Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Sud je ocenio da je do povrede došlo pretežno zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Snežana Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Jo. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 57/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Beograda je, 5. decembra 2012. godine, preko punomoćnika J . J . T , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Pzz1. 44/12 od 23. avgusta 2012. godine, zbog povrede načela sudske zaštite utvrđenog članom 22. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava. Podneskom od 10. januara 2014. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu, tako što je osporio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev. 221/13 od 17. oktobra 2013. godine, presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 2230/13 od 21. juna 2013. godine, presudu Privrednog suda u Beogradu P. 57/10 od 30. januara 2013. godine i dopunsku presudu Privrednog suda u Beogradu P. 57/10 od 8. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. i članom 58. Ustava. Povodom ove Ustavne žalbe formiran je predmet Už-9291/2012.

Ustavni sud je, nakon početka primene odredbe člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), ustupio predmet na dalju nadležnost Vrhovnom kasacionom sudu u odnosu na istaknut u povred u prava na suđenje u razumnom roku , dok je Rešenjem Už-9291/2012 od 26. maja 2015. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv označenih akata . Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4 gp. 16/15 od 28. januara 2016. godine, predmet je vraćen Ustavnom sudu, jer je parnični postupak okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2011. godine, nakon čega je u Ustavnom sudu formiran predmet Už-3997/2016.

U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom u ustavnoj žalbi je navedeno da sudovi nisu duže od 15 godine doneli pravnosnažnu odluku. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu ustavnog prava, kao i pravo na naknadu materijalne štete na ime troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 57/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 19. aprila 1997. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene banke, kojom je tražio da se utvrdi način obračuna (visina) kamate na izdate blagajničke zapise. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2449/97.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 23. septembar 1997. godine, ali ono nije održano jer poziv nije uručen tužiocu, pošto se nije nalazio na adresi iz tužbe. Nakon naredna dva ročišta, održana 25. decembra 1997. i 6. februar a 1998. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je 6. februara 1998. godine doneo rešenje kojim je odbio predlog tužioca za donošenje presude zbog izostanka. Ovo rešenje potvrđeno je rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 12. novembra 1998. godine . Protiv drugostepenog rešenja tužilac je izjavio reviziju, koja je odbačena kao nedozvoljena, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 20. januara 2000. godine. U međuvremenu, na zahtev tužioca , jer je u toku bio postupak po reviziji koju je izjavio 15. februara 1999. godine , nije održano ročište zakazano 24. mart 1999. godine.

Nakon što su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu 10. maja 2000. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je 8. februara 2002. godine doneo rešenje P. 844/02, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, rešenjem Trgovinskog suda u u Beogradu od 3. januara 2002. godine, s tim da će postupak nastaviti kad stečajni upravnik preuzme parnicu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, na predlog tužioca, doneo rešenje P. 3208/02 od 27. maja 2002. godine o nastavku prekinutog postupka. Istim rešenjem parnični sud se oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je odlučeno da se spisi predmeta, po pravnosnažnosti rešenja, dostave Trgovinskom sudu u Beogradu. Označeno rešenje je ukinuto u postupku po žalbama parničnih stranaka, rešenjem Gž. 12899/02 od 11. decembra 2002. godine, ispravljenim rešenjem od 29. oktobra 2003. godine, uz obrazloženje suda da se postupak može nastaviti tek ako tužiočevo potraživanje, ukoliko je prijavljeno u stečajnom postupku, bude osporeno, a on upućen na parnicu radi utvrđivanja postojanja potraživanja.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 477/03, Prvi opštinski sud u Beogradu je 21. maja 2004. godine doneo rešenje kojim se nastavlja prekinuti postupak i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8040/04 od 28. oktobra 2004. godine, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni Trgovinskom sudu u Beogradu na dalji postupak.

U nastavku postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 4560/04, a prvo ročište je održano 22. februara 2005. godine. Ročište zakazano za 26. april 2005. godine nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a n aredno, zakazano za 21. jun 2005. godine, na zahtev tužioca, budući da o njegovom predlogu od 26. aprila 2005. godine za donošenje presude zbog propuštanja nije odlučeno. Rešavajući o ovom predlogu, Trgovinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 4560/04 od 22. juna 2005. godine, kojim je odbio predlog budući da za donošenje presude zbog propuštanja nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi, a ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 8127/05 od 27. oktobra 2005. godine. Tužilac je, podneskom od 16. decembra 2005. godine tražio od drugostepenog suda da donese dopunsko rešenje, zbog čega je zatražio da se ne održi ročište zakazano za 24. januar 2006. godine, ali je Viši trgovinski sud u Beogradu, rešenjem od 19. aprila 2006. godine odbio predlog za donošenje dopunskog rešenja.

U daljem toku postupka, tužilac je 19. juna 2006. godine podneo novi predlog za donošenje presude zbog propuštanja. Ročišta zakazana za 29. mart 2007. i 14. februar 2008. godine nisu održana na zahtev tužioca, jer o njegovom zahtevu od 19. juna 2006. godine sud još nije odlučio.

Trgovinski sud u Beogradu je 6. aprila 2009. godine doneo rešenje P. 4560/04, koje je potvrđeno rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 4546/09 od 24. juna 2009. godine, kojim je odbio predlog tužioca za donošenje presude zbog propuštanja. Tužilac je protiv ovih rešenja 29. decembra 200 9. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti. Republičko javno tužilaštvo je, dopisom od 1. marta 2010. godine, obavestilo tužioca da nije našlo osnov za podizanje zahteva, a rešenjem Pzz1. 44/12 od 23. avgusta 2012. godine Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovan zahtev tužioca za zaštitu zakonitosti.

U toku postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti Privredni sud u Beogradu, pred kojim je nastavo da se vodi predmetni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, pod brojem 57/10, je zakazao dva ročišta, za 14. februar 2012. i 5. april 2012. godine, ali ona nisu održana jer je tužilac tražio rok da se izjasni na podneske tužene koji su mu uručeni na ročištu. Takođe, ročište zakazano za 5. decembar 2012. godine nije održano, ali ono nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Privredni sud u Beogradu je 30. januara zaključio raspravu i doneo presudu P. 57/10, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Tužilac je 13. februara 2013. godine podneo predlog za donošenje dopunske presude, te je Privredni sud u Beogradu 8. maja 2013. godine doneo dopunsku presudu kojom je usvojio deo tužbenog zahtev tužioca.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 2230/13 od 21. juna 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca te je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu od 30. januara 2013. godine, dok je dopunska presuda tog suda od 8. maja 2013. godine ukinuta i tužba u tom delu odbačena.

Tužilac je protiv drugostepene presude izjavio reviziju, koja je, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 221/13 od 17. oktobra 2013. godine, odbačena kao nedozvoljena.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 19. aprila 1997. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Privrednog apelacionog suda u od 21. juna 2013. godine , trajao 16 godina i dva meseca .

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo za sebe, ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, svojim ponašanjem doprineo u većoj meri dužem trajanju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da od 14 zakazanih ročišta, pet nije održano na zahtev podnosioca, a jedno jer poziv nije mogao da mu bude uručen, s obzirom na to da se nije nalazio na adresi iz tužbe. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac, koristeći se svojim zakonskim ovlašćenjima, istakao veći broj zahteva, pa i ponovljenih, po kojima su se vodili dodatni postupci.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi nisu poštovali načelo efikasnosti i obavezu da se postupak sprovede bez odugovlačenja. Naime, Ustavni sud, najpre, ukazuje da su pojedina ročišta zakazivana u razmacima i od po godinu dana. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je postupak po predlogu za donošenje presude zbog izostanka trajao skoro dve godine, a pošto su spisi predmeta iz revizijskog suda vraćeni prvostepenom sudu, prva naredna parnična radnja je preduzeta te k nakon dve godine i pet meseci. Potom Ustavni sud ukazuje da je proteklo dve godine i pet meseci dok nije postalo pravnosnažno rešenje kojim se Prvi opštinski sud u Beogradu oglasio nenadležnim za postupanje nakon otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, dok je o drugom zahtevu za donošenje presude zbog propuštanja odlučeno skoro tri godine od njegovog isticanja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da su i pored većeg doprinosa podnosioca dužem trajanju postupka, parnični sudovi neefikasnim postupanjem, pretežno , doprineli navedenom trajanju predmetnog postupka , te je utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog Ustavom zajemčenog prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

5. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti