Zastarelost potraživanja naknade štete zbog torture i primena rokova zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući stav redovnih sudova da je potraživanje naknade štete zbog torture zastarelo. Primena dužeg roka zastarelosti za štetu iz krivičnog dela nije bila moguća jer krivično delo nije utvrđeno pravnosnažnom presudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Š. B. iz Sjenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Š. B. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1180/11 od 8. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, iz člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Š. B. iz Sjenice je, 17. maja 2012. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1180/11 od 8. marta 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su izvršili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova nad njim, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca, propuštajući da odgovori na pitanje da li u konkretnom slučaju ima mesta primeni tzv. privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Ističe da je on kao pripadnik nacionalne manjine diskriminisan u odnosu na bivše pripadnike JNA, jer su sudovi u parnicama za naknadu štete, prouzrokovane u oružanim sukobima u SFRJ u periodu od 1991. do 1995. godine, usvajali njihove tužbene zahteve, primenjujući navedenu zakonsku odredbu iako u tim situacijama nije postojala krivična osuđujuća presuda protiv štetnika. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Š. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. septembra 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete nastale nepravilnim i nezakonitim radom organa tužene. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u decembru 1993. godine došli u kuću tužioca i obavestili njegove ukućane da tužilac treba da se javi u MZ K; da je tužilac sledećeg dana otišao u prostorije navedene mesne zajednice u kojima je policajac M.M, uz upotrebu sile , ispitivao tužioca o tome da li poseduje oružje; da je tužilac kritičnom prilikom pretrpeo strah, fizičke bolove, kao i duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, a došlo je i do umanjenja njegove životne aktivnosti.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, doneo je 29. oktobra 2010. godine presudu P. 45986/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena isplati odgovarajuće novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha i duševnih bolova (zbog povrede prava ličnosti i umanjenja životne aktivnosti); u stavu drugom izreke utvrdio da je tužilac povukao tužbu u delu kojim je tražio od tužene naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka. U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud, pre odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva, cenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, s obzirom na to da je reč o materijalnopravnom prigovoru od koga zavisi samo pravo da se zahteva ispunjenje obaveze prinudnim putem tužbom kod suda; da je odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, dok je odredbom člana 361. istog zakona propisano da rok zastarelosti počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako zakonom za pojedine slučajeve ništa drugo nije propisano; da subjektivni rok zastarelosti, u tom smislu, koji se odnosi na saznanje oštećenog teče u granicama objektivnog roka od pet godina, čiji početak se vezuje za dospelost zahteva oštećenog lica; da je sud posebno utvrđivao zastarelost potraživanja naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i zastarelost potraživanja naknade štete za pretrpljeni strah, s obzirom na to da je veštačenjem u toku postupka utvrđeno da kod tužioca nema umanjenja životne aktivnosti i da je tužilac povukao tužbu u delu kojim je tražio naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove; da rok zastarelosti potraživanja naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, počinje da teče od dana kada se desio događaj koji je kod oštećenog izazvao duševne bolove i da se kritični događaj desio 6.-7. decembra 1993. godine; da je sud našao da je u konkretnom slučaju rok zastarelosti za navedeno potraživanje počeo da teče 7. decembra 1993. godine i da je to potraživanje zastarelo, jer je tužilac podneo tužbu 6. septembra 2007. godine, odnosno nakon isteka kako subjektivnog, tako i objektivnog roka zastarelosti propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima; da rok zastarelosti potraživanja naknade štete za pretrpljeni strah počinje da teče od dana prestanka straha i da je prema nalazu veštaka kod tužioca postojao strah mesec dana nakon kritičnog događaja, pa je sud ocenio da je zastarelo potraživanje i ovog vida nematerijalne štete; da je prvostepeni sud, prilikom odlučivanja o prigovoru tužene o zastarelosti potraživanja, imao u vidu da se rok zastarelosti prekida podnošenjem tužbe i svakom drugom radnjom poverioca preduzetom protiv dužnika pred nadležnim sudom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa je stoga cenio i postojanje uslova za prekid zastarelosti iz člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, ali je našao da u konkretnom slučaju nije moglo doći do prekida, s obzirom na to da je zbog zastarelosti krivičnog gonjenja odbačena krivična prijava podneta 25. maja 2001. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Novom Pazaru protiv policajca koji je maltretirao tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1180/11 od 8. marta 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke, prihvatajući u celini obrazloženje Prvog osnovnog suda u Beogradu prema kome su zastarela navedena potraživanja tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1180/11 od 8. marta 2012. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno zasniva na činjenici da je postupajući drugostepeni sud propustio da oceni njegov navod da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci d â detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe prvenstveno ističe da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na navode iz njegove žalbe, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava , u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud napominje da je podnosilac ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka isticao da u konkretnom slučaju treba primeniti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, postupajući sudovi je trebal o da uzmu u obzir ovaj privilegovani rok zastarelosti bez obzira na činjenicu što je odbačena krivična prijava podneta protiv pripadnika organa tužene i što nije ni vođen krivični postupak protiv štetnika, a u kome se , pored ostalog, utvrđuje postojanje krivičnog dela. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine , prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovan a krivičnim delom (član 377. Zakona o obligacionim odnosima), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Iz toga proizlazi da se opšti rok zastarelosti potraživanja naknade štete primenjuje i u slučaju kada krivični postupak protiv neposrednog štetnika nije ni vođen, zbog toga što je odbačena krivična prijava zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da se sporni događaj desio 7. decembra 1993. godine i da su pojedini oblici nematerijalne štete kod podnosioca ustavne žalbe nastali najkasnije u januaru 1994. godine, a da je on podneo tužbu tek 6. septembra 2007. godine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su zastarela potraživanja podnosioca na ime naknade nematerijalne štete, u smislu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome, treba istaći činjenicu da navedeni drugostepeni sud nije odgovorio na navod podnosioca ustavne žalbe da li ima mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Ustavni sud konstatuje da navedeni propust Apelacionog suda u Beogradu nije doveo u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka, uzimajući u obzir to da u konkretnom slučaju nije ni vođen krivični postupak protiv neposrednog štetnika, te da postupajući sudovi nisu ni mogli da pruže podnosiocu ustavne žalbe jaču pravnu zaštitu primenom odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je trebalo da se parnični sudovi u konkretnom slučaju stave u ulogu krivičnog suda i utvrde da li je šteta pričinjena izvršenjem krivičnog dela. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je parnični sud izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela pokrene i okonča krivični postupak, ovlašćen da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kada je krivični postupak izostao. Ipak, Ustavni sud naglašava da se ovaj izuzetak ne može primeniti u slučaju kada se krivični postupak, objektivno gledano, mogao inicirati, pokrenuti i voditi protiv učinioca krivičnog dela, kao što je reč o konkretnom slučaju.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njegovo pravo na naknadu štete, Ustavni sud je zaključio da podnosilac povredu ovog prava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1180/11 od 8. marta 2012. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na naknadu štete zajemčenog odredbama člana 35. Ustava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnosilac poziva na povredu načela nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi načela zajemčenog odredbama člana 25. Ustava, ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporene drugostepene presude kojom je odlučivano o pravu podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije imao procesne smetnje da inicira vođenje krivičnog postupka protiv neposrednog štetnika blagovremenim podnošenjem krivične prijave i da su sudovi u parnicama po tužbama pripadnika JNA radi naknade tzv. ratne štete primenili privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima upravo iz razloga što je u takvim slučajevima bilo nemoguće voditi krivični postupak protiv neposrednih štetnika zbog izvršenja krivičnog dela oružana pobuna, zbog toga što su ta lica bila nedostupna organima krivičnog gonjenja, Ustavni sud je zaključio da se navodi podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava zapravo zasnivaju na njegovoj pogrešnoj percepciji o postojanju činjeničnog i pravnog identiteta između predmetnog parničnog postupka i parnica radi naknade tzv. ratne štete.

Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u ovoj parnici povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što upravo presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1180/11 od 8. marta 2012. godine predstavlja dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravno sredstvo - žalbu o kojoj je odlučio nadležni drugostepeni sud. Pri tome, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari napominje da pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke za žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje navoda o povred i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Zastarelost potraživanja naknade štete zbog torture i primena rokova zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti