Sudska praksa

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka krivičnih sudova kao neblagovremenu. Podnošenje inicijative javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ne predstavlja delotvorno pravno sredstvo i ne odlaže rok od 30 dana za podnošenje ustavne žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Nikolić iz Ravnaje, opština Krupanj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 10. marta 2011. godine doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Milene Nikolić izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Šapcu Kv. 333/07 od 24. januara 2008. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 293/08 od 26. marta 2008. godine, rešenja Opštinskog suda u Loznici Kv. 90/08 od 22. aprila 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Šapcu Kž. II 368/08 od 26. maja 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milena Nikolić iz Ravnaje, opština Krupanj, preko punomoćnika Miroslava Nikolića iz Ravnaje, izjavila je Ustavnom sudu 4. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Šapcu Kv. 333/07 od 24. januara 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 293/08 od 26. marta 2008. godine, kao i protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici Kv. 90/08 od 22. aprila 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Šapcu Kž. II 368/08 od 26. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su redovni sudovi rešavajući o optužnim aktima oštećene kao tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, "na najflagrantniji i najgrublji način povredili oštećenoj kao tužiocu" pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da su razlozi na kojima se zasniva tvrdnja o povredi ustavnog prava na pravično "i zakonito" suđenje izloženi u žalbi koju je ona, u svojstvu oštećene kao tužilje, izjavljivala tokom krivičnih postupaka protiv okrivljene S. M. i protiv okrivljenog N. J, te da "nema svrhe iste ponavljati i na ovom mestu"; da je ponositeljka ustavne žalbe rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. II 293/08 od 26. marta 2008. godine primila 23. maja 2008. godine, kao i da je rešenje Okružnog suda u Šapcu Kž. II 368/08 od 26. maja 2008. godine primila 14. jula 2008. godine.

Podnositeljka je obrazlažući blagovremenost i dopuštenost ustavne žalbe, navela: da je podnela "molbu Republičkom javnom tužiocu da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti"; da on nije podneo to vanredno pravno sredstvo; da je obaveštenje Republičkog javnog tužilaštva da zahtev za zaštitu zakonitosti neće biti podignut punomoćnik podnositeljke primio 4. avgusta 2010. godine, te da je stoga ustavna žalba dopuštena i blagovremena.

U ustavnoj žalbi izneto je i stanovište da se ustavna žalba može izjaviti tek nakon podnošenja inicijative nadležnom javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, koje stanovište je, po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, zauzeo i Evropski sud za ljudska prava. Podnositeljka nije navela konkretnu odluku Evropskog suda za ljudska prava u kojoj je taj sud zauzeo stanovište izneto u ustavnoj žalbi.

Ustavnom žalbom je predloženo je da Ustavni sud utvrdi da je podnositeljki osporenim odlukama redovnih sudova "na najflagrantniji način" uskraćeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i da "donese odluku kojom će oštećenoj kao tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na pravično suđenje dosuditi" opredeljeni novčani iznos.

U prilogu ustavne žalbe, osim punomoćja, nije dostavljena ni jedna druga isprava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. tog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta kojim se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe ovom sudu obraća u svojstvu oštećene kao tužilje u krivičnim postupcima vođenim protiv okrivljenih S. M. i N. J.

Iz sadržine ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. II 293/08 od 26. marta 2008. godine doneto povodom žalbe podnositeljke ustavne žalbe protiv osporenog rešenja Okružnog suda u Šapcu Kv. 333/07 od 24. januara 2008. godine; da je osporeno rešenje Okružnog suda u Šapcu Kž. II 368/08 od 26. maja 2008. godine doneto povodom žalbe podnositeljke ustavne žalbe protiv osporenog rešenja Opštinskog suda u Šapcu Kv. 90/08 od 22. aprila 2008. godine; da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. II 293/08 od 26. marta 2008. godine podnositeljka, kako je sama navela, primila 23. maja 2008. godine, a osporeno rešenje Okružnog suda u Šapcu Kž. II 368/08 od 26. maja 2008. godine 14. jula 2008. godine; da je podnositeljka ustavne žalbe protiv osporenih pojedinačnih sudskih akata podnela Republičkom javnom tužilaštvu inicijativu za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti; da je 4. avgusta 2010. godine obaveštena od strane Republičkog javnog tužilaštva da protiv osporenih akata Tužilaštvo neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku.

Odredbom člana 6. stav 1. Evrpske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da svako tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Odredbom člana 6. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) propisano je da se u postupku povodom vanrednog pravnog leka pravnosnažna sudska odluka ne može izmeniti na štetu okrivljenog.

Odredbom člana 419. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da protiv pravnosnažnih odluka i protiv sudskog postupka koji je prethodio tim pravnosnažnim odlukama, nadležni javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti ako je povređen zakon, dok je odredbom člana 421. Zakonika o krivičnom postupku propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi javni tužilac određen zakonom.

Odredbom člana 425. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da ako je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut na štetu okrivljenog, a sud nađe da je osnovan, utvrdiće samo da postoji povreda zakona, ne dirajući u pravnosnažnu odluku.

5. Ustavni sud je ocenio da su u postupcima koji su po optužnim aktima oštećene kao tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, vođenim protiv S. M. i N. J. jedina delotvorna pravna sredstva bile žalbe protiv rešenja, čijim su izjavljivanjem iscrpljena sva pravna sredstva.

Naime, podnositeljka ustavne žalbe je u toku krivičnih postupaka bila oštećena kao tužilja, te je kod Republičkog javnog tužioca inicirala podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti na štetu okrivljenih. Pravni lek, odnosno pravno sredstvo, jeste delotvorno ako se njime daje pravo na poništaj ili ukidanje osporenog akta ili ako tim sredstvom akt može da se izmeni. Takođe, efikasnost pravnog sredstva podrazumeva i mogućnost da se otklone povrede prava, kao i da se licu čije je pravo povređeno pruži odgovarajuća satisfakcija za pretrpljenu povredu. Pravni lek nije delotvoran kada je ovlašćenje suda koji o pravnom leku odlučuje ograničeno samo na konstataciju povrede. Kako je Ustavom utvrđeno da načelo ne bis in idem važi apsolutno kada se radi o pravnosnažnoj odluci krivičnog suda koja je povoljna za okrivljenog, što znači da se pravnosnažna sudska odluka po vanrednim pravnim lekovima može menjati samo u korist okrivljenog i kako je odredbom člana 425. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku propisano da sud koji odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti podignutom na štetu okrivljenog može samo da utvrdi postojanje povrede zakona, ne dirajući u pravnosnažnu odluku, to se zahtev za zaštitu zakonitosti ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom.

Takođe, zahtev za zaštitu zakonitosti je u smislu odredaba čl. 419. i 421. Zakonika o krivičnom postupku pravni lek čije je eventualno podizanje u isključivoj dispoziciji javnog tužioca. Oštećeni kao tužilac na takvu odluku Republičkog javnog tužioca ne može da utiče, bez obzira na lično podnetu inicijativu, niti ima pravo da samostalno izjavi ovaj pravni lek.

S obzirom da zahtev za zaštitu zakonitosti nije delotvorno pravno sredstvo koje je podnositeljka imala na raspolaganju, rok za izjavljivanje ustavne žalbe u krivičnom postupku, prema usvojenom pravnom stavu Ustavnog suda, ceni se u odnosu na dan dostavljanja odluke suda po poslednjem delotvornom pravnom sredstvu, odnosno drugostepene odluke krivičnog suda, a podnošenje inicijative javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ne utiče na protek roka.

Ocenjujući navod podnositeljke "da je oštećena kao tužilac, po shvatanju Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava u Strazburu, bila u obavezi da se pre obraćanja Ustavnom sudu obrati za pomoć još i RJT", Ustavni sud ističe da je praksa Evropskog suda za ljudska prava potpuno suprotna subjektivnom shvatanju podnositeljke ustavne žalbe o praksi te međunarodne institucije. Naime, Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Lepojić protiv Srbije (aplikacija broj 13909/05) u pogledu zahteva za zaštitu zakonitosti, izneo je stanovište da to pravno sredstvo, predviđeno srpskim pravom, nije efikasno pravno sredstvo, zato što ga podiže državni organ, odnosno javni tužilac, dok stranka može samo inicirati ulaganje zahteva i nije učesnik u postupku koji se tim sredstvom pokreće.

Ustavni sud je takođe ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi žalbe. Ovo zbog toga što je u ustavnoj žalbi jedino navedeno da su razlozi ustavne žalbe "izloženi u žalbama oštećene kao tužioca", dok te žalbe nisu dostavljene Ustavnom sudu. Podnositeljka ustavne žalbe je takođe propustila da dostavi prepise osporenih pojedinačnih akata i dokaze da su iscrpljena pravna sredstva.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, ovakvi nedostaci ustavne žalbe su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovom predmetu. Naime, na osnovu sadržine same ustavne žalbe može se sa sigurnošću utvrditi da je ista neblagovremena, a prema stavu Ustavnog suda, od podnosioca ustavne žalbe zatražiće se otklanjanje nedostataka u ustavnoj žalbi samo ukoliko je ustavna žalba dopuštena i blagovremena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba izjavljena nakon isteka prekluzivnog roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu.

6. S obzirom na sve izloženo Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu