Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro osam godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Timee Nemet iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Timee Nemet i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 196/05, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 3302/11, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Timea Nemet iz Bečeja je, 21. maja 2013. godine, preko punomoćnika Srđana Gligorića, advokata iz Bečeja, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3607/12 od 28. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Viši sud u Novom Sadu neosnovano pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete koji je ona podnela na osnovu člana 169. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, čime joj je uskratio pravo na pravično suđenje; da je sudu trebalo osam godina da ovu pravno jednostavnu stvar pravnosnažno okonča, čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, ukine osporenu presudu Višeg suda u Novom Sadu i podnositeljki dosudi naknadu štete po osnovu povrede prava na pravično suđenje i po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku, te da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 3302/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, tada mal. Timea Sili iz Bečeja (sada Timea Nemet) – ovde podnositeljka ustavne žalbe, koju su zastupali njeni roditelji, kao zakonski zastupnici, podnela je, 4. maja 2005. godine, Opštinskom sudu u Bečeju tužbu protiv Makside Serda iz Bečeja, majke mal. Daniele Serda, radi naknade neimovinske štete.

Na prvom ročištu održanom pred Opštinskim sudom u Bečeju, 5. maja 2005. godine, određeno je veštačenje putem veštaka specijaliste neuropsihijatra F. P, na okolnost postojanja i visine pretrpljenog straha koji je doživela mal. tužilja prilikom štetnog događaja - nanošenja lake telesne povrede od strane mal. Danijele Sedra, dana 21. novembra 2003. godine. Rešenje o određivanju veštačenja dostavljeno je sudskom veštaku 30. maja 2005. godine, a isti je preuzeo spise predmeta 23. juna 2005. godine.

Nakon tri pismene urgencije punomoćnika tužilje za dalje postupanje u ovom predmetu (11. avgusta 2006. godine, 20. novembra 2006. godine i 2. oktobra 2007. godine), Opštinski sud u Bečeju je 5. oktobra 2007. godine uputio urgenciju veštaku za dostavljanje nalaza i mišljenja, a 3. novembra 2007. godine je ponovio urgenciju.

Predmet je 22. aprila 2008. godine dodeljen u rad drugom postupajućem sudiji, koji je prvo ročište održao 20. maja 2008. godine.

Veštak F. P. je 12. juna 2008. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje, a saslušan je na ročištu održanom 19. juna 2008. godine.

Podneskom od 26. juna 2008. godine tužena je istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije i iznela nove dokazne predloge.

Nakon još dva održana ročišta (10. septembra i 21. oktobra 2008. godine), na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužilje i tužene u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem više svedoka i čitanjem spisa predmeta, zaključena je glavna rasprava.

Opštinski sud u Bečeju je, presudom P. 196/05 od 21. oktobra 2008. godine, delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tužilje.

Protiv navedene presude žalbe su izjavile obe parnične stranke 26. decembra 2008. godine, a prvostepeni sud je žalbe sa spisima predmeta dostavio Okružnom sudu u Novom Sadu na dalji postupak 21. januara 2009. godine.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 929/10 od 27. maja 2010. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju radi otklanjanja procesnog nedostatka. Prvostepeni sud je ponovo dostavio spise drugostepenom sudu 30. jula 2010. godine.

Viši sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 5729/10 od 3. marta 2011. godine, usvojio žalbe tužilje i tužene, ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Bečeju P. 196/05 od 21. oktobra 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom prvostepenom postupku, koji se vodio pred novim postupajućim sudijom, na ročištu održanom 17. juna 2011. godine punomoćniku tužilje je ostavljen rok od 15 dana, radi predlaganja daljih dokaza. Punomoćnik tužilje je dokazne predloge za saslušanje svedoka i pribavljanje podataka od Poreske uprave dostavio prvostepenom sudu podnescima od 8. i 10. februara 2012. godine. Nakon ročišta održanih 18. maja i 7. septembra 2012. godine, zaključena je glavna rasprava. U ponovnom prvostepenom postupku sud je ponovo saslušao parnične stranke, saslušao četiri svedoka i izveo pismene dokaze.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je presudom P. 3302/11 od 7. jula 2012. godine odbio u celosti tužbeni zahtev tužilje i obavezao je da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 98.000 dinara.

Tužilja je podnela žalbu protiv navedene prvostepene presude iz svih zakonom predviđenih razloga, 5. oktobra 2012. godine, a 9. oktobra 2012. godine je dostavila prvostepenom sudu obrazloženje ove žalbe. Prvostepeni sud je žalbu sa spisima predmeta dostavio Višem sudu u Novom Sadu na dalji postupak, 8. novembra 2012. godine.

Viši sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3607/12 od 28. februara 2013. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da prilikom odlučivanja o žalbi nisu razmatrani žalbeni navodi iz dopune (obrazloženja) žalbe od 8. oktobra 2012. godine, jer je ista podneta nakon isteka roka za žalbu (koji je istekao 5. oktobra 2012. godine); da je iz navedenih razloga razmatrana samo blagovremena žalba od 5. oktobra 2012. godine koja ne sadrži žalbene navode, već samo žalbene razloge i žalbeni predlog; da se jednim delom žalbom presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; da kako je u konkretnom slučaju u pitanju spor male vrednosti i kako se u smislu odredaba člana 478. Zakona o parničnom postupku presuda u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, to žalbeni navodi kojima se ukazuje da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje ne mogu biti predmet razmatranja; da je taj sud našao da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama parničnog postupka na koje se pazi po službenoj dužnosti, te da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te citirane zakonske odredbe, pravilno prvostepeni sud našao da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije, da ne postoje uslovi za odgovornost tužene primenom odredaba člana 169. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužbeni zahtev koji je usmeren prema roditelju maloletnog štetnika, bez prethodnog usmeravanja na školu, nije osnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 4. aprila 2005. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Novom Sadu 28. februara 2013 . godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao sedam godina i nepunih sedam meseci, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radilo o potraživanju naknade nematerijalne štete prouzrokovane telesnom povredom, te da je podnositeljka imala opravdan interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe samo u manjoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je na ročištu održanom pred prvostepenim sudom 17. juna 2011. godine podnositeljki ostavljen rok od 15 dana radi predlaganja daljih dokaza u postupku, a da je njen punomoćnik to učinio tek podnescima koje je dostavio prvostepenom sudu 8. i 10. februara 2012. godine, tj. posle skoro osam meseci.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao nadležni, i to, pre svega, prvostepeni sud. Ovakva ocena Ustavnog suda zasniva se prvenstveno na činjenici da je postupak neuropsihijatrijskog veštačenja trajao pune tri godine, a da Opštinski sud u Bečeju dve i po godine nije preduzimao nikakve aktivnosti, a nakon toga je uputio dve urgencije veštaku, ali bez preduzimanja bilo koje druge mere koja mu je stajala na raspolaganju da bi obezbedio blagovremeno sprovođenje veštačenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 196/05, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 3302/11, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i manji doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3607/12 od 28. februara 2013. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi navod o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud na činjenično stanje utvrđeno u sprovedenom postupku pogrešno primenio član 169. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, o čemu su svoj stav izneli kako prvostepeni sud, tako i drugostepeni sud koji je osporenom presudom potvrdio presudu prvostepenog suda. Po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Novom Sadu je, kao i prvostepeni sud, dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnositeljke, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na povredu prava na pravično suđenje odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvaruje samim utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku i dosuđivanjem naknade nematerijalne štete, te da se ova odluka ne objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik PC", broj 103/13 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti