00 DEM, koji iznos je podelio sa svojom sestrom, a od iznosa koji je dobio na ime svog dela, deo je zadržao za sebe, a preostali iznos je podelio ćerkama B. F. i D. K. (tadašnjoj supruzi tuženog), s tim što je ćerki D. K. i zetu, ovde tuženom, dao iznos od 21.000 DEM kako bi proširili svoj stambeni prostor, budući da je to bila namera tuženog; da je tužilac novac predao tuženom, a tuženi i njegova supruga D. K. (ćerka tužioca) novac nisu potrošili radi proširenja svog stambenog prostora, već su ga potrošili u druge svrhe; da je polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud delimično usvojio zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu vrati iznos od 315.000,00 dinara, sa kamatom od 13. septembra 2000. godine do isplate; da je po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu plati iznos od 315.000,00 dinara, sa kamatom od 13. septembra 2000. godine do isplate; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati polovinu iznosa koji je primio od tužioca, budući da se u konkretnom slučaju radi o usmenom ugovoru o poklonu, i da je tužiočeva pobuda, kao poklonodavca bila da njegova kćerka i zet, ovde tuženi, novac potroše na proširenje stambenog prostora, što se prema utvrđenom činjeničnom stanju nije ostvarilo, pa kako se pobuda zbog koje je ugovor o poklonu zaključen nije ostvarila, to je otpao osnov tog ugovora, zbog čega je isti u smislu člana 53. Zakona o obligacionim odnosima ništav, te stoga postoji obaveza poklonoprimca da vrati ono što je primio po osnovu ugovora; da, kako je tužilac kćerki i zetu, ovde tuženom, poklonio iznos od 21.000 DEM, a tužbom tražio da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 315.000,00 dinara, to je on potraživanje koje glasi u devizama konvertovao u dinare suprotno odredbi iz člana 395. Zakona o obligacionim odnosima; da je odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ukoliko novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu, prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze; da poverilac ne može da izvrši jednostranu konverziju dospelog deviznog duga jer je to u suprotnosti sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima koja dopušta mogućnost izvršenja novčane obaveze u stranoj valuti jedino isplatom njene dinarske protivvrednosti prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze, zbog čega se isplata deviznog duga može tražiti samo po važećem kursu na dan ispunjenja, kada se efektivno vrši plaćanje deviznog duga, a ne i pre izvršenja isplate; da kako je tužilac iznos od 21.000 DEM jednostrano konvertovao u dinare suprotno odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, to je Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 315.000,00 dinara, sa kamatom od 13. septembra 2000. godine do isplate, tako što je odbio kao neosnovan ovaj zahtev tužioca a potvrdio je prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen kao neosnovan deo zahteva tužioca, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje da je tužilac navedeni iznos dao kćerki i zetu ovde tuženom, te je tuženi u obavezi da tužiocu vrati samo polovinu datog iznosa.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/91, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionom odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice (član 15.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, te da kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo (član 262. st. 1. i 2.); da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 13. septembra 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 13. septembra 2000. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, prošlo je 12 godina i četiri meseca, što znači da dužina trajanja postupka u znatnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku koji je prihvaćen u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Po oceni Suda, dužini trajanja postupka je u znatnoj meri doprinelo trostruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda Pavlvynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da prekomerno trajanje parničnog postupka od skoro 12 i po godina u predmetu koji nije bio posebno složen ni činjenično ni pravno se ne može opravdati bilo kojim od činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na dužinu postupka. Zbog toga navedeno trajanje postupka, po oceni Suda, prekoračuje uspostavljene standarde suđenja u razumnom roku, i nužno dovodi do zaključka da je ova parnica trajala nerazumno dugo, za šta odgovornost primarno leži na prvostepenom sudu koji nije blagovremeno i ažurno preduzimao sve one procesne radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe u neznatnoj meri doprineo dužini postupka jer jedno ročište nije bilo održano zbog njegovog neprisustvovanja, dok je predmet spora bio od većeg materijalnog značaja za podnosioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15005/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3790/2000), te je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud, i u ovom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravilnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i citiranih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, jer je Apelacioni sud u Beogradu arbitrerno postupio kada je preinačio presudu prvostepenog suda i odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Naime, podnosilac je tužbeni zahtev opredelio konvertujući protivvrednost deviznog iznosa u dinare, sa zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate počev od dana podnošenja tužbe, pa do isplate. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je zaključio da takav tužbeni zahtev tužioca iskazan u dinarima, sa zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate na potraživanje konvertovano u dinare u trenutku podnošenja tužbe, ne uživa pravnu zaštitu.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe temelji navode o povredi prava na pravično suđenje na činjenici da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine, kojom je preinačio presudu prvostepenog suda i odbio njegov tužbeni zahtev, pogrešno primenio odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, stav drugostepenog suda iz obrazloženja osporene presude je da je podnosilac potraživanje koje glasi u devizama jednostrano konvertovao u dinare suprotno odredbi iz člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, a da ugovorom stranaka to nije bilo određeno (čl. 12. i 262. Zakona). Prema članu 395. Zakona, poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate, tako da jednostranu konverziju deviznog duga može izvršiti samo po kursu koji važi na dan izvršenja te obaveze. Iz navedenog proizlazi da poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od tuženog, kao dužnika, zahteva izmirenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate (član 395. Zakona o obligacionim odnosima), sa domicilnom kamatom počev od dana dospelosti do isplate, takođe u dinarskoj protivvrednosti.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je u sličnoj situaciji Vrhovni sud Srbije, u svojoj presudi Prev. 102/08 od 16. septembra 2008. godine, dosudio tužiocu iznos (protivvrednost) od 68.000 evra, sa kamatom Evropske centralne banke, iako je tužilac tužbeni zahtev postavio u dinarima, smatrajući da se na taj način postiže svrha namirenja i ispunjenje ugovorne obaveze, ujedno ističući da na opisani način nije suđeno van granica istaknutog tužbenog zahteva (videti Odluku Ustavnog suda Už-865/2009 od 15. decembra 2011. godine).

Iz navedenog proizlazi da je Apelacioni sud u Beogradu na proizvoljan i arbitreran način odlučio kada je podnosiocu ustavne žalbe odbio tužbeni zahtev, jer isti nije bio istaknut u stranoj valuti. Posledica takvog postupanja drugostepenog suda je proizvoljna, odnosno arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje jer je nepravično uskratiti podnosiocu pravo na sudsku zaštitu uz obrazloženje da je tužbeni zahtev morao biti postavljen u deviznom iznosu.

Ustavni sud ukazuje da iako je poverilac deviznog potraživanja jednostranom izjavom konvertovao svoje potraživanje u dinare i zahtevao isplatu tako dobijenog iznosa u dinarima, kao i zakonsku zateznu kamatu, drugostepeni sud je mogao smatrati da taj zahtev u sebi sadrži i zahtev za plaćanje dinarske protivvrednosti određenog broja novčanih jedinica u stranoj valuti, te se podnosiocu, prema članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, mogla dosuditi dinarska protivvrednost njegovog deviznog potraživanja po kursu važećem u momentu ispunjenja, sa kamatom prema valuti glavnog potraživanja obračunatoj na isti način i po istom kursu kao i glavni dug.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da je stavom prvim izreke osporene presude odbijena kao neosnovana njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke, a da sud u tom delu nije cenio navode iz žalbe podnosioca već je i taj deo odluke podveo pod odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava Ustavni sud se ne ograničava samo na formalno ispitivanje da li su te garancije poštovan e, već sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izriči to predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim , ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presud e. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Nadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu je u stavu prvom izreke presude Gž. 4643/11, odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima drugom i trećem izreke, ne navodeći bilo kakve razloge za tu svoju odluku, već je i za taj deo svoje odluke drugostepeni sud dao razloge kao i za preinačeni deo prvostepene odluke, odnosno da je podnosilac tužbom tražio da se obaveže tuženi da mu plati novčani iznos u dinarima, odnosno da je potraživanje koje glasi u devizama konvertovao u dinare, a što je suprotno odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema oceni Ustavnog suda, prvi stav izreke osporene presude nije obrazložen na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što drugostepeni sud nije ni cenio navode i razloge žalbe podnosioca protiv odbijajućeg dela prvostepene odluke, te je u tom delu drugostepena presuda ostala neobrazložena.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4643/11 od 30. januara 2013. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15005/10 od 26. januara 2011. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti